Kalimera, Sarti!

Na svoj rođendan, 11. septembra, poželela sam da idem na more. Nakom dva meseca provedena radno na ostrvu Fehmarn u Nemačkoj, želela sam istinski da se odmorim. „Prekasno ste se setili”, govorili su nam po agencijama, „sve je rasprodato još u aprilu.”

Nisam želela da verujem u to, moj optimizam me je, kao i uvek, terao da tražim dalje. Već je bilo veče, a u blizini smo videli jednu agenciju. „Još ovde da pogledamo”, rekla sam, primetivši da je Marko već bio preumoran od traganja. Samo je klimnuo glavom i za tili čas bili smo unutra.

„Mi bismo na more!” – rekla sam uzbuđeno gospođi iz agencije, a ona se blago nasmešila, izvadivši iz fioke jedan katalog. „Baš danas je jedan par odustao. Radi se o Sitoniji, mesto Sarti, vila Arhon. Imamo jednu slobodnu dvokrevetnu sobu. Jeste li zainteresovani? Polazak je 13. septembra, dakle, prekosutra.”

U tom trenutku se i Marko probudio, želeći da sazna više o samoj destinaciji. „Sitonija je srednji prst poluostrva Halkidiki”, pokazivala nam je na karti. „Dakle, letovali biste na Egejskom moru. Ima dosta zanimljivih izleta na koje možete otići, u organizaciji agencije, kao npr. krstarenje do ostrva Diaporos, odlazak do Atosa, poseta Solunu i manastirima Meteora…Možete i iznajmiti automobil ili skuter pa istraživati sami.” Razmišljali smo nepunih dva minuta i pristali! Bilo nam je važno da je priroda lepa, da ima dosta zanimljivih plaža i da nas vreme posluži. Za sve ostalo ćemo se snaći.

Imali smo samo jedan dan da se spakujemo i kupimo sve što nam treba. 13. septembra smestili smo se u autobus – dobili smo, naravno, šarage 🙂 Sedeli smo sa jednom gospođom i njene dve ćerke. One su ovo putovanje uplatile još u maju!

U autobusu nas je dočekalo prvo prijatno iznenađenje: naime, pri uplati aranžmana smo razumeli da imamo devet noćenja u Sartiju. Međutim, u autobusu smo saznali da smo ipak uplatili deset  🙂 Ovo iznenađenje na samom početku slutilo je na jedno od najboljih putovanja ikada. Samo se moja mama pobunila, kada sam joj rekla da ostajemo jedan dan duže 😉

U Sarti smo stigli sutradan oko 11h. Sunčevi zraci mazili su sjajne talase koji su zapljuskivali peščanu gradsku plažu. Primetili smo da ima ljudi, ali da nije gužva, što je bilo savršeno. Naša vila se nalazila na par minuta hoda od plaže. Apartman je bio čist, skromno uređen, ali sasvim dovoljan za nas dvoje.

Čim smo se smestili, krenuli smo u šetnju. Nedostajao mi je taj osećaj bosog šetanja po užarenom pesku. Miris grčkih specijaliteta već nas je mamio, ali odupirali smo mu se, želeći da prvo upoznamo naše mesto. Po ulicama je odzvanjalo „Kalimera!” , vlasnici kafića i restorana pozivali su nas da uđemo i probamo neki njihov specijalitet.

U restoranu Neraida imali smo sastanak sa predstavnikom agencije, gde su nam dali sve važne informacije i počastili nas uzoom. Nakon toga ovde smo probali i giros. Pravi grčki užitak! Bila sam jako srećna što sam uspela da ostvarim svoju želju. Ovo je bio moj prvi put u Grčkoj. Posmatrala sam druženje neba i mora. Upijala sam plavetnilo.

U daljini smo videli obrise Atosa. U večernjim satima pošli smo u šetnju do plaže Ahlada. Miris cvetnih bašti i maslina nas je pratio dok smo se penjali uskom kaldrmisanom ulicom ka magistrali, od koje smo se lako spustili ka Ahladi. Na toj najvišoj tački posmatrali smo zalazak sunca, koje se brzo i vešto sakrilo iza Atosa.

U povratku smo odlučili da svratimo u neku od rent-a-car agencija kako bismo iznajmili automobil i lakše obilazili Sitoniju narednih dana. Kako smo na brzinu organizovali letovanje, nismo ni razmišljali o međunarodnoj vozačkoj dozvoli. Iz tog razloga nisu nam dozvolili da iznajmimo ni automobil ni skuter…

Marko je predložio plan B – stopiranje! Nisam bila sigurna da je to dobra ideja. Ali, nešto me je vuklo u nepoznato. Nikad do sada nisam stopirala. Možda je sada bilo pravo vreme da probam? U glavi sam, kao prava Devica, pravila listu za i protiv.

Dogovorili smo se da odlučimo ujutro.

A šta se dogodilo narednih dana, pročitajte ovde.