Autostopom po Sitoniji – II deo

„Neos Marmaras” rekli smo, osmehnuvši se starijem paru koji je zaustavio automobil želeći da nas poveze, Odmahivali su glavom i rekli da idu do Toronija. To nam je svakako bilo usput, te smo pristali. „Možda je taj Toroni i lepši”, pomislila sam,

Gospođa i gospodin Nemac, penzioneri. Veoma me obradovalo što ćemo upoznati i neke Nemce s kojima mogu da vežbam jezik. Bili su jako ljubazni i rečiti. Oduševili su se time što studiram germanistiku. Pričali su nam gde su sve letovali do sada, obišli su i Tajland, Mauricijus i daleka grčka ostrva, ali na Sitoniju se uvek vraćaju. I to u Toroni, odakle onda automobilom obilaze ostale lepe plaže,

Pošto smo im se veoma svideli, odlučili su da nam usput pokažu restoran Panorama Kalamitsi sa kog se pruža predivan pogled na Egejsko more i okolne plaže. Zaustavili smo se kod restorana, a gospođa je želela da nas fotografiše kako bi imala uspomenu. Pošto nismo želeli da ih zadržavamo, odlučili smo da ovde samo od jedne Grkinje kupimo maslinovo ulje i neke suvenire, pa da nastavimo dalje.

Iznenadili su se što smo iz Srbije došli bez automobila, a mi smo im ispričali kako smo se uopšte našli na Sitoniji i kako su nam protekli prethodni dani. „Mladi i snalažljivi”, rekao je gospodin Nemac, i skrenuo ka plaži Porto Koufo. To je šarmantno ribarsko mesto, sa dugom peščanom plažom, i najveća prirodna luka u Grčkoj. Ovde vole da dođu jer obožavaju riblje specijalitete, a tu postoji riblji restoran gde ručaju svakodnevno. Napravili smo pauzu od oko sat vremena za kupanje i sunčanje, a usput smo posmatrali brodiće koji su žurili da se usidre u luci.

Sledeća stanica bio nam je Toroni. Usput smo saznali da je to gradić koji ima jednu od najdužih plaža na Sitoniji, a da uz to može da se pohvali i plavom zastavicom. Gradska plaža je bila skoro pusta, uprkos sunčanom danu. Jedva sam dočekala da bosim nogama dotaknem zlatnožuti pesak. Toroni ima i tvrđavu, do koje smo želeli da odemo, ali je, iz nekog razloga, pristup bio zabranjen. Ovde smo ponovo takođe napravili pauzu, a nakon toga smo se zahvalili divnim ljudima koji su nam pomogli, i odlučili da sami izađemo na magistralu i probamo do večeri da stignemo do našeg cilja.

Posle 15ak minuta čekanja zaustavio se jedan žuti automobil i u njemu dvoje mladih ljudi. Ovog puta naišli smo na Mađare, koji su išli do Neos Marmarasa. Napokon!

Nažalost sa našim saputnicima nismo mnogo razgovarali jer su slabo pričali engleski,. To je doprinelo tome da je prilikom vožnje zavladala neka neprijatna tišina, i istina, bilo nam je malo neugodno što nismo mogli da se sporazumemo. Nas dvoje smo svakako bili raspoloženi da s njima odemo na piće, kako bismo se zahvalili za prevoz, ali, oni su nas ostavili i otišli svojim putem. To me je malo razočaralo, ali sam morala da naučim: ako su nam učinili uslugu da nas prevezu, ne mora da znači da hoće i da se druže. To je bilo njihovo pravo.

Ali, bilo je važno da smo stigli i da smo imali dovoljno vremena da se odmorimo, prošetamo i okupamo i na ovoj plaži. Prošetali smo brdovitim gradićem, obišli nekoliko radnji sa ručno rađenim suvenirima, a nakon toga se smestili u jedan kafić gde smo napokon mogli da odmorimo i osvežimo se nekim slatkim napitkom.

Svideo mi se Neos Marmaras, videlo se da je gradić dosta živ, kao I Sarti, iako je već kraj sezone. Svi restorani su bili puni, konobari su nas pozivali da uđemo i probamo njihove specijalitete… Posebno što mi se ovde svidelo jeste pogled na ostrvo Kornjača, koje se može videti i sa desne obale Kasandre.

Međutim, u uživanju nam je vreme brzo prošlo i već se približavalo veče, a pošto smo bili dosta udaljeni od Sartija, bilo je vreme da tražimo prevoz do kuće. Ponovo smo se našli na magistrali i zaustavio se jedan mladić – Italijan. Moram priznati da je on bio najopuštenija i najzanimljivija osoba koju smo upoznali na ovom letovanju – mlad pun života, opušten – klasični Italijan 🙂 Rekao nam je da je glumac i da je glumio u italijanskoj humorističkoj seriji. Ne znamo da li nas je slagao, ali svakako je i bez te informacije bio dovoljno zabavan.

Sa njim nažalost nismo mnogo putovali, jer je išao do kompleksa Porto Carras, luksuznog hotela sa privatnom plažom, vinogradima i terenima za golf. Pozvao nas je da idemo sa njim, ali nismo imali vremena da otkrijemo i ovu zanimljivu destinaciju, te nas je ostavio na magistrali.

Čekali smo sledeći automobil.
To je bilo najduže čekanje do tada, a već je padao mrak. Priznajem da sam počela polako da paničim da će nas uhvatiti noć, a bili smo dosta daleko od smeštaja. Saobraćaj je bio sve ređi. Odjednom smo videli jedan automobil koji je već prošao pored nas. Vraćao se u rikverc! Kroz prozor nam je mahnula jedna devojka. Njena destinacija bio je gradić Sykia. Poreklom je Grkinja i živi na Sitoniji, a tada je išla u posetu momku.

Nakon nekog vremena videli smo tablu na kojoj piše Sykia. Pripremali smo se da izađemo, ali ona je produžila dalje. Odlučila je da nas ipak odveze do Sartija, osećala se dužnom da to uradi kao naš domaćin 😉 Bili smo joj zahvalni do neba jer nas je izbavila iz nevolje.

Pošto nam je draga Grkinja predložila kamp Armenistis kao destinaciju poslednjeg dana, odlučili smo da je poslušamo. Naš pretposlednji dan odmora bio je najtopliji dan u septembru. Spakovali smo dosta vode u rance i našli se ponovo na magistrali. Ovog puta smo išli ka severu. Ubrzo se zaustavio automobil sa trojicom momaka iz Makedonije. S njima nismo mnogo razgovarali, uživali su slušajući muziku, pa nismo želeli da kvarimo njihovu nirvanu. Ostavili su nas kod Armenistis kampa i odjurili ka Solunu.

Armenistis plaža je sigurno jedna od najlepših, ako ne i najlepša koju smo na ovom putovanju obišli. Belina peska nas je zaslepila. Da samo ležite i slušate šum talasa, osećaćete se kao u raju. Pogled na Atos je božanstven i to je ono po čemu sam ovu plažu zapamtila.

Zapamtila sam i par ljuljaški, na kojima smo se sklonili od sunca i ljuljajući se gledali u kraljevsko plavo.

Ponovo sam upijala plavetnilo, kao prvog dana na Sitoniji. Možda zato što je bio poslednji dan? Čini mi se da nismo bili spremni da idemo kući… Želeli smo da istražujemo dalje, da obiđemo sve moguće plaže…

Kada sam sišla sa ljuljaške i probudila se iz sanjarenja, bilo je vreme da krenemo nazad. Ovog puta smo u povratku upoznali jednog starijeg gospodina Grka, koji nam je pričao o Sitoniji i lepoti njene prirode. Mnogo toga jesmo videli, ali to je samo mali deo onoga što Sitonija zapravo ima. Jer, kako se preko puta nalazi Atos, nije dopušteno da se na desnoj obali Sitonije grade hoteli i uništava priroda. I nadamo se da će ostati tako, jer su najlepši kuci oni koje je priroda sama sebi uredila.

I zaista, posle svih provedenih dana ovde, posle toliko izlazaka na magistralu sa podignutim palcem, Sitonija i ljudi koje smo upoznali sasvim slučajno su nam ostali u srcu. Da možemo, opet bismo sve ponovo, samo što bismo sada fotografisali naše divne saputnike i poklonili svakom od njih neku sitnicu za uspomenu.

Da li vi volite autostop? Ispričajte mi vašu priču u komentarima!