Povratak u školske dane: Zmajev muzej u Sremskoj Kamenici

Šetajući gradom, Miljana i ja, sestre, a napokon i saputnice, stigle smo do Limanske pijace. Ugledavši prodavca knjiga na jednoj tezgi, svratile smo do njega i radoznalo prelazile prstima po naslovima prašnjavih knjiga, dok nam se prsti nisu zadržali na sabranim delima Jovana Jovanovića Zmaja. ” Komad je 250 din, ali daću vam tri za 500!” – govorio je stariji gospodin sa šeširom, želeći da se napokon “reši” i ovih Zmajevih dela. Ovoj ponudi nismo mogle da odolimo, pa smo kupile tri knjige, a uz to na poklon dobile i tri osmosmerke! Sve to za 500 din!
Pričala sam Miljani kako sam prva tri razreda osnovne škole provela u Sremskoj Kamenici, i da moj vrtić i škola nose njegovo ime, da smo kao deca obavezno išli na Zmajeve dečje igre i posećivali Zmajev muzej sa učiteljicom. “Je l’ daleko ta Kamenica?” – pitala je Milja. A ja se setih da uopšte nije daleko, i da do muzeja možemo veoma lako stići, nekim od kameničkih autobusa. I da bi to bila odlična ideja – vratiti se u svoje školske dane i prisetiti se Zmajevog života i pesama na ovaj način.

I tako smo krenule. Autobus broj 71 je brzo stigao, a nakon 15ak minuta vožnje našle smo se u Sremskoj Kamenici. Prvo smo videle spomenik Deca čika Jovi Zmaju, a zatim nastavile ka muzeju – žutoj kući na Zmajevom trgu.

Jovan Jovanović Zmaj živeo je od 1833. do 1904. godine. Ova žuta kuća na broju 1 bila je njegov dom poslednjih godina života, a 1933. godine jev pretvorena u muzej. Muzej je zatvoren početkom Drugog svetskog rata, a ponovo otvoren 1954. godine, povodom 50 godina od njegove smrti. Prvi put sam ga posetila u 3. razredu osnovne škole, sa svojom učiteljicom Ružom, a meni kao devetogodišnjakinji tada je bila najzanimljivija priča o Zmajevom monoklu, koji mu je, po predanjima savremenika, stalno upadao u supu. Kada je prvi put dobio naočare sa okvirima, levom rukom ih je sve vreme pridržavao, po navici. Njegov monokl je izložen u jednoj od pet prostorija kuće.


Sobe su podeljene u pet tematskih celina i oslikavaju njegov privatni i profesionalni život. Život porodičnog čoveka, pesnika, lekara i izdavača. Tu možete videti njegovu radnu sobu, predmete koje je koristio u svakodnevnom životu, njegove portrete, lekarske instrumente , originalne rukopise pesama i časopisa koje je izdavao, kao i privatna pisma prijateljima i saradnicima.


Meni najzanimljiviji deo muzeja jesu rukopisi pesama za decu, koje su me vratile u školske dane. Materina maza, Pura – Moca, Srda – to su pesme koje sam kao mala recitovala na školskim priredbama i slušala na Zmajevim dečjim igrama. Kroz Zmajeve pesme deca uče kako da budu vredna, uredna, da vole svoju otadžbinu, roditelje i bližnje, prirodu i svet koji ih okružuje. Kod rukopisa mi je posebno zanimljivo to što se vidi kako je pesnik prepravljao, ubacivao reči ili im menjao raspored, kako bi napravio rimu ili bolje se izrazio.



Najemotivnija prostorija je svakako ona u kojoj je prikazan njegov porodični život – portreti njegove žene Ruže i njihove dece, koja su preminula od tuberkuloze. Uramljeni rukopisi iz zbirki Đulići i Đulići uveoci govore o pesnikovoj ljubavi i nemoći koja ga je snašla u trenucima kada kao lekar nije mogao da spasi svoju porodicu od bolesti. Gledajući kako mu deca i voljena umiru, iz srca je pisao pesme, koje iznova u meni bude setu.


Zmajev muzej u Sremskoj Kamenici otvara svoja vrata za posetioce radnim danima od 9 do 16h i subotom od 9 do 14h. Posete treba najaviti na brojeve telefona 021/ 6433-145 ili
021/ 6433-613. Ulaznice za odrasle koštaju 150 , a za decu, penzionere i studente 100 din.

Kustos nam se pri ovoj poseti srdačno zahvalila, jer, kako kaže, u ovaj muzej ljudi retko svraćaju. Iako nismo bile najavljene, otključala nam je vrata Zmajeve kuće i pustila nas da na pola sata uđemo u pesnikov šaroliki umetnički svet.

Da li ste bili u Zmajevom muzeju? Šta vas sprečava?