Etno selo Stanišići nalazi se u Republici Srpskoj, u Bosni iHercegovini, samo 5 km od državne granice sa Srbijom i graničnog prelaza Pavlovića most. Semberija – ravničarska oblast između Save i Drine, dobila je 2003. godine etno selo, čiji je idejni tvorac Boris Stanišić.
Prvo što smo Marko i ja primetili pri dolasku u Stanišiće je da je ovo selo građeno iz više stilova. Iako smo očekivali samo drvene kuće s pokućstvom kakvo sam viđala u kući svoje bake, potočić i stazu koja vodi do tih kuća, pronašli smo ovde i grčki kafe, Nojevu barku, hotele i spa centar u srednjovekovnom stilu, oldtajmere…Prvi utisak je bio: kičasto, haotično, neskladno.
Međutim, imali smo jedan slobodan i sunčan dan da uživamo i da ovu posetu učinimo najboljom mogućom. Započeli smo je šetnjom oko jezera, i usput posmatrali kamene mostove čiji su se lukovi ogledali u vodi. Beli i crni labudovi plovili su jezerom, sunčajući svoja krila, dok su se patke i guske skrivale u debelom hladu
Ubrzo zatim naišao je voz! Njegov zvižduk najavio je dolazak u Stanicu Podlugovi, i svi putnici su se iskrcali. Sada je bio red na nas! Kupili smo kartu od konduktera za 2 KM ( 1 evro) i smestili se u svoj otvoreni kupe. Vožnja je bila kratka, ali zabavna i ugodna. Iz voza smo primetili mini zoo- vrt, i odlučili da je to sledeće što želimo da vidimo.
Dok smo išli ka zoo- vrtu pokušala sam da se setim kada sam poslednji put uživo videla domaću životinju. Davno je to bilo, pre nekoliko godina kod bake na selu. Sada sam imala priliku da vidim, pomazim i nahranim ovce, ovna, koze i jarca. Ovim zoo vrtom posebno su oduševljena deca, jer mnoga od njih nikada pre nisu videli domaće životinje uživo. Bilo je divno slušati smeh jedne devojčice koja je plašljivo hranila ovce, uz uzvik Nije me gricnula! Kasnije smo upoznali i dva ponija, od kojih je jedan bio posebno druželjubiv i radostan.
Etno selo ima i svoj duhovni deo, a njega čine drvena krstionica u ruskom stilu i Crkva svetog Nikole, koja se nalazi na uzvišenju i može se videti iz svakog ugla kompleksa. Pored crkve nalazi se i porodična grobnica Stanišića. A odozgo – divan pogled na celo selo, posebno na deo posvećen starim zanatima i svakodnevnom životu stanovništva s kraja 19. i početka 20. veka.
Tu su kovačnica, ambar, vodenice, mlekara, kameni bunar, i mlin iz 1937, godine u kome se i danas melje žito za pogačice koje se služe u restoranu kraj jezera. Bilo mi je zanimljivo videti i pojilo za stoku, koje je upotpunilo ambijent.
Tu je i muzejska postavka svakodnevnih predmeta, a u njenom prostoru se mogu videti razboj, stara šivaća mašina, mlinovi za kafu, fenjeri, stari kredenac, narodna nošnja, šarenice, i sve ono što je karakterisalo dom i svakodnevni život naših predaka.
Kako je sunce išlo ka horizontu, tako su i odrazi mostova, vodenica i krovova brvnara bivali sve jači. Savršeno za fotografisanje! Na par lokacija postoje i “mesta za fotografisanje” – a najlepše je na doku ispred kamenog hotela, nalik na srednjovekovni zamak. Kada tu stanete, imaćete divnu panoramu: jezero sa labudovima, crkva i kameni most biće iza vas!
Za kraj našeg obilaska smestili smo se u restoran na jezeru, i ručali uz žubor vodeničkog točka. Marko je poručio teleću šniclu sa pečurkama na žaru, a kod mene i izbor pao na rolovanu piletinu u sosu od pečuraka. Hrana je bila izvrsna, upotpunjena domaćim pogačicama i projom.
Za par sati provedenih u etno selu skoncentrisali smo se na ono zbog čega smo došli: na etno! Prvi utisak možda nije bio sjajan, ali posle šetnje, hranjenja životinja, vožnje vozićem i obilaska muzeja mi se ovo mesto dopalo. I sigurna sam da ću ga posetiti ponovo, ovog puta s roditeljima, na putu ka rodnom Prijedoru.
Zašto bih preporučila posetu etno selu? Zbog blizine, niskih cena, promene sredine, opuštene šetnje i ukusne hrane. Za decu postoji i igraonica u blizini grčkog kafea, ali mislim da bi im vožnja vozićem i hranjenje životinja sigurno duže ostala u sećanju. Igraonica ipak ima svuda 🙂
PRAKTIČNE INFORMACIJE
- Ulaz u etno selo se ne naplaćuje, a takođe je besplatan i parking
- Za obilazak celog kompleksa potrebno je 3- 4 sata ( sa pauzom za ručak i kafu)
- Postoji mogućnost obilaska sa audio- vodičem – raspitajte se na recepciji hotela
- U suvenirnici, restoranu i kafiću možete platiti evrima, dinarima ili konvertibilnim markama. Ako ne promenite novac u KM, računajte da će vam cenu zaokružiti “odokativno”, računajući i napojnicu od 10%. Možete plaćati i karticom.
- O wellness centru Leonida pisala je Danica ovde
- Za sve dodatne informacije posetite sajt kompleksa ovde.
Da li ste bili u u Stanišićima? Kakvi su vaši utisci? Ako niste, da li biste mu dali šansu?