Povodom Međunarodne konferencija turizma, održanoj u Banjaluci 20. i 21. aprila, imala sam priliku da, pored obilaska Banjaluke, uživam i u netaknutoj prirodi Krupe na Vrbasu, sela koje je od Banjaluke udaljeno 25km. Ovaj izlet organizovala je Turistička organizacija Banja Luke, u sklopu turističkog dela programa Konferencije.
Nakon obilaska grada o kom sam pisala ovde, smestili smo se u autobus i krenuli put Krupe na Vrbasu, Već na 12. kilometru stigli smo do kanjona Vrbasa. Okrepili smo u restoranu Rafting centra Kanjon, koji su nas domačinski ugostili i ispričali nam nešto o raftingu na Vrbasu. Saznali smo da je 2009. godine u Banjaluci održano Svetsko prvenstvo u raftingu, u kom je učestvovalo 56 zemalja, a navijalo preko 50 000 posetilaca iz celog sveta. Oduševila me je i činjenica da je Vrbas jedina reka u Evropi koja ima stazu za noćni rafting.
Kako nisam ljubitelj sportova na vodi, nisam se odvažila da na Vrbasu isprobam rafting, ali jeste Aleksandra sa bloga Putoljub. Video sa raftinga možete videti na njenom Youtube kanalu ovde.
Nakon druženja sa gostoljubivim momcima iz Rafting centra Kanjon nastavili smo put Krupe., od koje nas je delilo jos 13 km. Bila sam veoma uzbuđena što ću konačno stati na tlo sela koje buči.
Zaustavili smo se na brdašcu iznad sela kako bismo posetili Manastir Svetog Ilije, izgrađen na temeljima srednjovekovnog manastira Krupa iz 13. veka. Smešten je na nekropoli sa stećcima, i posebno je značajan kao najstariji duhovni objekat na ovom području. Manastir je u potpunosti orkužen prirodom, a njegov mir narušavaju samo bukovi Krupe u dolini.
Od manastira do sela vodila nas je stazica kroz šumu. Kako smo mu se približavali, zvuk kaskada bivao je sve jači, a moja znatiželja veća. Pri izlasku iz šume zanemeli smo. Samo smo slušali, gledali i uzdisali.
Snažni udarci ledene vode o kamenje u koritu reke proizvode umirujući zvuk, zvuk koji odmara, smiruje i leči. Pogled samo leti, zenice se šire od nepresušne lepote raskošnih kaskada. Svima nam je prijala svežina koju smo udisali sa drvenih mostića. I dalje smo ćutali, omamljeni prizorom koji je pred nama.
A onda se raširiše i nozdrve, sa prvim mirisom svežih uštipaka od heljde, čije se brašno melje baš ovde, u vodenici staroj nekoliko stotina godina. Za samo 3 KM dobila sam porciju vrućih uštipaka s kajmakom, a Kristina i ja smo ih slasno pojele na jednoj klupi, posmatrajući penušanje reke.
Pri povratku ka autobusu primetila sam da se dosta placeva u selu prodaje, Pomislih. Kako bi bilo divno imati vikendicu baš ovde, i skloniti se od gradske vreve u vrelim letnjim danima!
Iako je Krupa od Banjaluke udaljena samo 25km, postoji samo par autobuskih linija koje ih povezuju. Zato je do sela najbolje doći u samostalnoj režiji. Zastati, zagledati se u kaskade, pustiti da se koža naježi od kapljica koje nanosi vetar, pomirisati i probati vruće uštipke ili se smestiti u kafe i – uživati.
Da li biste posetili Krupu na Vrbasu? Pišite mi svoje utiske u komentarima.
A ako vas zanima šta videti u Banjaluci, pročitajte ovaj tekst.