Etno selo – muzej Ljubačke doline posetila sam u okviru turističkog dela II Međunarodne konferencije turizma u Banjaluci, koja se održala 20. i 21. aprila. Priznajem da za ovo etno selo ranije nisam čula, tako da sam se još više radovala poseti i učenju o načinu življenja u planinskim krajevima s kraja 19. i prve polovine 20. veka.
Muzej Ljubačke doline udaljen je 17km od Banjaluke. Naziv je dobio po dolinama u selu Ljubačevu, koje su prirodni fenomen jedinstven u Evropi. Udubljenja prečnika i dubine i do nekoliko stotina metara posmatrali smo iz autobusa, dok smo se približavali etno selu.
Dobrodošlicu nam je poželeo idejni tvorac etno sela, Nedeljko Branković. Poseta je započela domaćinski – uz čokančić rakije i zdravicu – što mi se posebno dopalo.
A onda smo krenuli u obilazak – objekat po objekat. Zavirili smo u čobansku kolibu, planinske kuće, ambare i vajate. Svi objekti u selu su autentični i preneti iz okolnih sela, a zatim uređeni takođe autentičnim pokućstvom. Stari plavi kredenac, smederevac, mlinovi za kafu, posuđe – sve je tu!
Škripanje vratnica pri ulasku u dvorište jedna od kuća probudilo je u meni uspomene na detinjstvo. Tako su škripale i vratnice kod babe Zdravke, a ona bi odmah izašla iz kuće da vidi ko joj je došao u posetu…
Probudile su se upomene i na školske dana, kada sam ušla u staru školu, uređenu skamijama, a na svakoj – bukvar. Isti onaj kakav smo i mi kao deca imali, iz kojeg smo učili prva slova. Tu je i stara geografska karta, globus, a i stari dnevnik – koji je pripadao nekom stvarnom učitelju. Prelistala sam prašnjavi dnevnik i pročitala par imena – ali, nisam pronašla nikog od svojih predaka.
A tu je i berbernica – ujedno i frizerski salon. Na zidu su prikazani modeli mogućih frizura koje su u to doba bile popularne. U uglu ogledalo sa raznovrsnim oruđem za brijanje, makazama i češljevima za oblikovanje frizure. Bilo bi zaista zanimljivo kada bismo ovde mogli stvarno da se ošišamo – to bi onda bio pravi doživljaj!
Dalje se ređaju kovačka i stolarska radionica, krojačnica, tkač, vešernica… Mašine i alati su autentični i još jednom pokazuju koliko se nekad teško i mukotrpno radilo, koliko su majstori morali biti uporni i strpljivi, pa i snažni.
Po mom mišljenju najzanimljivije je uređena apoteka, sa bezbroj bočica poslaganih na policama. Razni čajevi, lekovi, masti i kreme pravljeni su baš tu od raznih biljaka – po receptu iz Narodnog lekara, koji stoji na stolu. A kada leka za neku boljku nije bilo, travar je bio zadužen da eksperimentiše i od prirodnih sastojaka napravi novu formulu, koju će ostaviti svojim potomcima.
U etno selu se, naravno, nalazi i krčma, u kojoj se spremaju samo tradicionalni specijaliteti banjalučkog kraja. Nažalost je nisam stigla posetiti, jer sam se toliko zanela razgledanjem sela, da mi je vreme za obilazak isteklo. Ali, ukoliko budete u prilici, ugostite se pa mi javite kako je bilo 🙂
U Ljubačkim dolinama se o praznicima i važnim datumima održava i prigodni kulturno – umetnički program, na bini u samom centru sela. Dok smo bili u poseti, jedna dečija folklorna grupa imala je probu. Žao mi je što nismo mogli ostati da ih gledamo i podržimo.
A kada se nađete ovde, svratite i u dućan – suvenirnicu i ponesite nešto kao uspomenu iz ovog tradicionalnog sela. Većina predmeta je ručno rađena, a najautentičnije što možete kupiti jeste Zmijanjski vez – karakterističan za banjalučki kraj.
autor: Kristina Vuković
According to Kristina
Da li ste bili u Ljubačkim dolinama? Da li planirate da odete? Volela bih da čujem i vaše utiske.
Za sve dodatne informacije o etno selu možete pronaći na njihovom sajtu ovde.
Hvala Turističkoj organizaciji Banja Luka koja me je pozvala da budem gost II Međunarodne konferecije turizma i koja je organizovala ovaj izlet.
Ako vam se dopao ovaj tekst, možda vam se svide i tekstovi o Krupi na Vrbasu, Banjaluci i Etno selu Stanišići.