Posle 1495 prevaljenih kilometara autobusom, u rano jutro jednog ponedeljka, stigli smo u Luksemburg, prestonicu istoimene minijaturne države.
Približavajući se centru grada, prelazeći most Passerelle, primetili smo njegove crne krovove koje smo viđali na razglednicama i fotografijama, predivnu prirodu i veliki broj mostića.
Na tlo Luksemburga kročili smo kod spomenika Gelle Fra ( Zlatna dama), na čijem se vrhu nalazi bronzana statua boginje Nike koja drži lovorov venac. Ovaj spomenik posvećen je luksemburškim vojnicima koji su u svetskim ratovima dobrovoljno branili Francusku.
Preko puta spomenika Gelle Fra, sa druge strane reke Petruš, videli smo zanimljivu građevinu koja podseća na dvorac. Međutim, to je ustvari stara zgrada banke, koja je danas pretvorena u muzej. Nažalost nismo je mogli posetiti, ali smo uživali u pogledu i napravili par fotografija.
Sa naše leve strane nalazila se katedrala Notr Dam, koja se sa svoja tri velelepna tornja izdiže nad gradom . Njeni temelji postavljeni su 1613. godine, a krase je gotički i renesansni elementi.
Nakon obilaska katedrale, krenuli smo ka rezidenciji velikog vojvode Henrija koji vlada Luksemburgom od 2000. godine. Ispred palate se svake godine, 23. juna, obeležava Dan državnosti ( i Henrijev rođendan). Tog dana veliki vojvoda izađe na terasu i obrati se građanima , upriliči se veliko slavlje i vatromet. Ako možete da birate kada ćete posetiti Luksemburg – savetujem da to bude tada. Možda ćete videti i Henrija uživo 
A možda ćete videti i neke Luksemburžane, koji se savršeno kriju u svojim domovima, posebno ponedeljkom – kada je neradni dan! Pomislila sam – za Luksemburžane sigurno ne važi ono pravilo da se mrzi ponedeljak. Ulice su bile puste, nismo čak primetili ni druge turiste. Da li zbog ranog jutra, zbog ponedeljka, ili novembra – Luksemburgom je vladala potpuna tišina.
Usamljeno je stajao spomenik Viljemu II, okružen praznim kafićima i restoranima.
Pored njega, na trgu se nalazi i gradska kuća, čiji ulaz čuvaju dva bronzana lava. Ona dominira trgom, i sedište je gradonačelnika.
Iz starog dela grada krenuli smo ka najlepšem balkonu Evrope – vidikovcu Le Chemin de La Corniche. Sa ovog mesta smo posmatrali bajkovitu dolinu reke Alzet – srednjovekovne kućice crnih krovova, tajnovite mostiće, netaknutu prirodu. Na ovom mestu nas je iznenadilo sunce, koje je doprinelo lepoti ovog evropskog bisera.
Naravno da nam nije bilo dovoljno da dolinu posmatramo – želeli smo i da je doživimo! Zbog toga smo pokušali da pronađemo stazu koja će nas dovesti do reke.
Posle nekoliko neuspelih pokušaja, stigli smo do predivne strme staze ukrašene raznobojnim lišćem. Ona nas je odvela do našeg narednog cilja.
I – stigli smo do reke. Čista , netaknuta priroda bila je pred nama. Pogled – neopisiv.
Pored reke sedela je jedna devojka – izgledala je tužno i zamišljeno. To je ustvari lepa Meluzine. Legenda o njoj glasi ovako: Grof Zigfrid je jednog dana šetao pored reke Alzet, kada je na obali ugledao prelepu devojku – to je bila alzetska nimfa Meluzine. On joj je, zadivljen njenom lepotom, bezuslovno ponudio svoje srce i krunu, što je ona prihvatila, pod uslovom da je grof svake subote, bez dodatnih pitanja, ostavi samu u sobi. Grof je to prihvatio. Dugo su živeli srećno i imali mnogo dece. Jedne subote je radoznali grof ipak svratio u njenu sobu i saznao da je ona ustvari – sirena. Kada je Meluzine videla da je on otkrio njenu pravu prirodu- pustila je bolan krik i pobegla u morske dubine. Od tada je alzetska nimfa zarobljena u kamenu, i biva solobođena svakih sedam godina, na jedan dan.
Nakon što smo upoznali Meluzine, nastavili smo da šetamo promenadom kraj reke Alzet. Na jednom od mostića na reci nastala je moja najlepša fotografija iz Luksemburga.
U povratku ka centru grada stigli smo do još jednog, odakle su pogledi bili jednako bajkoviti.
Nažalost, naše vreme za obilazak Luksemburga je isteklo, i morali smo nastaviti put ka Belgiji.
Ispratilo nas je sunce. Mi smo odlazili, a Luksemburžani su počeli da se bude.
