Olja i ja, drugarice iz gimnazije, godinama smo planirale zajedničko putovanje. Napokon smo uspele da uklopimo obaveze i termine i da se otisnemo u jednu, obema još nepoznatu državu. To je bila Belgija.
Dok smo planirale putovanje, otvorile smo Google mapu i pretražile gradove nadomak Brisela. Po svojoj lepoti i važnosti izdvojio se Antverpen. Dok smo čitale o njemu, pažnju su nam privukle antverpenske šake. Želele smo da saznamo šta one tačno predstavljaju, ali bezuspešno. Iz tog razloga smo odlučile da ga posetimo i razotkrijemo ovu misteriju.
Predložila sam joj da iskoristimo neprikosnovenu belgijsku železnicu i pođemo u avanturu vozom. Tako smo jednog jutra krenule ka glavnoj briselskoj železničkoj stanici Gare Centraal i na info-pultu od jednog ljubaznog mladog gospodina kupile povratne karte po ceni od 15,20 evra. Objasnio nam je da se karta može koristiti za sva mesta između polazne i krajnje stanice, i da je broj izlazaka i ulazaka u voz na toj relaciji u jednom danu neograničen. Ova informacija je bila veoma korisna, jer smo želele da u povratku posetimo i gradić Mehelen.
Ušle smo u prvi voz za Antverpen i udobno se smestile. Odlazak do grada u nepoznatoj državi čiji jezik ne govorimo, za dve Device već je bio veliki izazov. Jedva smo jedva čekale da stignemo i udahnemo i ovaj grad. Smenjivale su se male, napuštene stanice. Izgledalo je da u tim mestima između niko i ne živi. Promatrala sam naš vagon. Sve je bilo čisto, uredno i komforno. Slušala sam različite jezike naših saputnika, mešali su se francuski, holandski, engleski, nemački…Neke jezike nisam umela da raspoznam. U sve te razgovore umešao se anđeoski glas jedne Afrikanke koja je sedela naspram nas i, slušajući radio, pevala iz sveg glasa neku veselu pesmu. Nisam razumela ništa, ali melodija njene pesme i osmeh koji je pritom treperio na njenom licu ostali su mi do danas u mislima.
Nakon nešto manje od sat vremena stigle smo do našeg cilja – ogromne stanice Antwerpen Centraal Sama železnička stanica nam se veoma dopala, zbog svog šarmantnog baroknog izgleda.
Čim smo izašle primetile smo živost ovog grada. Videlo se već na prvi pogled da je on prestonica Flandrije. Ovaj grad je još davne 1993. godine bio Evropska prestonica kulture, što je doprinelo tome da nadjača sve ostale flandrijske gradove i održi se kao glavni grad regije. I danas odiše svojom kulturnom ponudom, sa mnoštvom muzeja, galerija, klasičnih koncerata i festivala koji se ovde održavaju. Pored toga, on je i univerzitetski grad od 1852. godine, te se iz tog razloga smatra i gradom mladih. Sa svojih preko pola miliona stanovnika najnaseljeniji je flandrijski grad. To smo i same primetile pri prvom našem koraku.
Užurbani putnici vukli su svoje kofere noseći mape i tražeći svoj smeštaj, deca su veselo koračala ka svojim školama, Belgijanci u skupim odelima, a Belgijanke u modernim suknjama i mantilima užurbano su išli ka poslu… Nebo je bilo tmurno, i očekujući dosadnu kišu, i mi smo, kao i ostali putnici, pohrlile ka srcu gradu – glavnom trgu Grote Markt.
„Samo pravo” – slušala sam Olju, koja je brižljivo pratila mapu, i na celom putovanju vešto uspevala da nađe put do našeg narednog odredišta. Ja sam posmatrala zgrade oko nas – kod svake sam pomislila da je u pitanju neka znamenitost, ali ne – to su bile obične stambene zgrade…„Koliko je ovde lepo”, ponavljala sam stalno.
Šetajući dalje po Oljinim uputstvima, stigle smo do biste slikara Antonisa van Dajka, koji je bio Rubensov učenik i predstavnik flamanske slikarske škole. Petar Paul Rubens je dobar deo svog života proveo u Antverpenu, odakle su poticali njegovi roditelji. Ovde se nalazi i njegova kuća Rubenshuis – koju je on sam projektovao u maniru italijanskih vila. Kuća mu je služila kao atelje i škola. Danas je to muzej i nalazi se u samom centru grada. Pošto se Antverpen veoma ponosi Rubensom, jedan od prostranijih trgova nosi njegovo ime i njime dominira Rubensova bista. Opkoljen je klupicama, mnogobrojnim kafićima i restoranima, i sa njega se pruža pogled ka veličanstvenoj Katedrali Naše Gospe.
Katedrala je izgrađena u periodu od 1352. do 1521. godine, a nakon toga je još par puta sređivana, ali nikada do kraja dovršena. Visoka je 123m i iz tog razloga se može videti iz svakog dela grada. A i ako ne gledate u njenom pravcu, dražesna melodija koja nastaje sintezom zvukova 49 zvona koja se u njoj nalaze podsetiće vas u svakom trenutku da ste u Antverpenu.
Nakon obilaska katedrale, stigle smo i do glavnog gradskog trga Grote Markt. Izuzetno nam se dopao, iako je bio dosta manji od belgijskih trgova koje smo do tada videle. Tu se nalaze dve važne građevine – renesansna Gradska kuća iz 1565. godine i fotogenični esnafski dom obučen u srednjovekovno ruho. Svaku od šarenih zgrada esnafskog doma na vrhu krasi zlatna statua nekog sveca, a jedna od najpoznatijih je na broju 7 – na njenom vrhu se nalazi statua svetog Đorđa.
Trgom dominira Brabo fontana koja u sebi krije najpoznatiju antverpensku legendu, ovde može kraj rečenice jer je ova baš duga Legenda kaže da je pored Šelde, reke na kojoj leži grad, živeo je div zvani Antigon koji je naplaćivao taksu onima koji su želeli da njome plove. Onima koji nisu želeli da plate, div bi odsecao šaku i bacao je u reku. Jednog dana pojavio se mladi heroj Silvius Brabo, koji je isto to uradio divu Silvius je za ovaj podvig dobio fontanu, a grad ime ( hol. hand werpen– baciti šaku). Šačice Antverpena postale su simbol grada, tako da čak i čokolade i keks prave u obliku šaka. Čokolada u obliku šake je najpoznatiji suvenir koji možete doneti iz Antverpena.
Dok smo slušale ovu zanimljivu gradsku legendu od jednog finog gospodina – vodiča, kome smo se pridružile na trgu, saznale smo da na reci Šeldi postoji i zamak Steen ( srp. kamen) – najstarija građevina u gradu. Naziva se tako jer je u vreme nastanka u Anverpenu bio jedini objekat od kamena – svi ostali su bili od drveta. Datira iz 13. veka, a do 1823, godine služio je kao zatvor. Danas se u njemu nalazi Muzej antikviteta
Prošetale smo do Šelde i divile se dvorcu iz svih uglova. Zavidele smo mu na takvom stavu i posle osam turbulentnih vekova. Nagrizao ga je zub vremena, ali ga nije pokolebao. Zamišljenu su me prekinule sirene brodova koji su pristizali da se usidre u najvećoj belgijskoj luci. Veče se bližilo, i zvono Katedrale Naše Gospe podsetilo nas je da je već bilo vreme da se pozdravimo od Antverpena.
Na putu ka železničkoj stanici naišle smo na Gradski park trouglastog oblika i odlučile da prošetamo njime. Park je zaista prostran i u njemu se krije jezerce i jedan svečani beli most. Zamišljala sam parove koji se ovde sigurno fotografišu nakon venčanja. Bilo je divno šetati parkom i sabrati utiske, uživati u jesenjim bojama i pritom posmatrati zečeve, patke i poneku vevericu čiji smo mir narušile šetajući ovuda.
S druge strane parka ponovo nas je dočekala železnička stanica. U vozu za Mehelen zasladile smo se preostalim antverpenskim šačicama, koje su do mi do tada bile misterija, a od tada najukusniji suvenir.
Briž, grad – bajka, kako ga mnogi nazivaju, našao se na mojoj putanji u novembru, te sam njegove lepote upoznala u jesenjo – letnjoj atmosferi. Do samog dana kada je trebalo da se sretnemo, nadala sam se sunčanom danu, a kad sam stigla – shvatila sam da su moje nade stvarno bile uslišene.
Dočekao nas je osunčani Briž. Šetajući popločanim ulicama nisam skidala osmeh sa lica. U meni su se mešali sreća, zadovoljstvo, radoznalost, uzbuđenost, i pomalo sete – znala sam da ću ovde moći da uživam samo na jedan dan.
Od prvog koraka dvoumila sam se da li samo da gledam, ili i da fotografišem. Istina – ono što se vidi, oseti i posluša nikada se ne zaboravlja i ostaje urezano zauvek u nama, ali kada ste ovde, veoma je teško odupreti se želji za fotografisanjem – jer većina nas voli da ima i papirnati album uspomena.
Olja i ja smo otkrivale Veneciju severa iz ugla pešaka, koji se sigurno razlikuje od doživljaja onih koji su se vozili čamcem, ili onih koji su grad obišli biciklom. Ali sigurna sam – ne postoji pogrešan način da prihvatite ono što vam ovaj gradić nudi. Šetajući ka starom jezgru grada, pored nas ređale su se lepote.
I – taman kad smo pomislile da je to savršenstvo – glavni gradski trg nas je potpuno razuverio.
Grad se svakako može pohvaliti svojim istorijskim znamenitostima – Belfry tornjem sa koga se pruža veličanstven pogled na grad, Bogorodičnom crkvom visokom 122 metra, Gradskom kućom iz 14. veka, Bazilikom Svete Krvi sa dve kapele, pivarom De Halve Maan , muzejom čokolade…
Međutim, ja Briž nisam doživela kao neki od gradova gde ću po čitav dan obilaziti znamenitosti. Briž je grad za uživanje, grad u kome ćete na svakom koraku osetiti, videti, dodirnuti lepotu – gledajući u bajkovite mostove, u šarenolike kuće koje se ogledaju u vodi i međusobno takmiče u lepoti. Kod svake kuće reći ćete da vam je ona najlepša. Kod sledeće ćete već shvatiti da su sve podjednako lepe i da zajedno čine jednu harmoniju.
To je Briž – grad harmonija. U njemu ničega nema previše. Sve je u skladu, i priroda i građevine, i ljudi koji njime šetaju, i zvukovi koji njime odzvanjaju , i čamci koji njime plove, ptice koje iznad njega lete, mirisi čokolade koji se njime šire… Grad koji budi harmoniju u nama.
I ne da nam da se odmorimo od lepote – čak i u kafiću Jan van Ajk, dok pijete kapućino i jedete belgijsku čokoladu, uživate u pogledu na njegove slike.
I, da li je ovo savršenstvo? Sigurno da jeste. I može se o njemu pisati. Može se o njemu i čitati. Ali treba ga doživeti. Svim čulima.
Kako ste vi doživeli Briž?
Nije lako putovati – to je istina. Od trenutka kada sam napravila blog, dobijam pitanje: Kako toliko putuješ? Ovim tekstom želim da vam dam odgovor na to večito pitanje.
Moje prvo putovanje dogodilo se 1995. godine, kada sam sa porodicom došla iz Republike Srpske u Novi Sad. Sledeće – kada sam imala 16 godina i otputovala sa razredom iz srednje škole na ekskurziju u Budimpeštu.
Budimpešta
Dugo sam čekala to putovanje.. Brojala sam dane do trenutka kada će napokon da mi udare taj pečat u pasoš, pa da se i ja mogu pohvaliti time da sam prešla granicu. I, dok su druga deca kukala, žaleći se na nedovoljno prostora u autobusu, mučninu i druge dečije boljke, ja sam veselo sedela u tom autobusu, posmatrajući kroz prozor predele, gradove, reke, šume i prolaznike.
Ta trodnevna poseta dunavskoj lepotici probudila je u meni želju za putovanjima, za otkrivanjem novog, novih gradova, sela, planina, jezera, za upoznavanjem novih ljudi, njihovih običaja, hrane, načina života. Privlačila me je ta različitost. Tako sam, posle Mađarske, počela da posećujem i druge evropske države
Putujem autobusom i vozom, tek od nedavno avionom
Kada sam zakoračila u putnički svet, nisu bile aktuelne low cost avio kompanije. Putovanje avionom mi je bilo potpuno neekonomično, pa sam do Hamburga i Monpeljea putovala po 24 sata. To su bile slatke muke 🙂
Monpelje, Francuska
U busu za Hamburg sam upoznala gospođu Ramonu koja piše krimi romane i redovno mi ih šalje na mejl. Pri putovanju vozom i autobusom možete čuti mnogo različitih priča, tužnih i srećnih, prisustvovati veridbi na sred autoputa, susretu porodice na stanici posle godinu dana…
Prvi put sam poletele ove, 2019. godine, pri putovanju na Siciliju. Pošto mi se svidelo, nadam se da ću ubuduće češće koristiti avion kao prevozno sredstvo, ali samo za dalje destinacije 🙂
Koristim Couchsurfing
Couchsurfing je putnička internet platforma za one koji žele da spavaju kod lokalaca i na taj način dobiju pravi doživljaj zemlje u koju su otputovali. Kao što i sam naziv kaže, vi surfujete kod nekog na kauču.
Moje iskustvo sa CS-om je veoma pozitivno. U Monpeljeu smo Lidija i ja bile smeštene kod dve devojke, one su nas lepo ugostile, napravile nam pravi francuski doručak i upoznale nas sa svojom ludom mačkom 🙂
Luda mačka iz Francuske
U Brašovu sam prenoćila kod divne Irine, s kojom sam ostala u kontaktu do danas. Coucsurfing je odličan način da upoznate nove ljude, proširite vidike, a i da uštedite.
Zajednica se svakodnevno širi i u skoro svakom mestu na planeti možete naći smeštaj. Svoj profil na CS-u možete napraviti ovde . Što više informacija na profilu – to veća šansa da nađete domaćina, Isto tako, i vi možete biti domaćin i primiti ljude iz zemlje i inostranstva u vaš dom.
Tražila sam sezonske poslove
Na 2. i 3. godini studija sam odlučila da sa par kolega otputujem u Nemačku i tamo radim u jednoj pekari.
Fehmarn, Nemačka
Ostrvo Fehmarn na Baltičkom moru bilo je naš dom na dva meseca 2013. i 2014. godine. Boravak ovde mi je omogućio da prvi put vidim more, da poboljšam svoje znanje nemačkog jezika, da zaradim, ali i da posetim Hamburg, Libek, Kiel, i predivni Kopenhagen. Ako si student i želiš na sezonski posao u Nemačku, pročitajte ovaj tekst.
Volontirala sam na kampovima u inostranstvu
Želela sam na neki način da spojim ljubav prema nemačkom jeziku, radu sa decom/ mladima i putovanjima. Tako sam u više navrata putovala u Rumuniju i Slovačku,
Sve opcije za volontiranje pronalazila sam na internetu, javljala se organizacijama direktno mejlom. Naravno, poslala sam više od 20 mejlova raznim organizacijama. Od toga su me četiri i pozvale da volontiram. Nakon nekog vremena, unapredili su me u asistenta za obuku novih volontera, te sam dobijala i džeparac. Kako sam se provela u Rumuniji možete saznati ovde.
Bekokten, Rumunija
Želja mi je da bar jedanput odem na kamp preko SCI platforme – koja nudi kratkoročna i dugoročna volontiranja u inostranstvu. Bazu kampova možeš potražiti ovde. Možda se i sretnemo negde naredne godine 🙂
Koristim sajtove za popuste
Svakog ponedeljka pretražim koja se to nova putovanja nude na sajovima za popuste. Na ovim sajtovima agencije nude putovanja po nižim cenama, uz vaučer koji plaćate sajtu.
Prag za 69 evra, Milano za 79, Budimpešta za 36, Krakov za 59 i tako dalje 🙂 Iako su sve autobuski aranžmani, mislim da su veoma povoljni i da se jeftinije od toga ne može naći.
Luksemburg, 2017.
Naše sledeće putovanje preko jednog od ovih sajtova je Toskana – tri noćenja sa doručkom i prevoz za 99 evra 🙂
Sama organizujem izlete na destinaciji
Bilo da putujem sa agencijom ili samostalno, sama organizujem sve izlete na destinaciji. Time pre svega uštedim novac, ali i imam slobodu da u nekom mestu do koga odem ostanem duže ili kraće.
Malgrate, Italija
Kada smo Marko i ja bili u Italiji, iskoristili smo povoljne italijanske vozove i sami putovali do Komo jezera i obišli predivne gradiće Varenna, Lecco i Malgrate, a voz smo koristili i da bismo otišli do Pavie – stare prestonice Lombardije. Prilikom putovanja u Rigu, drugarica i ja smo takođe vozom otišle do mesta Majori na Baltičkom moru…
Majori, Letonija
Poslednje duže putovanje bilo je po Makedoniji, gde sam koristila lokalni prevoz i iz Ohrida otišla do nekoliko lepih destinacija.
Koristila sam i BlaBlaCar prilikom boravka u Transilvaniji , i putovala sa jednim ljubaznim gospodinom od Sibinja do Segešvara – rodnog mesta grofa Drakule.
Stopirala sam 🙂
Pre nekoliko godina, Marko i ja smo uplatili letovanje na Sitoniji. Na njegov predlog smo deset dana stopirali i obišli skoro celo poluostrvo na taj način. Pritom smo upoznali ljubazne Nemce, Mađare, Italijane, Grke, Makedonce, i par Beograđana koji su nam ponudili prevoz.
Armenistis, Sitonija
O našoj autostoperskoj avanturi možeš čitate ovde i ovde. Volela bih da to nekad ponovimo, a mislim da su grčka ostrva odlična za tako nešto 🙂
Idem na Free walking tours
U skoro svakom evropskom gradu postoje Free Walking Tours – besplatne pešačke ture. Dovoljno je da ih potražite na internetu i rezervišete svoje mesto. Iako su ture besplatne, očekuje se od učesnika da ostave vodiču određenu sumu novca, ukoliko su bili zadovoljni. To uradite obavezno – računajte da su vodiči, uglavnom, volonteri.
Briž. Belgija
Član sam planinarske sekcije
U želji da što više obiđem i prirodne lepote, učlanila sam se u Planinarsko – rekreativnu sekciju Novog Sada. Svoje druženje sa njima započela sam obilaskom kanjona Nere u Rumuniji, a nastavila penjanjem na sva tri vrha Povlena, obilaskom klisure reke Gradac,
Povlen
Ovakvi izleti ne iziskuju mnogo novca i uglavnom su jednodnevni, s obzirom na to da sam još uvek amater u planinarenju. Kako je to biti planinar i šta vas očekuje prilikom jedne takve avanture – pročitajte ovde.
Idem na jednodnevne izlete
U nedostaktu vremena i novca, idem na jednodnevne izlete. Pošto živim u Novom Sadu, najbliže mi je da putujem do Mađarske ili Rumunije, ali i da obiđem neka lepa mesta u Vojvodini.
Volimo Sekešfehervar
Za desetak evra sam posetila Golubačku tvrđavu,nekoliko gradića u Mađarskoj, Temišvar, banju Morahalom, dvorce Vojvodine…Sigurna sam da i ti, u zavisnosti od mesta u kom živiš, možeš posetiti neke zanimljive destinacije.
Nosim osmeh na licu
Možda zvuči kao kliše, ali s osmehom smo svuda dobrodošli. U to sam se uverila bezbroj puta.
Otvorenošću i vedrinom duha možete steći nove prijatelje, ali i uštedeti. Tako je meni jedna Aline iz Temišvara ponudila besplatan prevoz od sela Bekokten do Sibinja, a jedna gospođa iz Brašova do dvorca Bran. Vozač autobusa u Rumuniji mi nije naplatio kartu, jedna Franzi mi je ponudila ključeve svoje kuće na tri dana, jedan momak iz Brašova me je proveo kroz grad i pozvao mi taksi…
Dvorac Bran
Da li si dobio/ la odgovor?
Putovanja nisu potpuno besplatna. Međutim, ako smo malo strpljiviji, praktičniji, ekonomičniji, fleksibilniji i ljubazniji, mogu nas koštati mnogo manje.
Staro selo Sirogojno
Svakako, koliko god novca da potrošimo, obogatićemo se za mnoštvo novih iskustava, poznanstava, novih reči na stranim jezicima, novih različitih novčića u kasici-prasici, novih znanja, ukusa, mirisa, i želja…
Nadam se da sam ovim tekstom odgovorila na tvoje pitanje i da već imaš na umu svoju sledeću destinaciju. Podeli je sa mnom u komentarima!
„Jednom godišnje otiđi negde gde nikad nisi bio” – tim savetom sam se vodila kada sam odlučila da rezervišem putovanje u Belgiju i Luksemburg. Nisam često nailazila na slične ponude srpskih agencija, a i ako jesam – aranžmani su bili veoma skupi. Zato sam odlučila da iskoristim priliku i početkom novembra posetim ove dve države Beneluksa.
Putovanje jeste bilo dugo, ali što smo se više približavale Briselu, gde smo bile smeštene, sve više entuzijazma sam imala, i sva energija izgubljena putovanjem autobusom vratila se kada smo stigle u prestonicu Evrope.
„Sobe su spremne” – čule smo od vodiča Radosava, i hitro krenule ka našim u hotelu Meininger u Briselu. Sobe su bile čiste i uredne, a Olja i ja smo našu delile sa Majom, Nenadom, Milicom i Darkom. Usledila su tri noćenja sa slasnim doručkom, a u ta četiri dana upoznale smo se sa Briselom i Flandrijom.
Odmah prvog dana, posle kratkog odmora, prošetale smo do glavnog trga Grote Markt, oivičenog srednjovekovnim građevinama – tu su Gradska kuća, Muzej grada Brisela i predivne esnafske građevine u okviru kojih se danas nalaze kafići, restorani i čokolaterije. To je sigurno jedan od najlepših trgova koje sam do sada videla, on je centralno mesto u gradu i mesto slučajnih i namernih susreta – sve ulice starog jezgra grada počinju ili završavaju ovde.
Nama je prvog dana na trgu Grote Markt pažnju privukao Muzej piva, tako da smo već tada za kartu od 5 evra prošetale muzejem i po prvi put degustirale jednu od nekoliko stotina vrsta belgijskog piva.
Istog dana želele smo i da vidimo famoznu Manneken Pis – fontanu koja se nalazi u blizini trga Grote Markt. To je ustvari bronzana figurica dečaka koji piški, iz 18. veka. Ova fontana je podignuta u čast dečaka koji je prema srednjovekovnoj legendi spasio grad Brisel tako što je urinom ugasio fitilj i onemogućio osvajačima da gradske zidine dignu u vazduh. Njega nikako nećete promašiti jer se tu uvek okuplja najveći broj turista koji ga fotografišu. Manneken Pis je simbol grada, i kažu, ako ga niste videli, niste ni bili u Briselu. Možete ga naći i od čokolade u većini čokolaterija, a ima i svoj muzej.
A u ulicama oko trga – pravo malo carstvo za sladokusce – mnoštvo čokolaterija i prodavnica vafli. Već od samog razledanja izloga poći će vam voda na usta, bogati vafli i čokoladice raznih ukusa, oblika i boja mamiće vas da ih probate, a ako ne uspeju izgledom, namamiće vas opojnim mirisom koji se proteže ovim gradom, i ne – nećete im odoleti ( a i zašto biste?)
Mi smo izvrsne vafle probale u Waffle factory kafeu, možete birati između Liege i Brussels vafla, i dodati po želji belgijsku čokoladu, banane, jagode, šlag, lešnike, bademe i još mnogo toga. Cena vafla zavisi od broja dodataka, ali mislim da je 5 evra neki prosek.
A čokolada – gde god da je kupite, nećete pogrešiti. U Belgiji nema lošeg piva i loše čokolade – zapamtite to! Možete kupiti čokoladu na merenje i grickati dok šetate, a svakako preporučujem da kupite i poklone za svoje najdraže – ima li ikog ko ne voli čokoladu?
A kada se malo smrznete – svratite u neki od kafića i poručite toplu čokoladu – mi smo je probale u kafiću Natural i oduševile se! Uz čokoladu ćete uvek dobitii neki biskvit koji će upotpuniti ugođaj. Cene tople čokolade su od tri evra pa naviše.
Kada prekoračite dnevnu dozu šećera, bilo bi dobro pojesti i nešto slano. Kada ste u Belgiji – tu je uvek pomfrit. Iako se smatra da pomfrit potiče iz Francuske, Belgijanci tvrde da je to njihov izum. U svakom slučaju pomfrit je u Belgiji veoma ukusan, i može se kupiti u restoranima brze hrane u svim delovima grada. Najčešće se kombinuje sa pohovanom šniclom ili ražnjićima, uz kečap sos. Restorani brze hrane su prepuni mladih, pre svega studenata, i turista, zbog niže cene u odnosu na klasične restorane.
U večernjim satima grad je veoma živ i pivnice su prepune. Trip Advisor nam je rekao da je napoznatija i najposećenija pivnica u gradu Delirium, te smo otišli tamo, i – nismo se pokajali. U ovoj pivnici možete probati više od 2 000 vrsta piva iz raznih delova sveta, i svakako belgijska piva. Ona je 2004. iz tog razloga ušla i u Ginisovu knjigu rekorda. Atmosfera je odlična, veliki broj lokalaca, ali i stranaca dolazi ovde, pa ćete sresti ljude iz raznih delova sveta, a nemojte se iznenaditi ako sretnete i Srbe koji rade i žive u Belgiji. Cene piva se kreću od 3,50 evra naviše. Ako niste sigurni koje pivo da uzmete, pitajte nekog od posetilaca – nama su preporučili Duvel i Barbar Bok.
Kako nam je smeštaj bio na 1.2 km od trga Grote Markt, skoro sve što smo želele mogle smo da obiđemo peške. Moja želja je bila da posetim Muzej muzičkih instrumenata, čija je zgrada izgrađena u stilu secesije i sadrži oko 1100 muzičkih instrumenata, pa je iz tog razloga jedna od najvećih zbirki instrumenata u svetu. Individualna ulaznica je 10 evra, a za grupe od 15 ljudi karta košta 4 evra. Ako idete u muzej, najbolje je da se raspitate o besplatnim turama sa vodičem ( uz kartu) jer ćete na taj način moći ne samo da vidite instrumente, već i da ih poslušate i čujete nešto o njima.
Muzej ima 10 spratova, a na poslednjem spratu se nalazi kafe-restoran. Čak i ako ne planirate da sedite gore, provozajte se liftom i doživite najlepši panoramski pogled na Brisel.
Kada smo šetale do muzeja, naišle smo i na kraljevsku palatu i biblioteku, i prelepi Brisel park koji krasi ovaj trg. Ovde ćete videti veliki broj studenata koji sede ili uče na klupama, ili se skupljaju oko fontane.
Tu u blizini nalazi se i sat Carillion du Mont des Arts, sakriven između zgrada, koji sadrži 24 zvona i 12 figurica koje predstavljaju istorijske ličnosti grada Brisela kroz vekove. Na vrhu se nalazi figurica koja udara čekićem na svakih sat vremena. Ovaj sat izgrađen je 1958. godine za potrebe sajma ( Expo 58).
Jedina znamenitost grada koju smo želele da posetimo, a nije nam bila blizu, bio je Atomium. Atomium je ustvari građevina u obliku atoma, takođe izgrađena 1958. godine za potrebe sajma i danas služi kao muzej. Kažu da je ova građevina 165 miliona puta veća od atoma. U Atomium se možete popeti i posmatrati Brisel sa svih strana. Ulaznica košta 12 evra.
Ukoliko želite da idete do Atomiuma, stanica metroa koja vam treba je Heysel. Jedna vožnja metroom košta 2,10 evra, ali možete kupiti povratnu kartu ili kartu koja važi 24h za 7,5 evra. Redove vožnje za metro, bus i vozove unutar Brisela možete naći ovde .
Pored metroa, svakako možete koristiti bicikl, kao i većina Belgijanaca. Međutim, stekla sam utisak da biciklisti baš i ne poštuju saobraćajna pravila. Ukoliko ste pešak ili vozač u Briselu – pripazite se biciklista!
Ukoliko nemate vodiča, u gradu se svaki dan sa trga Grote Markt organizuju besplatne pešačke ture sa vodičem, u 10, 13: 30 i u 16h. Vodiče ćete prepoznati po narandžastim kišobranima. Sve što je potrebno je da rezervišete ovde.
Posle četiri dana provedena u Briselu, posle mnogo vafla, piva, pomfrita, čokolade, šetnje i razgledanja, slušanja francuskog, nemačkog i holandskog jezika, stekle smo neki utisak o tome kako je živeti u prestonici Evrope, koja ima mnogo da ponudi svima. Naravno da nismo posetile sve ” što bi trebalo”, ali smo posetile ono što je nama bilo zanimljivo. Iako je bio novembar, vreme nas je poslužilo, te kišobran nismo ni otvarale.
Stigli smo do kraja još jedne godine. Za neke je ovo bila godina u kojoj su napredovali na ličnom i poslovnom planu, za neke godina odmora, a za mene ovo je bila godina traženja sebe, godina pakovanja i raspakivanja.
I nisu sva ta pakovanja bila turistička i radi zabave i uživanja, mnoga su bila poslovna ili volonterska. Ali, putovanje je putovanje, i svako budi u meni istu dozu entuzijazma.
Godinu 2017. dočekala sam sa Oljom u Tukumsu, malom gradu nadomak Rige, uz liker i prskalice.
Sa svojom letonskom porodicom smo 1. januara imale svečani ručak, a nakon toga krenule ka Vilnjusu.
Vilnjus, prestonica Litvanije, ostavio je poseban utisak na mene, iako, priznajem, od njega nisam previše očekivala. Oduševila me je ogromna novogodišnja jelka, a uživala sam i u penjanju do Tri krsta, odakle se može uživati u pogledu na grad.
Krakov sam 2017. upamtila po snežnoj mećavi. Dočekao nas je beli Wavel dvorac. Dan u Krakovu provela sam bez plana i žurbe, uživala sam uz čaj posmatrajući Rynek iz obližnjih kafića.
Bila sam veoma srećna što mi je Nova godina počela putovanjem, i nadala se da će u tom ritmu i nastaviti.
U martu sam obradovala Milkicu rođendanskim izletom u Temišvar. Provele smo predivan dan u osunčanom gradu na Begeju, a čak smo stigle nešto i da kupimo u tržnom centru!
U martu sam svratila na jedan dan i do Beograda, na koncert jednog od svojih omiljenih bendova Postmodern Jukebox – sa Natašom
Nakon Temišvara sam odlučila da ću i ove godine učestvovati na kampu na nemačkom jeziku u transilvanijskom selu Bekokten, tako da sam shvatila da će 2017. stvarno biti godina putovanja. Iz tog razloga sam počela da držim online časove nemačkog jezika, kako bih iz bilo kog mesta na svetu ( koji ima internet domet) mogla da radim. Ova odluka da držim časove od kuće je pozitivno uticala i na provođenje vremena sa porodicom, što me posebno raduje i ispunjava.
U junu je usledilo moje prvo solo putovanje – u Bekokten sam otišla organizovanim prevozom, ali sam tamo nakon kampa provela nedelju dana potpuno sama. Posetila sam Fagaraš, Sibinj, Segešvar, Brašov i dvorac Bran. Ovo putovanje je za mene bilo jedno od najlepših i najvažnijih iskustava do sada, putovanje na kome sam naučila da verujem sebi, putovanje koje mi je proširilo vidike u svakom smislu. Posle dve nedelje boravka sa Rumunima naučila sam i nekoliko reči i fraza na rumunskom, a tih par reči me je u nekim naočigled bezizlaznim situacijama spasilo.
Nakon dolaska iz Rumunije napisala sam svoj prvi putopis, koji je naišao na odlične kritike, što me je navelo da nastavim da pišem i delim svoje utiske sa putovanja sa širom publikom. Ovaj putopis je kasnije objavljen od strane časopisa Putovanja za dvoje.
Pored rumunskog, ove godine sam naučila i prve reči na italijanskom jeziku – i to online putem sajta https://www.futurelearn.com/ Italijanski sam želela da učim zbog svoje prve posete Italiji, koja je usledila u avgustu. Marko i ja smo posetili Milano, Varennu na Komo jezeru i Paviu. Probali smo pravi italijanski sladoled, kupali se u jezeru, pešačili do utvrđenja Castello di Vezio u mestu Perledo, posetili i živopisni gradić Malgrate…Italija me je oduševila, a ovaj kratki obilazak Lombardije je samo produžio moju bucket listu.
U avgustu i septembru sam imala vremena da se posvetim pisanju i nastavila da kačim svoje tekstove u okviru beleški na svom Facebook profilu.
Tada sam imala i dovoljno vremena da pročitam knjige koje su mi već dugo stojale na polici. Od dvadesetak knjiga koje sam pročitala u tom periodu, najjači utisak na mene ostavila je knjiga „Jakob lažljivac” Jureka Bekera.
U septembru sam proslavila rođendan sa dragim ljudima i dobila najlepše poklone – notese za buduće putopise od Lidije i Dunje, šolju sa putničkim motivima od Olje, kartice za učenje španskog od Nataše, slušalice za kvalitetnije držanje online časova, i vaučer za izlet u Morahalom banju od Milkice. Sigurno jedan od najlepših rođendana!
Olja i ja smo godinama pokušavale da organizujemo zajedničko putovanje. Sticajem okolnosti, obe smo u novembru imale vremena, pa smo odlučile da posetimo Belgiju i Luksemburg. Usledili su Bratislava, Luksemburg, Brisel, Briž, Gent, Antverpen, Mehelen i Salcburg. Uživale smo u slasnim vaflima, belgijskoj čokoladi i pomfritu, posetile nekoliko muzeja, uživale u vožnji belgijskim vozovima, pile kafu u rodnom mestu slikara Jan van Ajka, šetale dolinama reka…Nakon putovanja bilo je inspiracije i za nove putopise…
U decembru sam sa radošću iskoristila svoj rođendanski poklon od Milkice, te smo zajedno otišle na izlet u banju Morahalom u Mađarskoj. To je bio odmor za dušu i telo – termalni bazeni, hidromasaža, saune, tursko kupatilo, i ukusni langoš za kraj učinili su ovaj dan neponovljivim.
Početkom decembra pokrenula sam svoju Facebook stranicu Deni putuje. Par dana nakon toga časopis Travel Magazine objavio je moj putopis o Antverpenu, koji je naišao na odlične komentare. Kraj godine – a početak jedne sasvim nove priče za mene, kojoj se već unapred radujem!
I tako je protekla moja zanimljiva godina – nije ona bila okićena samo putovanjima već i novim ljudima, novim znanjima, knjigama, novim pesmama sa radija, novim uspesima, i ponekim neuspesima, koji su doneli neka nova iskustva i pouke. Par položenih ispita, mnoštvo zagrljaja, suza radosnica, čaša vina/ piva i kockica čokolade…
A vreme između pakovanja i raspakivanja kofera, posla i fakulteta, posvetila sam dragim ljudima – pre svega roditeljima. I već zamišljam njihov izraz lica kada im kažem da opet negde idem – i u ovoj 2018. godini 🙂
A kakva je bila vaša 2017. ? Želim da vam 2018. bude još bolja!
