Category: Češka

Budim se, trljam oči. U prvom momentu nisam sigurna gde sam. Setih se – sinoć smo stigli u Prag.

Usuđujem se da razmaknem zavese i suočim se s vremenom. Sunce! Zadovoljno se smešim. Ako se po jutru dan poznaje – ovo će biti jedan savršen dan!

Ukrcavamo se na tramvaj broj 9 i vozimo se ka Valclavskim namestima. Za 20 minuta vožnje primećujem bezbroj zanimljivih zgrada, pivnica, restorana, parkova, mostova… Osluškujem razgovore u tramvaju. Mešaju se jezici. Češki, engleski, nemački, španski… Neke ni ne prepoznajem. Sviđa mi se ta različitost.

Stižemo do naše stanice. Radni je dan i svi negde žure. Već je prošlo devet i Prag se probudio. Odzvanjaju cipele praških dama.

Tražimo Vytopna pivnicu kako bismo obilazak započeli najpoznatijim češkim proizvodom – pivom. Želeli smo da posetimo baš nju zbog interesantnog načina „dostave” piva, koje improvizovanim vozom stiže za vaš sto, nakon što ste kupili „voznu kartu”. Nakon nekoliko minuta čekanja da se oslobodi mesto, poručujemo tamno Krušovice pivo. Voz nije kasnio i bio je na našoj stanici za manje od pet minuta. Nazdravili smo – za nas i za ovo putovanje koje je tako dobro počelo.

Pošto nam je pivo otvorilo apetit, a uskoro je bilo i vreme ručka, poručili smo i tradicionalnu češku čorbu od kupusa, i uz ukusne zalogaje napravili okviran plan za prvi dan u Pragu. Krenuli smo ka Starom gradu.

Svraćamo u turističku organizaciju grada, koja se nalazi tačno pored Orloja, astronomskog sata, simbola Praga. Orloj je u procesu restauracije do leta, saznali smo sinoć od svog vodiča. U turističkoj organizaciji tražimo mapu grada. „Do you have some bigger map?”- čujem Marka i smešim se. Mladić iz prašnjave fioke vadi veliku mapu, sasvim dovoljnu da nam pomogne u snalaženju u narednim danima.

Ubrzo smo stigli do osunčanog Starog gradskog trga, oivičenog Starom gradskom većnicom i Tinskom crkvom, Pažnju nam privlači spomenik Janu Husu, češkom nacionalnom heroju, koji je želeo da ujedini državu i crkvu i iz tog razloga 1415. biva spaljen na lomači. Ispod njegovog spomenika nalazi se i spomenik Janu Palahu, studentu koji se 1968. godine na tom mestu zapalio u znak protesta zbog ulaska stranih trupa u Češku.

Stari gradski trg je glavno mesto okupljanja Pražana. U večernjim satima ovde se mogu pratiti performansi uličnih umetnika, a postavljeni su i štandovi sa ukusnim kobasicama koje probamo svaki put.

Od Starog gradskog trga put nas je vodio ka Karlovoj ulici. Smenjivali su se restorani, kafići, suvenirnice, poslastičarnice, pivnice… Nismo mogli odoleti mirisu svežeg trdelnika, češkog peciva punjenog sladoledom ili čokoladom.

Nakon što smo se zasladili, nastavljamo dalje ka mom omiljenom mestu u Pragu – Karlovom mostu. Naziv je dobio po Karlu IV, koji je i dao nalog da se kameni most sagradi 1357. godine. Most dužine 520, a širine 10m čuvaju dva gotska tornja. Imala sam žarku želju da se popnem u jedan od tornjeva i doživim Prag na dlanu. Strah od visine me nije sprečio da tu želju i ispunim.

Osim što spaja Stari grad i Malu stranu, levu i desnu obalu Vltave, on svakodnevno okuplja desetine hiljada ljudi, koje, iako različite, spaja jedna nit – ljubav prema Pragu i Karlovom mostu. I želja da se ponovo vrate u Prag – zbog čega svako od njih na određenom mestu dodirne statuu svetog Jana Nepomuka. Prema legendi, kralj Vaclav je sumnjao u ženinu vernost i tražio je od sveštenika da mu otkrije ispovest kraljice. Sveštenik je to odbio, nakon čega je bačen u reku sa Karlovog mosta. Na mestu gde se utopio, prikazalo se 5 zvezda. Statua Jana Nepomuka jedna je od 30 statua na mostu, svetaca i zaštitnika grada. Tamne statue su originali, a svetle kopije onih koje je nagrizao zub vremena i koje su premeštene u Češki nacionalni muzej.

Dok prelazimo most , posmatram ljude oko sebe, slušam muziku Bridge benda, gledam ljude koji plešu na mostu. Koliko sam dugo čekala da opet doživim taj osećaj. Taj osećaj nemam ni u jednom drugom gradu na svetu. Ushićenost. Kao kad idete na prvi sastanak. Kao kad očekujete prvi poljubac.

Krećemo se ka Maloj strani, a ja se stalno okrećem. Već pomišljam kako ćemo sutra opet doći na Karlov most, i svakog dana, dok ne krenemo kući.

Sa naše desne strane posmatramo „prašku Veneciju” – najromantičniji kutak Vltave, gde ona vijuga između zgrada i podseća na Veneciju. Nisam bila u Veneciji pa ne mogu da sudim. Šta vi kažete?

Nastavljamo put uz Vltavu dok upijamo sunčeve zrake. Hranimo jata labudova i agresivne galebove. Preko puta nas vidimo Zgradu koja pleše, a tek iz određenog ugla posmatranja shvatamo zašto se tako zove – primećujemo devojku i momka u plesnom zanosu.

Već nam stiže veče – prvog dana uspela sam da se prisetim svega što me čvrsto veže za Prag. Ponovo smo se sreli – a ja se pitam, šta će mi ovaj grad još pokazati? Šta ću o njemu još naučiti?

Dok pijemo najukusniju toplu čokoladu ikada u kafeu Luvr sabiramo utiske od prvog dana. Ukrcavamo se na poslednji tramvaj i vozimo se ka hotelu.

Pitam se: „Da li će i sutra biti savršen dan?”

Nisam oduvek volela pivo. Kada sam ga prvi put probala, nije mi se dopalo. Jednostavno – nije mi bilo pitko, i uvek bih radije birala vino. U mom društvu su samo momci pili pivo, pa sam ga smatrala muškim pićem. Dok nisam prvi put posetila Češku.

Češka je zemlja piva, a Česi već vekovima ponosno stoje na vrhu liste njegovih obožavalaca. Prosečan Čeh popije čak 143 litra piva godišnje! O njegovoj popularnosti govori i činjenica da je u nekim gradovima pivo jeftinije od vode. Doći u Češku, a ne probati pivo, bio bi za mene veliki putnički greh, jer smatram da su lokalno jelo i piče deo kulture jednog mesta i odraz nacionalnog identiteta države u koju putujem.

Te 2013. godine, u Pragu, Marko i ja smo probali desetak vrsta piva – Kozel, Krušovice, Staropramen, Budweiser… Od svih nam se najviše dopao Pilsner Urquell. Zato smo pri svojoj drugoj poseti Pragu odlučili da izdvojimo jedan dan i posetimo Plzen, sedište najpoznatije pivare na svetu.

Odlučili smo da putujemo vozom, te smo jednog februarskog jutra utabanim snežnim stazama krenuli ka glavnoj železničkoj stanici u Pragu – Hlavny nadraži. Kupili smo povratne karte Praha – Plzen po ceni od 8,50 evra i udobno se smestili u svoj kupe. Vožnja od sat vremena prošla nam je u igranju Una – nakon stotinu partija, napokon sam i ja uspela da pobedim Marka! Pobedu sam kasnije proslavila jednom čašom nefiltriranog, nepasterziovanog, hladnog Pilsner Urquell piva!

Ali, poseta pivari i degustacija morala je da sačeka do kraja dana. Pri dolasku smo odmah otišli do pivare Plzensky Prazdroj kako bismo rezervisali turu na engleskom, ali je naredna u kojoj je bilo mesta bila tek u 15:30h. Ulaznica za stominutnu turu koštala je 200 čk ( oko 8 evra). Nakon što smo kupili ulaznice i osigurali učešće na turi, krenuli smo u obilazak grada.

Plzen je od Praga udaljen oko 90km, četvrti je grad po veličini u Češkoj i ima oko 170 000 stanovnika. Nadaleko je poznat po svom pivu i po fabrici Škode iz 1859. godine. Međutim, to svakako nije sve ono što Plzen ima da ponudi.

Ono što je mene, pored piva, motivisalo da posetim Plzen jeste Gotska crkva svetog Bartolomeja. Ova crkva je izgrađena u 13. veku i ima najveći toranj u celoj Češkoj, visine 102,6m. Na toranj smo se naravno popeli, kako bismo videli panoramu grada, šarene zgrade, krovove i dimnjake, kao i fabriku Škoda u daljini.

Ulaz u toranj košta 50 čk ( oko 2 evra). Samo penjanje do tornja je avantura za sebe: penjaćete se strmim spiralnim stepenicama i sklanjati paučinu koja se nakupila u uglovima drvenih stepenika. Kada zadihani dođete do vrha, nakon što ste prešli 301 stepenik, videćete pet različitih zvona koja krase ovu crkvu. Kada smo se popeli do terase tornja, mogli smo da uživamo u pogledu na Plzen i da otkrijemo znamenitosti koje smo odmah dodali na našu listu za obilazak.

Nakon posete crkvi, prošetali smo Trgom Republike i posmatrali šarene zgrade koje ga oivičavaju. Imaju zanimljive fasade koje prenose duh različitih vremena, u zavisnosti od toga kada su građene. Najvažnija među njima je zgrada Gradske većnice iz 16. veka. Pored šarenih zgrada, trg krase i tri zlatne fontane, koje u vreme naše posete nisu radile.

Sa vrha tornja videli smo i raskošnu Veliku sinagogu, koja mi se veoma dopala. To je treća najveća sinagoga na svetu, i druga po veličini u Evropi, izgrađena 1892. godine. Za vreme Drugog svetskog rata nije oštećena jer su je Nemci koristili za skadištenje oružja.

Sa Trga Republike nastavili smo ka gradskom parku, u kom se nalazi Muzej zapadne Bohemije sa fontanom.

Nakon toga smo nastavil da šetamo plzenskim ulicama, u nadi da ćemo naći neki dobar tradicionalni češki restoran. U blizini gradskog parka bile su postavljene kućice sa kobasicama i trdelnikom, ali mi smo želeli da sednemo i odmorimo od šetnje i da sakupimo energiju za obilazak pivare.

Naišli smo na jedan azijski restoran – Zlatni zmaj. Iako nismo razmišljali da u češkom gradu jedemo azijsku hranu, odlučili smo da uđemo, jer pak nismo imali mnogo vremena, a restoran nam se učinio kvalitetnim. Od širokog izbora jela odlučili smo se za nešto klasično – čorbu i grilovanu piletinu u slatko-kiselom sosu. Usluga je brza i dobra, cene prikladne za češki standard. Za čorbu smo dobili kašiku, a za piletinu – samo štapiće, Da mi je neko rekao da ću u Češkoj učiti da jedem štapićima – nikad mu ne bih poverovala! Ljubazni konobar mi je pokazao kako se to pravilno radi, i ubrzo su nam tanjiri bili prazni!

Nakon ručka usledilo je ono zbog čega smo u Plzen prvenstveno došli – poseta pivari! Tura na engleskom jeziku počinjala je u 15:30h, a u holu smo se sa našim vodičem i još desetak turista našli par minuta ranije. Nas dvoje iz Srbije, nekoliko Britanaca, jedna Amerikanka i jedan momak iz Indije družili smo se narednih 100 minuta.

Tura obuhvata posetu staroj i novoj pivari, vožnju do i obilazak Vodenog tornja, obilazak pivskih podruma i posetu suvenirnici. Tokom nje saznali smo impresivne činjenice o Pilsner Urquell pivu, videli smo gde i kako se pivo pravi, probali njegove sastojke, odgledali kratak film o njegovom nastanku, upoznali proizvođače piva od 1842. godine do danas, vozili se autobusom do Vodenog tornja i posetili njegovu unutrašnjost.

Na kraju smo prošetalli pivskim podrumima i probali nepasterizovano, nefiltrirano pivo pravo iz bureta 😉 Ako imate sreće kao Amerikanka iz naše grupe, uživaćete u dve čaše ovog sjajnog piva, pre nego što odete do suvenirnice i kupite nekoliko limenki ili flaša. Nažalost, pivo u podrumima se ne prodaje, služi samo za degustaciju, zato uživajte u svakom gutljaju!

Od kada je Bavarac Jozef Groll došao u Češku i napravio ovo pivo 1842. godine, formula za pravljenje se nije promenila. Recept za pravljenje zna nekoliko ljudi i on se prenosi s kolena na koleno. Zanimljivo je da, iako danas postoji nova pivara, pivo se i dalje proizvodi u starim, modernizovanim bakarnim tankovima, jer se veruje da bakar doprinosi jačini njegovog ukusu. Poslednja analiza pokazala je da je pivo ostalo istog kvaliteta kao i pri prvoj proizvodnji. Danas se proizvodi milion litara dnevno i Pilsner Urquell je najprodavanije pivo u Češkoj.

Mene su ove činjenice zaista impresionirale i svakom ljubitelju piva bih preporučila da svrati u Plzen i uveri se u kvalitet na licu mesta. Veličina grupe je ograničena, vodiči veoma stručni i spremni da odgovore na sva vaša pitanja. Jedino što ne degustiraju pivo sa vama svaki put 😉 Sve informacije o turama možete naći na sajtu pivare

Sa ukusom Pilsner Urquella i par krigli u našim torbama napustili smo Plzen. Uspeli smo da vidimo ono zbog čega smo došli i poseta ovom gradu će biti nešto što čemo svakako dugo i svima prepričavati. Ono što je sigurno je da ćemo pri svakoj narednoj poseti Češkoj piti Pilsner Urquell. Čak i ja, koja sam sada već jedan od obožavalaca dobrog piva 😉

Da li ste posetiti Plzen? Ako niste, da li sam vam ovim tekstom probudila wanderlust?
A ako vam se ovaj tekst svideo, pročitajte i ostale priče iz Češke ovde.

Volim podzemnu železnicu. Brza je, čista, jednostavna za korišćenje, a kvarovi su veoma retki. Zbog toga u svakom velikom gradu koji posetim obavezno koristim metro. Nekad iz potrebe, nekad iz zabave. A uvek – da osetim pravi duh grada. Jer, metro nije samo prevozno sredstvo. Na njegovim stanicama se živi, svira, peva, grli, ljubi, rastaje i sastaje…I iznenađuje – posebno ako ste u nekom gradu po prvi put.

Praški metro izgrađen je 1974. godine. Čine ga tri linije – zelena, žuta i crvena. U planu je izgradnja četvrte – plave linije. Povezuje 61 stanicu. Zbog svoje odlične organizovanosti, tačnosti i čistoće, omiljeno je prevozno sredstvo Pražana.

A i zbog cene – u Pragu za 110 čk ( oko 4,5 evra) možete da putujete 24h neograničeno. Dakle, možete da ulazite i izlazite iz metroa, tramvaja i autobusa koliko god želite. Mi smo to naravno iskoristili. Kupili smo dnevnu kartu na jednom od automata i, nakon što smo je otkucali – metro avantura je mogla da počne!

Tri najprometnije metro stanice su Mustek, Florenc i Muzeum. To su stanice na kojima se metro linije seku, čineći trougao koji ograničava centar grada. Ja sam ga označila kao čarobni trougao, jer, kuda god želite da krenete, kao čarolijom ćete se lako prebaciti u neki od uglova, i nastaviti svojim putem. Dakle, nema mogućnosti da se izgubite 😉 Stanica Florenc je glavna autobuska stanica, a ako pratite crvenu liniju, videćete da se odmah do nje nalazi i stanica Hlavni Nadraži – Glavna železnička stanica, sa koje smo putovali u Plzen.

Nekoliko metro stanica iz kojih smo „izronili” namerno ili slučajno ( čitajte: greškom) prikazale su nam delove Praga koji su manje turistički poznati i posećeni, a koji treba da se nađu na spisku svakog ko želi da detaljno istraži Prag i upozna ga van turistčkih okvira.

Stanica Vyšehrad nalazi se na crvenoj liniji. Nosi naziv utvrđenja koje se nalazi na njenoj adresi. Pored Praškog, Prag ima i Višehradski zamak koji je nastao sredinom 10.veka. Veruje se da je grad Prag nastao nakon sna princeze Libuše, koja je predvidela buduću slavu Praga. Ona se popela na najviši vrh Višehrada i pokazala na guste šume,naredivši da se tu podigne dvorac. Kasnije, oko utvrđenja Višehrad razvila se praška metropola.

Prostranim kompleksom koji se uzdiže nad Vltavom dominira neo-gotička Crkva svetih Petra i Pavla sa svoja dva tornja. Posebnu pažnju su mi privukla njena teška vrata svojim simbolima.

Pored crkve nalazi se Višehradsko groblje, u kome su sahranjene najznačajnije ličnosti Praga, poznati naučnici, pisci, kompozitori, slikari, glumci, lekari i političari…Neki od njih su pisac Karel Čapek i kompozitori Antonjin Dvoržak i Bedžih Smetana.Na istočnom kraju videćete i spomenik Slavin, podignut najznačajnijim Česima.

Na brdu se nalazi se i zanimljiva Rotunda svetog Martina, koja je najstarija građevina ovde, i služila je za skladištenje baruta.

Višehradska bašta je odličan izbor za šetnju i odmor u prirodi. U njoj vlada potpuni mir, daleko je od vreve velikog grada, a odavde se pruža panoramski pogled na Vltavu i praške krovove. Višehrad je pravi muzej na otvorenom.

Stanica Jiriho Z. Podebrad nalazi se na zelenoj liniji. Ovde smo otkrili modernu crkvu koja je delo poznatog slovenačkog arhitekte Jože Plečnika, koja je izgrađena u periodu od 1929. do 1932. godine. Nju krasi najveći stakleni sat u Češkoj, a izgled crkve inspirisan je Nojevom barkom.

Sa ove stanice videćete i Žižkov TV toranj, do koga smo prošetali. Ova građevina na mene nije ostavila nikakav poseban utisak, njen izgled i boja su se stopili sa sivim danom, te sam odlazak do nje iskoristila za kratak predah. TV toranj izgrađen je u 70-im godinama 20. veka, a jedna je od najomraženijih građevina u Pragu jer je njen dizajner, kontroverzni David Černy na stranama tornja postavio statue beba koje se penju uz toranj. Ovi kipovi koji vise mogu se naći i u Starom gradu, a delo su istog dizajnera. Na toranj se možete popeti za simboličnih 10 evra i posmatrati prag iz ptičje perspektive. Menis e ova građevina nije dopala, tako da sam propustila penjanje na toranj ovog puta 😉

Stanica Želivskeho nalazi se takođe na zelenoj liniji. To je jedna od onih stanica do koje smo stigli greškom. Međutim, ona nas je dovela do Novog jevrejskog groblja izgrađenog 1890. godine. Ovo groblje je značajno jer je u njemu sahranjen Franz Kafka ( 1883-1924). Na kapiji stoji putokaz do Kafkinog groba. Pošto smo se ovde slučajno zatekli jedne subote, groblje je bilo zatvoreno. Svake godine, na godišnjicu Kafkine smrti, 3. juna, poštovaoci njegovog lika i dela se okupljaju ovde i čitaju odlomke iz njegovih dela.

Stanica Nadraži Holešovice na crvenoj liniji vodi do jedne od železničkih stanica, od koje se autobusom br.112 možete provozati do Zoo vrta, jednog od najvećih i najlepših u Evropi. Ulaznica u Zoo vrt košta oko 8 evra. Sve informacije o Zoo vrtu možete naći ovde .

Ako volite dvorce, i ovde ćete naći jedan barokni – dvorac Troja. On se nalazi naspram Zoološkog vrta i upadljive je crvene boje. Ovaj dvorac građen je od 1679. do 1691. godine. Danas je u vlasništvu grada Praga i čuva češku umetničku kolekciju iz 19. veka. Bašta sa fontanom je ponedeljkom zatvorena za posetioce.

Stanica Malostranska na zelenoj liniji odvešće vas u blizinu Petrinj brda, koje je bilo jedno od omiljenih mesta Karla Velikog, a moram priznati da je i moje. Na ovom brdu nalazi se kopija Ajfelove kule, visine 60 mi na koju se možete popeti. Mi smo prošetali parkom i pod krošnjama drveća udahnuli svež prolećni vazduh, pojeli kolače u lažnom Ajfelovom tornju i uživali u pogledima na Prag, sada sa druge strane Vltave. Na brdo smo se vozili žičarom, jer je ta vožnja bila poseban doživljaj za mene koja se plašim visine, a spustili smo se peške. Posetu Petrin brdu preporučujem za mini izlet u prolećnim i letnjim danima.

Ovo su samo neka od mesta do kojih su nas odvele praške metro-linije. Do mnogih se može stići i tramvajem ili peške, ali ako želite da uštedite vreme i više vremena na putovanjima posvetite samim aktivnostima, metro je u Pragu odlično rešenje. Osim toga, bićete više u kontaktu sa lokalnim stanovništvom, naučićete neke reči na češkom, osetićete vetar u kosi pri izlasku iz stanica, možda ćete – kao ja – pomerati granice svog straha od visine svaki put kad „zaronite” do zelene linije na stanici Mustek…

Da li vi volite podzemnu železnicu? Gde su vas nasumično ili planirano odvele metro linije?

Poslednji dan proputovanja Češkom proveli smo u Brnu. U ranim jutarnjim časovima pozdravili smo se pospani sa čarobnim Pragom. Put do Brna svi smo prespavali, što se pozitivno odrazilo na naše raspoloženje kada smo nakon nešto više od sat vremena stigli u grad. Naspavali smo se i odmorili, i bili spremni na otkrivanje novog.

Bila je nedelja i grad je još spavao. Priznajem da mi je prijala ta tišina, nakon užurbanog i krcatog Praga. Ulice su bile prekrivene snegom koji je noću posetio grad. Kao jedina grupa turista bili smo u prilici da sve pogledamo natenane i da uživamo na svakom koraku.

Ime grada svima nam je bilo zagonetka – zašto baš Brno? Neki tvrde da je nemačko ime grada „Brünn” nastalo od keltske reči „bryn” što ustvari znači brdo. Brno je grad na brdu Petrov,, pa otuda i taj naziv. Druga mogućnost je da je naziv nastao od sintagme „obrnjeni grad ” u značenju „ neosvojivi ”. Priča o neosvojivom gradu Brnu seže u daleki 17. vek, u vreme Tridesetogodišnjeg rata, kada je Brno jedini ostao netaknut od strane švedskih trupa, i to sve zahvaljujući obazrivosti Čeha, koji su čuli razgovor švedskog generala Torstensona. On je izjavio da će sutradan napadati samo do podneva, i naredio da se trupe povuku ukoliko do tada ne budu imale uspeha. Brnjani su se svim silama trudili da sačuvaju gradske zidine. Kada su Šveđani bili nadomak pobede ( bilo je 11h), zvonar tada crkve, a danas Katedrale Svetih Petra i Pavla odzvonio je 12 udaraca. Misleći da je podne, Šveđani su se povukli. Ova tradicija obeležavanja podneva u 11h se sačuvala do danas u Brnu.

Naš obilazak grada počeo je kod Glavne železničke stanice, koja je izgrađena davne 1839. godine, kao jedna od prvih železničkih stanica u svetu. Kako je Brno glavni grad Moravske regije, odlično je povezan sa svim većim gradovima Evrope i do njega je najlakše stići vozom.

Skrenuli smo desno u Masarikovu ulicu, koja je glavna ulica Brna, prepuna prodavnica, suvenirnica, pivnica i restorana. Ona povezuje Glavnu železničku stanicu i Trg Slobode. Ovu ulicu sam zamišljala kao pešačku, međutim, zbog svoje važnosti ona je i dalje tranzitna. Prilikom šetnje, u jednoj od trafika sam uspela pronaći nekoliko razglednica, za koje kažu da ih je teško pronaći u Brnu. Eto, ja sam uspela 😉

Iz Masarikove ulice smo skrenuli levo, kako bismo videli Kapučinski manastir iz 1651. godine. Ovaj manastir je značajan zbog toga što se u njemu nalaze mošti svetovnih ličnosti, biskupa i aristokrat. Zbog dobre provetrenosti kripte, tela su pretvorena u mumije, a na jednoj od kripti stoji natpis; „ Tu gde ste sada vi, nekad smo bili mi. Tu gde smo sada mi, jednom ćete biti i vi.”

Nedaleko od Kapučinskog manastira nalazi se Trg kupusa koji je, kako mu i ime kaže, pijačni trg. Centralni deo trga zauzima barokna Parnas fontana, a tu je i pozorište Reduta. Ovo pozorište mi je posebno privuklo pažnju jer je bilo jedno od prvih koje je nastalo za potrebe putujućih pozorišta u Evropi. Dok su u svim gradovima putujuća pozorišta izvodila predstave na trgovima, Brno im je ponudio „krov nad glavom”, pravu scenu i pozorišnu atmosferu. Ovo pozorište je značajno i iz razloga što je ovde nastupao i mladi Mocart, 1767. godine.

Meni najinteresantnija građevina u Brnu svakako je Stara gradska kuća. iz 13. veka, čiji je arhitekta Pilgram Anton. Ovaj gospodin nakon gradnje Stare gradske kuće nije dobio svoj honorar, pa je iz ljutnje srednji toranj hotimice nakrivio i ostavio ga u takvom stanju, kako bi ukazao na nemoral gradskih vlasti. U nekoj drugoj priči se kaže da je samo bio previše pijan da bi toranj sagradio valjano. 😉

U pasažu Stare Gradske kuće nalaze se dva simbola za koje se vezuju dve gradske legende. Prvo ćete na plafonu pasaža primetiti krokodila ( Brnjani ga smatraju zmajem) . Legenda kaže da je nekada davno u reci Svratki živeo zmaj , koji je plašio sve one koji bi se približili reci. Građani su želeli da ga ubiju, ali niko nije bio dovoljno hrabar. Jednog dana, sin jednog mesara je putovao kroz Brno, čuo priču o zmaju u jednoj pivnici. i prijavio se da pokuša da je ubije. Plan je bio da se ovčije krzno napuni krečom. Kada je zmaj pojeo „ovcu” toliko je ožednio da je popio skoro svu vodu iz reke i eksplodirao 🙂

Kada krenete ka dvorištu Gradske kuće, gde se danas održavaju filmske večeri, koncerti i drugi kulturni događaji, videćete sa desne strane jedan točak. Za ovaj točak vezuje se druga legenda, koja glasi ovako: U jednoj pivnici ( gde drugo ) kladio se zanatlija Georg Birk i njegov prijatelj da će Birk u roku od 12h iseći drvo, napraviti točak i dokotrljati ga u Brno iz svog mesta Lednice ( 45 km udaljeno od Brna). Birk je naravno zažalio zbog ove opklade, ali nije voleo da gubi, te je ispunio obećanje i osvojio 14 tolara. Pošto je tako nešto bilo nemoguće za obično ljudsko biće, verovalo se da je sklopio pakt sa đavolom. Iz tog razloga je umro u siromaštvu, a točak je ostao u Staroj gradskoj kući od tog dana.

Poslednja znamenitost grada koju smo imali priliku da vidimo u našoj kratkoj poseti Brnu bio je Astronomski sat. Da, i Brno ima svoj Astronomski sat, ali nimalo ne liči na onaj u Pragu. Ovaj sat je u obliku metka i crne je boje. Simboliše pobedu Brna nad Šveđanima u Tridesetogodišnjem ratu. Svakog dana u 11h, kroz jednu od četiri rupe na satu iskoči staklena kuglica. U to vreme se ovde sakuplja veliki broj ljudi koji žele da okušaju sreću i da je uhvate. Ovog puta najviše sreće je imao jedan deka koji se nakon toga ponosno fotografisao sa svojom kuglicom, brižljivo je čuvajući.

Kada smo osetili i ushićenost povodom vijanja kuglice u satu, jedino što nam je ostalo da se potpuno osećamo kao Brnjani bilo je da svratimo u jednu od pivnica. Ugrejali smo se i sabrali utiske iz Brna sedeći u Srednjovekovnoj krčmi i ispijajući poznatu medovinu sa različitim biljem. Zbog kratkog boravka u gradu nismo imali vremena da se popnemo na brdo Petrov i posetimo zamak Špilberk, ali se nadamo da će ova želja da nam se ostvari neki naredni put.

U Brnu smo osetili pravi češki duh, daleko od gužvi, selfi – stikova i visokih cena. I volela bih mu se vratiti, barem na još jedan dan.

Prag je grad kom se uvek vraćam. Razlog? Ne znam. Jednostavno me vuče. Uhvati i ne pušta. I tera da stalno mislim o njemu. Pa i danas.

Brojala sam dane do ponovnog sastanka. Pripremila sam odeću za sve vremenske prilike. Nadala sam se snežnom Pragu – u izdanju u kom ga do sada uživo nisam videla.

I stigli smo. Po treći put sam kročila na kaldrmisane praške ulice. Iako umorna, nisam želela da odmaram. Želela sam da prošetam Karlovim mostom, da oslušnem zvuke uličnih svirača, da sretnem ponovo gospodina sa šeširom koji crta portrete, da pozdravim gospodu Pražane, koji u predvečerje, ruku pod ruku, šetaju mostom laganim korakom, da uživam u pogledu na Hradčane i javim se Janu Nepomuku – jer svakako moram doći ponovo!

Sneg nije padao, ali vazduh je mirisao na zimu i ledio prste pod vunenim rukavicama. Nije mi to smetalo. Ušuškala sam se šalom i posmatrala. Širio se miris sveže pečenog trdelnika. Žurilo se ka pivnicama na večeru i pivo. I mi smo te večeri probali gulaš sa knedličkama i nazdravili jednom čašom tamnog Krušovice piva. Za nas, i za još jedno čarobno putovanje!

Prag nas je srdačno dočekao. Jedva sam čekala sutra.

Priče iz Praga možete pročitati na sledećim linkovima:
Prag – jedan savršen dan
Gde su nas odvele praške metro linije
Na kafi sa intelektualcima – kafe Luvr, Prag