Category: Kroz prirodu

Šta raditi na Zlatiboru? Sedam predloga za aktivan odmor na najposećenijoj planini Srbije

Post author By Deni putuje
Post date September 30, 2019
335 Comments on Šta raditi na Zlatiboru? Sedam predloga za aktivan odmor na najposećenijoj planini Srbije

Ovog septembra smo Marko i ja odlučili da, za promenu, odemo na odmor u Srbiji. Izabrali smo Zlatibor jer smo želeli da udahnemo svež vazduh, prošetamo borovim šumama, te probamo čuvenu komplet lepinju i druge zlatiborske specijalitete. Ako se pitate šta raditi na Zlatiboru, ovo je tekst za vas.

Šetnja do Spomenika na Šumatnom brdu/ Glavudži

Spomenik je od centra Zlatibora udaljen oko 5 km. Staza je uređena i osvetljena, pa se možete prošetati i u večernjim satima. Usput ćete sresti veliki broj prodavaca domaćih proizvoda koji će vas pozvati da degustirate rakiju, med, kupinovo vino, i to obavezno uradite 🙂

Na kraju staze ugledaćete Spomenik partizanima streljanim 1941. godine. Na Spomeniku su ispisani stihovi Vaska Pope: Ne dam ovo Sunca u očima, ne dam ovo hleba na dlanu.

Preporučujem vam da, nakon šetnje do Spomenika, siđete do naselja Gajevi i posetite Krčmu Gaj, u kojoj se služe odlična komplet lepinja i domaće kiselo mleko. Osim ukusne hrane, dah će vam oduzeti pogled na talasasta brda koja okružuju naselje.

Šetnja do vrha Čuker ( 1359 m.n.v. )

Vrh Čuker nalazi se tačno preko puta Spomenika. Šetnja do njega je izazovnija jer je do vrha potrebno preći oko 16 km od centra Zlatibora. Postoji više staza, ali mi smo izabrali stazu kroz borovu šumu koja počinje odmah posle nadvožnjaka. Staza je markirana i kroz šumu se ide do naselja Gajevi, odakle počinju usponi.

Da biste stigli do vrha Čuker, potrebno je da savladate tri strmija uspona. Savetujem da za ovaj izlet izdvojite jedan ceo dan, i da natenane, sa nekoliko pauza, stignete do svog cilja. Pri svakom usponu doživećete veličanstven pogled na okolna brda i na Ribničko jezero.

Šetnja do ranča Zova

Ranč Zova udaljen je od centra manje od 2 km. Osmišljen je tako da je interesantan i starijim i mlađim posetiocima. Za decu je svakako najzanimljiviji mini zoološki vrt u kome mogu videti lame, paunove, prasiće, konje, srnu, jazavce, lisicu, ali i strašne vukove.

Za ljubitelje konja postoji mogućnost terenskog jahanja, kao i škola jahanja. A kad se umorite od šetnje i razgledanja, možete popiti kafu ili sok u maštovito uređenoj bašti kafića.

Ulaz na ranč je 100 din, a radno vreme je svakog dana od 9 do 20h.

Poseta Muzeju Sirogojno i Muzeju pletilja

Staro selo Sirogojno je etno muzej na otvorenom, jedini takav u Srbiji. Njegova izgradnja započela je 1980. godine, prenošenjem graditeljskih objekata zlatiborskog kraja na jedno mesto.

Pored autentičnih brvnara u kojima su smeštene dve okućnice, vajati, ambari, mlekara, furuna, štale, tu je i krčma, koja nudi uživanje u etno ambijentu, ali i u hrani i piću. Mi smo probali pitu sa zeljem, kiselo mleko i kolač Staro selo. Cene su zaista pristupačne tako da preporučujem da se počastite nekim od tradicionalnih specijaliteta.

Na ulazu u Staro selo Sirogojno nalazi se Muzej pletilja. Unikatne džempere pletilja iz Sirogojna nosile su u drugoj polovini 20. veka dame u Italiji, Švedskoj, Nemačkoj , Francuskoj… U Muzeju se čuvaju tekstovi iz modnih časopisa i revija, te pisma i fotografije poznatih ličnosti koje su bile redovni kupci.

Radno vreme Muzeja pletilja je od 9 do 19h u letnjem i od 9 do 17h u zimskom periodu.

Izlet do Stopića pečine

Stopića pećina je fascinantno delo prirode u zaseoku Stopići, po kom je dobila ime. Pećina je duga 1691 m, a za posetioce je uređeno prvih 300m.

Ova pećina je prvenstveno zanimljiva zbog svog prostranog ulaza. Sastoji se od pet dvorana, a u jednoj od njih može se videti vodopad Izvor života. Nama su se najviše dopale Bigrene kade – udubljenja koja se u kišnom periodu napune vodom i prelivaju u vidu kaskada.

Cena ulaznice za pećinu iznosi 250 din. Obilazak će biti najzanimljiviji ukoliko sačekate vodiča da vas povede uređenim stazama i ispriča zanimljivosti. Pri šetnji obratite pažnju na bogati pećinski nakit i stubove koji su nastali njihovim spajanjem – takozvanim pećinskim poljupcem 🙂

Radno vreme pećine je od 9:30 do 18h.

Poseta Gostilje vodopadu

Na 25 km od Zlatibora čeka vas predivan prizor – sa krečnjačke litice visoke 20m obrušava se voda, stvarajući tako jedinstveni Gostilje vodopad.

Od prvog pada voda se kreće dalje, praveći manje vodopade i slapove sve do ušća u reku Katušnicu. Tok vodopada možete pratiti uređenom stazom i pritom udisati svež planinski vazduh, te odmoriti oči u zelenilu šuma.

Vodopad se može posetiti od 9 do 19h u letnjem i od 9 do 16:30h u zimskom periodu. Cena ulaznice je 150 din.

Krstarenje meandrima Uvca i poseta Ledenoj pećini

Pregrađivanjem reke Uvac nastala su tri jezera – Radoinjsko, Zlatarsko i Uvačko. Prizore kojima je Srbija najčešće predstavljena u turističkim vodičima i video zapisima doživećete baš ovde – na jednom od vidikovaca iznad Uvačkog jezera.

Najlepši način da doživite lepotu Uvca u svom njegovom sjaju je da odete na krstarenje. Pritom ćete imati priliku da posmatrate beloglave supove – čistače prirode kojih trenutno u rezervatu ima oko pet stotina.

Krstarenje traje oko četiri sata – sa dva stajanja – kod Ledene pećine i kod vidikovca. Ledena pećina je zaista ledena – temperatura u njoj iznosi uvek 8 stepeni. Za obilazak je potrebno da ponesete čeonu lampu ili mobilni telefon, jer je slabo osvetljena. Stara je oko 4 miliona godina, što se vidi po dužini pećinskog nakita. Ova pećina me je oborila s nogu, a verujem da će i vas.

Na koji ćete se vidikovac penjati, zavisi od vaših vodiča. Mi smo se penjali na Ravni krš – vidikovac koji je otkriven pre dve godine i koji je zaista pristupačan svima. Staza vodi kroz šumu i nema jako strmih uspona. A kad se popnete – sigurna sam da ćete ostati bez teksta. Sedite na travu i uživajte u pogledu, u tšini, u lepoti.

Cena krstarenja meandrima Uvca iznosi 1500 din. Ulaznica u Ledenu pećinu košta 150 din.

Napomena u vezi sa izletima: Na izlete do Sirigojna, Gostilje vodopada, Stopića pećine i Uvca išli smo sa lokalnom turističkom agencijom Zlatibor tours. Cena izleta Sirogojno je 1550 din, cena izleta Uvac je 1000 din.

Napomena u vezi sa smeštajem: Bili smo smešteni u Apartmanu Branka, koji je od centra udaljen 10ak minuta lagane šetnje. Apartman je čist, uredan i sadrži sve što je potrebno da vaš boravak na Zlatiboru bude savršen. Za još informacija o smeštaju posetite ovu stranicu.

Šta još, po vašem mišljenju, treba videti na Zlatiboru? Napišite mi vaše predloge u komentarima.

A ako vam se svideo ovaj, možda vam se dopadnu i sledeći tekstovi:

Prvi put planinar – šta treba da znaš?

Kanjon reke Gradac

Poseta Golubačkoj tvrđavi

Tags priroda, Srbija, Zlatibor

Bosna i Hercegovina Kroz prirodu

Krupa na Vrbasu – izlet iz Banjaluke

Post author By Deni putuje
Post date May 12, 2019
152 Comments on Krupa na Vrbasu – izlet iz Banjaluke

Povodom Međunarodne konferencija turizma, održanoj u Banjaluci 20. i 21. aprila, imala sam priliku da, pored obilaska Banjaluke, uživam i u netaknutoj prirodi Krupe na Vrbasu, sela koje je od Banjaluke udaljeno 25km. Ovaj izlet organizovala je Turistička organizacija Banja Luke, u sklopu turističkog dela programa Konferencije.

Nakon obilaska grada o kom sam pisala ovde, smestili smo se u autobus i krenuli put Krupe na Vrbasu, Već na 12. kilometru stigli smo do kanjona Vrbasa. Okrepili smo u restoranu Rafting centra Kanjon, koji su nas domačinski ugostili i ispričali nam nešto o raftingu na Vrbasu. Saznali smo da je 2009. godine u Banjaluci održano Svetsko prvenstvo u raftingu, u kom je učestvovalo 56 zemalja, a navijalo preko 50 000 posetilaca iz celog sveta. Oduševila me je i činjenica da je Vrbas jedina reka u Evropi koja ima stazu za noćni rafting.

Kako nisam ljubitelj sportova na vodi, nisam se odvažila da na Vrbasu isprobam rafting, ali jeste Aleksandra sa bloga Putoljub. Video sa raftinga možete videti na njenom Youtube kanalu ovde.

Nakon druženja sa gostoljubivim momcima iz Rafting centra Kanjon nastavili smo put Krupe., od koje nas je delilo jos 13 km. Bila sam veoma uzbuđena što ću konačno stati na tlo sela koje buči.

Zaustavili smo se na brdašcu iznad sela kako bismo posetili Manastir Svetog Ilije, izgrađen na temeljima srednjovekovnog manastira Krupa iz 13. veka. Smešten je na nekropoli sa stećcima, i posebno je značajan kao najstariji duhovni objekat na ovom području. Manastir je u potpunosti orkužen prirodom, a njegov mir narušavaju samo bukovi Krupe u dolini.

Od manastira do sela vodila nas je stazica kroz šumu. Kako smo mu se približavali, zvuk kaskada bivao je sve jači, a moja znatiželja veća. Pri izlasku iz šume zanemeli smo. Samo smo slušali, gledali i uzdisali.

Snažni udarci ledene vode o kamenje u koritu reke proizvode umirujući zvuk, zvuk koji odmara, smiruje i leči. Pogled samo leti, zenice se šire od nepresušne lepote raskošnih kaskada. Svima nam je prijala svežina koju smo udisali sa drvenih mostića. I dalje smo ćutali, omamljeni prizorom koji je pred nama.

A onda se raširiše i nozdrve, sa prvim mirisom svežih uštipaka od heljde, čije se brašno melje baš ovde, u vodenici staroj nekoliko stotina godina. Za samo 3 KM dobila sam porciju vrućih uštipaka s kajmakom, a Kristina i ja smo ih slasno pojele na jednoj klupi, posmatrajući penušanje reke.

Pri povratku ka autobusu primetila sam da se dosta placeva u selu prodaje, Pomislih. Kako bi bilo divno imati vikendicu baš ovde, i skloniti se od gradske vreve u vrelim letnjim danima!

Iako je Krupa od Banjaluke udaljena samo 25km, postoji samo par autobuskih linija koje ih povezuju. Zato je do sela najbolje doći u samostalnoj režiji. Zastati, zagledati se u kaskade, pustiti da se koža naježi od kapljica koje nanosi vetar, pomirisati i probati vruće uštipke ili se smestiti u kafe i – uživati.

Da li biste posetili Krupu na Vrbasu? Pišite mi svoje utiske u komentarima.

A ako vas zanima šta videti u Banjaluci, pročitajte ovaj tekst.

Tags banjaluka, Bosna i Hercegovina

Grčka Kroz prirodu Putnica

Mitska reka Aheron: od izvora do ušća

Post author By Deni putuje
Post date September 19, 2018
1 Comment on Mitska reka Aheron: od izvora do ušća

Grčka reka Aheron duga je 52 km. Izvire u selu Zotiko, a njen tok je najlepši u selu Gliki nadomak Parge. Na kraju se, u mestu Ammoudia, uliva u Jonsko more. Ime je dobila po grčkom bogu Aheronu, bogu koji čuva jednu od pet reka podzemnog sveta Hada. Dakle, veruje se da je Aheron jedna od tih pet – reka Stiks, kojom su prevožene duše mrtvih i u kojoj je boginja Tetida okupala svoga sina Ahila, želeći da ga učini neranjivim. Kako ga je pritom držala za petu, ona je postala njegovo jedino ranjivo mesto.

Do reke Aheron, njenih izvora i delte, najlakše je doći prilikom boravka u Pargi ili nekom drugom letovalištu epirske regije. Na našem letovanju uplatili smo jednodnevni izlet do Aherona sa lokalnom agencijom Parga Holidays.

Ne samo mitovi koji se vezuju za ovu reku, već i netaknuta priroda i temperatura vode ( oko 7 stepeni) čine ovaj izlet jednim od najprimamljivijih za turiste.

Na ovom izletu, ne samo što smo videli reku i prirodu čiji je deo, već smo i osetili njenu hladnoću, šetajući koritom. Voda je kristalno čista, i na prvi korak ledena, toliko da vam se stopala parališu. Dubina varira od gležnjeva do vrata, a u nekim delovima se mora i plivati. Međutim, deo reke koji smo mi obišli može da se pregazi – to je deo kod sela Gliki. Korito reke ukrašeno je sitnim i krupnim kamenjem, pa je zbog toga neophodno imati patike za vodu ili sandale koje će vam omogućiti lakše i manje bolno kretanje. Prvi trenutak ulaska u ledenu vodu na našim licima izazvao je izraz bola i neverice. Ali, već posle par koraka postalo je prijatno, i bili smo spremni da hrabro prošetamo, diveći se usput stenama kroz čije su pukotine žuborili slapovi okolnih potočića.

Naša grupa, predvođena Aleksandrom, koja i potiče iz ovog kraja, stigla je prva na reku, te smo imali priliku da potpuno uživamo – imali smo reku samo za sebe. Sunce se skrivalo iza stena, a mi smo mu se nadali, zvali ga da se probije i da nam ublaži ove slatke muke. Voda je na momente bivala dublja, ali nismo marili – želeli smo da postanemo neranjivi. Međutim. samo oni najhrabriji su to i uspeli – i Marko kao jedan od njih, kada je zaplivao u uskom delu korita reke. Kaže da je osećaj izvanredan! A ja? Ja sam ostala ranjiva od struka nagore , dok sam uživala u fotografisanju prirode i naših ostalih saputnika.

Na reci se, pored samog šetanja i kupanja, može probati rafting, veslanje kanua, gađanje lukom i strelom i jahanje konja kroz korito ledene reke. Ove aktivnosti se dodatno plaćaju, a cene variraju od 5 do 10 evra po osobi. Marko se oprobao u vožnji kanua, i kaže da je bilo ludo i nezaboravno!

Vreme se ovde može iskoristiti i u kupovini suvenira ( i naravno, razglednica). U svakom slučaju, dva sata koja su bila predviđena za obilazak reke su brzo prošla. Nakon toga smo se uputili ka mestu Ammoudia, kako bismo videli njeno ušće u Jonsko more.

Nakon 20ak minuta vožnje autobusom, stigli smo do našeg sledećeg odredišta. Na jednom čamcu čekao nas je veseli čamdžija, koji nam je ponudio vožnju po reci i moru, i upoznavanje sa divljim svetom Aherona. „Cena zavisi od veličine grupe ”- rekao je. Nas desetak se smestilo kod njega u čamac, zajedno sa našim vodičem Aleksandrom.

Nakon par minuta plovidbe mogli smo videti mesto gde se spajaju smaragdno zelena i plava boja – to je bila delta reke. I mi smo uplovili u more, posmatrajući sa desne strane dugu peščanu plažu, a sa leve stene i pećine – pre svega Afroditinu i Persefoninu. Naš čamdžija je vešto plovio između stena, a posebno nam je pokazao Herkulovu. Zbijao je šale na račun svoje familije, te je u jednom trenutku rekao; „Ako u nekoj od pećina vidite ženu, nemojte joj pomoći da izađe – to je moja tašta” 🙂

Zatim smo se okrenuli i plovili duž zelene reke. Naš čamdžija usporavao je svakog puta kada je želeo da nam pokaže nekog predstavnika životinjskog sveta. Usput smo videli kornjače, kormorana, čaplje i razna gnezda koja su visila iznad vode – kako male ptiće ne bi pojele vodene zmije. Često je bilo teško primetiti bilo koju od ovih vrsta, jer su se vešto krile u bujnom biljnom svetu. Jedino je kormoran ponosno raširio krila za fotografisanje 😉

Sat vremena uživanja u prirodi prošlo je za tili čas, i sada smo čekali da nam čamdžija kaže koliko treba da platimo. „Ako vam se svidelo, dupla cena! ”- rekao je sa osmehom. Na kraju, vožnju nam je naplatio 6 evra. A vredelo je – mnogo više od toga!

Da li bih preporučila ovaj izlet? Svakako! Cena je u agenciji s kojom smo mi išli bila 23 evra. Posle posete delti reke dobili smo priliku da dva sata uživamo na plaži Vrahos – ali to će biti tema nekog narednog teksta.

Da li vam se ovaj tekst svideo? Da li biste rado posetili Aheron? Pišite mi svoje utiske u komentarima.

A ovde pronađite i ostale tekstove sa našeg letovanja u Pargi 😉

Tags Aheron, Jonsko more

Kroz prirodu Putnica Slovenija

Kanjon reke Kokre – prirodna oaza u srcu Kranja

Post author By Deni putuje
Post date September 3, 2018
346 Comments on Kanjon reke Kokre – prirodna oaza u srcu Kranja

Slovenački grad Kranj bi mogao biti kao i svaki drugi grad u Sloveniji – čist, zelen, besprekoran. Međutim, on ima nešto što drugi nemaju, a to je kanjon reke Kokre – prirodna oaza koja se nalazi u samom srcu grada!

Legenda kaže da je Bog, stvarajući svet, išao i delio svakoj zemlji ponešto. Nekoj je dao planine, nekoj reke, nekoj plodnu zemlju. Na kraju svog puta, stigao je do Slovenije, a pošto je ona bila poslednja zemlja koju je trebalo da obiđe, istresao je iz svoje vreće sve što mu je ostalo na njeno tlo. Tako je Slovenija dobila i planine, i reke, i jezera, i more. Tako je i grad Kranju na poklon dobio reku Kokru i njen kanjon.

Kokra je reka koja izvire u Karavankama, a završava svoj tok dug 34 km u Kranju – gde se uliva u reku Savu. Od svog izvora, pa sve do ušća, ona se probija između visokih planina, a Kranj je jedini veći grad koji na njoj leži. Iz tog razloga je reka nestvarno bistra, potpuno nezagađena i stanište različitih vrsta manjih riba.

Kanjon Kokre ušuškan je u samom centru grada, i bilo mi je nepojmljivo da to nije uticalo na njegovu čistoću. Stanovnici Kranja ga vole, paze i miluju, redovno obilaze i čiste. On je njihov ponos, njihova oaza za beg od svakodnevnice.

Kanjon nije veliki prostorno, ali je dubine 30m i potrebno je oko sat vremena da se obiđe. Najbolje – po vrelom letnjem danu, kada vam zatreba mir i osveženje. Veoma ga je lako pronaći, ucrtan je na svakoj mapi, kao prirodna turistička znamenitost. Ulaz je slobodan za sve.

Spustivši se uskim, strmim stepenicama, Marko i ja smo se našli u nekom potpuno drugom svetu. Užareni beton vrelog letnjeg dana zamenili smo prirodnim hladom, pogledom u različite nijanse zelene boje, koje su pravi odmor za oči. Buku automobila zamenili smo mirom, žuborom reke Kokre, i šumom lišća na blagom povetarcu.

Nije bilo mnogo posetilaca u avgustovsko popodne. Primetili smo jedan par koji se takmičio u bacanju kamenčića u reku. Njihov zvonki smeh odzvanjao je kanjonom, i zvuk kada kamenčići dodirnu površinu hladne vode.

Prelazili smo zatim preko drvenih mostića i posmatrali jato pataka u vodi, koje se svom snagom bore da pređu preko svakog većeg kamena. Takođe mi je bilo zanimljivo posmatrati njihovu požrtvovanost i spremnost da pomognu jedni drugima. „Eh, kada bismo se i mi ljudi ponašali kao ovi pačići” – pomislila sam.

Drugi deo staze vodio nas je kroz gustu šumu na jednu livadu, kojom smo stigli do visokog staklenog mosta. Prelazeći preko njega,ugledali smo kaskade koje koje su doprinosile lepoti i bajkovitosti kanjona. Zbog niskog vodostaja reke, nismo ih mogli doživeti u pravom svetlu – ali eto razloga da dođemo ponovo.

Pratili smo put dalje, prolazeći uskim stazama kroz gusto granje. Staze su prohodne, ali je potrebno imati udobne patike, zbog krupnog kamenja na nekim delovima. Prilikom šetnje pravili smo i česte pauze za odmor. Nismo bili umorni od pešačenja, ali je prijalo smestiti se na neku od stena i posmatrati bistru vodu, utonuti u svoje misli i opustiti se.

Vreme u ovoj čarobnoj oazi brzo nam je prošlo. Na užareni asfalt smo se vratili nakon nekih sat vremena – smireni, opušteni i razdragani. Jer, priroda uvek učini svoje 😉 Odavde smo kući poneli nekoliko raznobojnih kamenčića i lepe uspomene na jedno popodne ispunjeno mirom i svežinom.

Da li ste posetili kanjon reke Kokre? Ako planirate put u Kranj, pročitajte i ovaj tekst.

Imate li vi u svom gradu neko mesto koje posetite kada vam treba mir i odmor za sva čula?

Ako vam se dopada ovaj tekst, sigurna sam da će vam se svideti i tekstovi o klisuri reke Gradac, kao i kanjonu Nere u Rumuniji.

Kroz prirodu Putnica Slovenija

Bohinj – jezero koje mami uzdahe

Post author By Deni putuje
Post date August 20, 2018
150 Comments on Bohinj – jezero koje mami uzdahe

Eh, taj Bohinj…Koliko sam samo puta gledala fotografije čarobnog jezera, sanjareći da ću ga jednog dana posetiti. Sve je izgledalo kao san, sve dok se nisam tamo zaista pojavila. Kročivši na tlo gradića Ribčev Laz shvatila sam da se snovi zaista ostvaruju, samo ako se dovoljno potrudimo da ih ispunimo.

Uzbuđenje je počelo da raste od samog dolaska na glavnu železničku stanicu u Kranju. Marko i ja smo nestrpljivo čekali voz za Bohinjsku Bistricu, U turističkom info centru u Kranju dobili smo mapu jezera, koju smo detaljno izučavali. Plan je bio da prepodne provedemo na Bohinju, a da nakon toga odemo do Bleda.

Voz je došao tačno u minut, a mi smo se oduševljeno smestili i pripremili na posmatranje zelenih pejzaža Gorenjske. 70 minuta vožnje nas je delilo od Bohinjske Bistrice, sa presedanjem u mestu Jesenice. Voz je bio krcat – što se i očekivalo, s obzirom na popularnost naše destinacije.

„Zeleno, volim te zeleno…” – sigurno su omiljeni stihovi Slovenaca, jer smo prilikom vožnje primetili da priroda ovde dominira, da je bujna, očuvana i neokrnjena. Slovenci je čuvaju, a ona im zauzvrat daje božanstvene prizore.

„Naredna stanica: Bohinjska Bistrica” – čulo se na razglasu. Gomila ljudi pohrlila je ka izlazu, usput pokupila i nas, tako da smo se za tili čas našli napolju. Sačekali smo da prođu oni koji su u žurbi, i polako krenuli ka gradiću. Do jezera nas je delila staza duga oko 5km, i bili smo spremni za tu šetnju.

Međutim, odmah iza železničke stanice stajao je autobus koji je vozio ka mestu Ribčev Laz, na samu obalu jezera. Zašto ne sačuvati noge i snagu, ipak nas čeka naporan dan? Ušli smo u autobus, i kupili kartu, koja je bila besplatna! Naime, vozač svakom napomene da kupi kartu, koju vam ištampa u vidu fiskalnog računa. Zanimljivo je bilo posmatrati osmehe ljudi koji su pri ulasku, pripremivši novčanik, primetili da je cena karte 0,00€. Ovaj gest mi se veoma dopao, i pokazao je gostoprimstvo Slovenije na najlepši mogući način.

Naredni momenat koji pamtim bio je prvi pogled na Bohinjsko jezero. Nestvarna lepota. Različite nijanse plave, od one najsvetlije do najmodrije. Obasula me je neizmerna sreća i uzbuđenost. Kameni most i crkva krasili su očaravajući ambijent. I stvarno sam se tako osećala – očarano. Nisam ništa pričala. Samo sam gledala, i upijala. Sunčeve zrake, miris šuma, svežinu vetra, zvuk talasa..

Prešli smo kameni most, i krenuli ka jednoj od uvala, gde smo odlučili da provedemo naše prve trenutke ovde. Vreli je avgust, i velika je šteta da se ne osvežimo u kristalno čistoj vodi. Ali, i ledenoj. Toliko ledenoj da se ja nisam usudila da uđem, Marku to nije predstavljalo veliki problem, više krupno kamenje koje je otežavalo sam ulaz u vodu i ležanje na improvizaovanoj plaži. Ja sam se smestila u hlad, jela nektarine koje smo poneli i uživala u pogledu. Stvarno sam se osećala kao na nekom rajskom mestu. Bohinj mi je delovao divlje, još uvek neistraženo. Iako dosta posećeno, nije mi odavalo utisak veoma popularne turističke atrakcije – ovde je najviše bilo Slovenaca. Uživali su tu u vožnji kajaka, biciklizmu, šetnji, kupanju. I što je najbitnije – ovde su mogli da uživaju u miru i tišini. Ovde nema kafića, diskoteka, splavova, nema hordi turista.

Ostatak svog vremena ovde provela sam na jednom kamenu u jezeru, sedeći s nogama uronjenim u ledenu vodu, i gledajući u daljinu. Nirvana. To je ono što mi često nedostaje na putovanjima. Da se isključim, opustim, da ne brinem, da se prepustim…Bohinj mi je to pružio.

U gradiću Ribčev Laz smo kansije prošetali, probali domaći sladoled, hranili jariće, a zatim nastavili ka mestu Ukanc, gde smo želeli da se popnemo žičarom na Vogel i uživamo u pogledu na jezero. Ni prilikom šetnje nismo mogli da odvojimo pogled od jezera, koje je vremenom postajalo sve plavlje.

U jednom trenutku palo nam je na pamet da bismo mogli stopirati do Ukanca, kako bismo uštedeli vreme i od ovog putovanja napravili još veću avanturu. Posle pet minuta zaustavio se jedan automobil – to su bili momak i devojka iz Nemačke, koji su došli u Sloveniju na odmor, i tražili kamp u kom bi mogli da uživaju na jezeru barem dva dana. Ostavili su nas na našem odredištu, a oni su nastavili dalje, jer u ovom kampu nažalost više nije bilo mesta.

U Ukancu se nismo dugo zadržali. Obišli smo kamp i malo odmorili na jednoj od plaža. Prošetali smo u susret planinama koje su se dizale iznad zelenih livada, Idilične slike bile su nam sve vreme pred očima – krivudavi puteljci vodili su do kuća i etno-restorana, kravice su pasle na livadama, a sunce je doprinosilo i našem vedrom duhu. Uostalom, kako da ne budete vedri i nasmejani kad ugledate ovako nešto?

Preko puta samog kampa ide jedan uspon, koji vodi ka žičari i vrhu Vogel. Velika mi je želja bila da se popnem na vrh i sama napravim fotografiju koju sam dugo čuvala na desktopu svog računara. Da tu fotografiju doživim, da je uramim u svojim mislima. Međutim, bezobrazno visoka cena vožnje žičarom od 40 evra za nas dvoje spustila me je na zemlju. Prourokovala je malu dozu sete u meni, ali mi nije umanjila doživljaj Bohinja. Ono što sam videla do tada bilo je sasvim dovoljno da se u mom srcu i mislila napravi jedan bohinjski kolaž, koji tu ostaje uramljen zauvek.

U blizini kampa Ukanc pronašli smo autobusku stanicu, na kojoj smo čekali autobus za Bled. Mapu Bohinja sam vratila u torbu. Bilo je vreme za nova otkrića! A kako sam doživela Bled – pročitajte ovde.

Da li ste vi bili na Bohinju? Da li ste ispunili sebi želju i popeli se žičarom na Vogel? Podelite sa mnom vaše utiske u komentarima!

A ako vam se svideo ovaj tekst, pročitajte i tekst o najlepšem slovenačkom srednjovekovnom gradiću.

Tags Bohinj, jezero, priroda, Ribčev Laz, Slovenija, Ukanc

Kroz prirodu Novi Sad Srbija

Zalazak sunca na lepom plavom Dunavu

Post author By Deni putuje
Post date August 7, 2018
5 Comments on Zalazak sunca na lepom plavom Dunavu

U Novom Sadu živim 22 godine. Od svog prvog detinjeg pogleda na Dunav sa kameničke strane, divim mu se i trudim da budem u njegovoj blizini. U osnovnoj školi smo na velikom odmoru trčali na Fruškogorac i sedeli kraj reke. Dok su dečaci igrali fudbal i pazili da im lopta ne odleti u Dunav, mi devojčice smišljale smo i pevale razne pesmice o njemu, koje smo kasnije zapisivale u svoje spomenare.

Za vreme bombardovanja, meni kao sedmogodišnjakinji bilo je predivno voziti se čamcem ili skelom do Novog Sada i nazad, Dok smo se vozili, gledala sam bojažljivo u dunavske dubine i proučavala ih. Posmatrala sam i druge čamce i brodiće, pitala se: kuda plove?

Kasnije smo se preselili u Novi Sad i sada sam posmatrala Dunav sa suprotne stane. Činio mi se jednako lep, jednako dubok i misteriozan. Opet sam pogledom pratila brodove i čamce. Vremenom ih je bilo sve više, a u meni je rasla želja da se opet provozam magičnom rekom. Ova želja mi se ostvarila posle 22 godine života u ovom gradu.

„Usidreni smo na špicu na Ribarskom ostrvu. Isplovljavamo u 19h. Plovidba traje 2 sata. ” ugledala sam na Facebook stranici Dunavskog raftinga, uz fotografiju zalaska sunca na lepom plavom Dunavu. Pokazala sam Milji fotografiju i opis, i bez reči smo se složile da bi to bio savršen završetak njene posete Novom Sadu. Odmah smo rezervisale svoja mesta. Uzbuđenje u nama je raslo.

Do špica na Ribarcu smo odlučile da dođemo peške, kako bismo upijale julsko sunce. Stigle smo pola sata ranije, a katamaran je već bio usidren, te smo se ubrzo i smestile, zauzimajući neka od najboljih mesta. „Odavde ćete imati divan pogled” – rekla nam je ljubazna Sanja, menadžerka Dunavskog raftinga, koja se brinula za to da svi budu zadovoljni, opušteni i da svi uživaju prilikom ove vožnje.

Zaplovili smo tačno u 19h, kada nas je pozdravio naš kapetan Ćira. Gospodin Ćira nam je objasnio pravila katamarana i zamolio da ih svi poštujemo. Jedno od pravila je bilo i da uživamo – jer ćemo na sredini naše plovidbe doživeti najlepši zalazak sunca ikada, kome su se divili i ljudi sa najudaljenijih i najegzotičnijih delova sveta.

Upijali smo sunčeve zrake i pratili njihov odsjaj u mirnoj vodi, dok smo od našeg kapetana slušali zanimljive anegdote – o ostacima broda koji je potonuo nasred Dunava, o plaži Šodroš na kojoj se neprestano bore čovek i priroda, o najrazličitijim putnicima, koji su, kao i mi, ovde proveli jedno letnje veče…

Zastali smo kod Dunavske kapije – mesta sa kog svi oni koji plove nizvodno prvi put mogu videti Most Slobode i ulaz u Novi Sad. Ovde smo slušali samo mirni žubor vode i gledali sunce koje polako zalazi, menjajući boje – od jarko žute, preko svetlo i tamno naranžaste, do silno crvene… Uživali smo pomno u ovoj sunčevoj predstavi, posle koje je ono zasluženo dobilo gromoglasan aplauz. Još jedan dan se ugasio.

Ali naš kapetan je imao još nešto da nam pokaže. Katamaran se okrenuo, mahnuli smo Mačkovom sprudu i krenuli nizvodno, prolazeći pored Kameničke ade i posmatrajući Sremsku Kamenicu sa naše desne srane. Dunav je i dalje bio miran, tiho je sa nama pričao. Vozili smo se dalje uz zvuke bluza i posmatrali pomrčinu i Most slobode.

Odjednom, most je zablistao – na njemu su se upalila svetla, koja su se ogledala u Dunavu. Svidela mi se ova harmonija Dunava i mosta u kasne sate. Prošli smo ispod mosta, zamišljajući želje…

Sledeći prizor bila je osvetljena Petrovaradinska tvrđava, koju sam posmatrala iz mnogih uglova, ali nijedan nije bio lep kao ovaj. Moćno se uzdizala iznad Dunava, pleneći svojom lepotom i snagom. Želela sam da zapamtim ovaj prizor, da ga prepričavam svima…

Prolazeći pored Štranda, ponovo smo stigli u našu luku. Dva sata je prošlo, dva sata koja u mom srcu ostaju urezana kao dva najlepša sata na Dunavu do sada, koje sam podelila sa još 25 putnika iz Srbije, Slovačke, Švedske i Francuske. Doza avanture, doza romantike, doza smeha i muzike, a najveća doza lepote – lepote pored koje živimo, a koje nismo svesni.

Da li ću se ponovo sretati sa Dunavom? Sigurno! Nadam se da ću na njemu stvoriti još mnogo dragih uspomena. A vi? Kakve su vaše uspomene sa Dunava? Da li mislite da je vreme da stvarate nove?

Kroz prirodu Srbija

Gradac – topla dobrodošlica ledene reke

Post author By Deni putuje
Post date July 31, 2018
2 Comments on Gradac – topla dobrodošlica ledene reke

Vremenom se sve više radujem prirodi i različitim nijansama zelene boje. Priroda me smiri, razbistri mi um, izoštri čula. Posle šetnje po šumi osećam se preporođeno, i sa elanom nastavljam sve svakodnevne obaveze.

I u nedelju sam pobegla u prirodu. Želela sam da slušam samo reku i šuštanje lišća. Želela sam da slušam tišinu. Zbog toga sam otišla na Gradac.

Ponovo se sastala vesela družina iz Planinarsko – rekreativne sekcije FTN-a i u 7h krenulo put Valjeva. Kod Tadića mlina započeli smo šetnju pokraj Gradca, jedne od najlepših reka ovog kraja. Nadošla je prethodnih dana zbog obimnih padavina, ali nam je dozvolila da joj se približimo dovoljno i stignemo i do njenog izvora – nakon nekoliko sati pešačenja.

Prvi deo staze bio je opkoljen visokim koprivama, koje smo spretno izbegavali. Nakon toga, lagana šetnja pretvorila se u pravi planinarski poduhvat – bar za mene. Put nam je otežalo krupno kamenje, polomljeno drveće koje smo morali preskočiti, i jedan strmi uspon koji ne bih uspela da popnem bez pomoći Jasmine i Igora, koji su mi pružili ruku i omogućili mi da se popnem do neke meni sigurne pozicije. Prilikom penjanja s njima, shvatila sam koliko je volja važna da učinimo nešto što nam se do tada činilo nemogućim, i koliko je važno imati oslonac, kako na planini, tako i u životu.

Nakon strmog uspona koji mi se činio nedostižnim, stigli smo do pruge, sa koje se pruža pogled na manastir Ćelije, koji nam je bio poslednja tačka odmora. Na pruzi nas je dočekao i teretni voz, a mi smo razmišljali o tome kako bismo mogli uskočiti u njega, kao u filmovima, i odvesti se u nepoznato. Međutim, čekalo nas je još mnogo pešačenja, prelaska drvenih mostića preko Gradca, uspona i silazaka, kako bismo stigli do vrela.

Usput smo naišli i na Degurićku pećinu, čija voda iz vrela utiče u reku Gradac. Tu smo napravili pauzu i posmatrali kako se kristalno čista voda uliva u reku i kako zajedno odlaze ka svom ušću. Odmorili smo u hladu, podelili hranu i nastavili dalje.

Kako smo se ponovo približavali reci, nazirala su se etno-domaćinstva, čije su nas gazde pozivale da baš kod njih napravimo predah i popijemo neki domaći sok ili rakiju. Ja sam se odlučila za sok od maslačka u etno – domaćinstvu Skok po skok. Pored soka od maslačka, možete popiti i sok od koprive, zove i matičnjaka, i naravno – domaću rakiju. Hrabri su se ovde i okupali u ledenom Gradcu, dok su ostali samo rashladili noge. Meni je bilo dovoljno da, sedeći kraj reke, udišem njenu svežinu.

Kada smo prešli drveni mostić sastavljen od dva debla, našli smo se na levoj obali reke, gde smo videli i kupače na improvizovanim plažama od šljunka. Sjatilo se tu dosta Valjevaca sa malom decom, želeći da iskoriste jedan od retkih vrelih dana ovog leta. Mi smo nastavili ka vrelu, do koga smo stigli posle nekih sat vremena hoda po blatnjavoj stazi ukrašenoj krupnim kamenjem. Nije mi više bilo teško – mislila sam, kada sam pregurala ono strmo brdo – mogu i ovo. A tako je i bilo.

Stigavši do vrela, svi smo se smestili na travu i pomno posmatrali kako ledena voda izvire iz stene i prkosno nastavlja svoj put, ne dozvoljavajući da joj iko taj put prekine. Raj za oči i uši. Bilo mi je puno srce jer sam uspela da vidim još jednu prirodnu lepotu naše zemlje. Lepotu koju toliko potcenjujemo, često joj ne dajući priliku da se pokaže.

Za kraj izleta prošetali smo do manastira Ćelije, najlepšeg manastira valjevskog kraja, izgrađenog, prema jednom predanju u 13. veku , a po drugom početkom 15. veka. Duhovna je prestonica srpskog naroda – kako stoji na jednoj od tabli u njegovoj blizini.

Po čemu ću pamtiti Gradac? Po mirisu kantariona, po ukusu soka od maslačka, po žuboru ledene reke, po idiličnim pejzažima koji ne dozvoljavaju da trepnem, i po planinarskom duhu koji je uvek u vazduhu, od početka do kraja pešačenja.

Da li ste vi bili na Gradcu? Kakve uspomene nosite odande?

Ako vam se svideo ovaj tekst, pročitajte i ostale tekstove o mestima u kojima priroda vodi glavnu reč: Povlen, Kanjon Nere,

Želite da počnete da planinarite? Evo šta treba da znate!

Kroz prirodu Srbija

Povlen – moji prvi planinarski koraci

Post author By Deni putuje
Post date June 5, 2018
86 Comments on Povlen – moji prvi planinarski koraci

Probudila sam se tog majskog dana sa leptirićima u stomaku. Ne, nisam išla na ljubavni sastanak. Ko ide na sastanak u 4 ujutro? Išla sam prvi put u planinu! Čula sam mamin glas; „Što si ustala tako rano? Nešto nije u redu?”„Ne, ne, sve je u redu. Idem na planinarenje.”„Ali ti nikad nisi išla na planinarenje.”- rekla je pomalo zabrinuto, i nastavila da spava. Verovatno je mislila da nešto buncam.

Ne, ja nikad nisam išla na planinarenje. Ali išla sam na Fruškogorski maraton. Čak triput! I pešačila sam po kanjonu Nere. I svakodnevno pešačim. Međutim, sada je trebalo po prvi put da se popnem na neki vrh. Bolje rečeno – na tri! Ali, za sve, kažu, postoji prvi put. I neću znati kako je dok ne probam.

Još jednom sam proverila ranac. Sendviči- tu! Voda – tu! Kabanica – tu! Rezervna garderoba – tu! Obula sam najudobnije patike koje sam imala, iako sam znala da nisu namenjene planinarenju. Nadala sam se da uspon nije previše težak i da će me dobro poslužiti.

Tako smo Lidija i ja krenule u pohod na Povlen. Ona me dočekala sa štapovima u rukama. Primetila sam da su skoro svi imali štapove i zabrinula sam se. „Zar je toliko teško da su im potrebni štapovi?” – mislila sam i potajno se nadala da ih svi nose samo iz predostrožnosti. A Lidija se nadala da ja i ostatak ekipe nosimo kabanicu iz predostrožnosti pa je svoju optimistično ostavila kod kuće 😀

Povlen se nalazi 30ak kilometara jugozapadno od Valjeva i pripada lancu valjevskih planina. Njegov najveći vrh ( 1347m n.m.) se zove Mali Povlen, a najmanji ( 1271 m n.m.) se zove Veliki Povlen. Srednji Povlen je i srednje visine ( 1301m n.m.).

Autobusom smo stigli do Debelog brda posle četiri sata vožnje. Zeleno je bilo oko nas. Obavila nas je jutarnja svežina. Mirisalo je na rosnu travu i prijalo je disati. Napokon daleko od velikog grada, od asfalta i bučnih automobila. Radosno smo se gurkali u koloni, dok nije svako našao svoje mesto. Vodič Strahinja nam je predstavio i Igora, koji je išao na kraju kolone i brinuo o grupi. A zatim nam je predstavio i Povlen i njegova tri vrha koja su čekala da ih posetimo.

Do Srednjeg Povlena smo, čini mi se, stigli lako. Ili sam ja još uvek bila toliko entuzijastična da nisam osećala nikakav umor nakon našeg prvog uspona. Posmatrali smo valjevske planine Medvednik i Jablanik i napravili pauzu za odmor i doručak.

U šetnji ka dolini koja je vodila do Malog Povlena, najviše su me očarale staze koje su vodile do usamljenih planinskih kuća. Podsetile su me na naivne pejzaže koje sam i sama kao dete iznova i iznova crtala. Još uvek nas je služilo sunčano vreme. čemu se Lidija najviše radovala. Slike koje smo imali pred sobom bile su idlične.

Napravili smo pauzu kod crkve posvećene svetom Stefanu, uživali u ( još uvek) sunčanom danu. Delile su se urme i orasi, sendviči sa kulenom i bez njega, Banane i jabuke. Trebalo nam je dosta energije, jer je sledeći vrh bio Mali Povlen, koji je i najviši.

Do Malog Povlena penjali smo se uskom strmom stazom kroz gustu šumu. Dodatno nam je stazu otežao vlažan teren, ali sam se uspela popeti bez štapova. Priznajem da mi je u nekim trenucima bilo veoma teško, ali sam želela da uspem i da pobedim sebe. Kada se sada setim tog penjanja, u nozdrvama i dalje osetim miris i svežinu šume. I setim se puževa na stablima kojima smo pomogli da brže stignu do svog odredišta.

Na vrhu nas je dočekao izvanredan pogled na okolne valjevske planine- Medvednik, Jablanik. Bandera… Ovde smo napravili dužu pauzu i upijali sunce koje se borilo sa oblacima i povremeno dobijalo bitku. Međutim, nije dobilo i rat. Oblaci su bili sve bliži, vetar jači…Očekivali smo jaku kišu i nevreme, te smo ubrzanim koracima krenuli niz šumu, kako nas kiša ne bi uhvatila nespremne.

Spuštanje mi je bilo mnogo teže od penjanja, zbog klizavog terena. Lidija mi je pozajmila jedan od svojih štapova, što mi je dosta olakšalo. Brzo smo uspeli da se spustimo, a čim smo bili u dolini, ponovo kod crkve, počela je jaka kiša. Naš vodič je, poput nekog vojskovođe, uzviknuo: „ Pripremite kabanice!” Na njegovu komandu čulo se šuštanje, i za tili čas svi smo se okitili raznobojnim kabanicama. Postali smo jedna šarena kolona. Lidija je takođe bila deo nje – jer joj je jedna devojka pozajmila kabanicu. Skrili smo se kraj crkve i sačekali da kiša prođe.

Nakon toga šetnju smo nastavili ka planinarskom domu Povlen, gde smo napravili kratku pauzu i nastavili ka Velikom Povlenu. Da, Veliki Povlen je manji od Malog Povlena, ali meni je ovo bio najteži uspon. Ne znam da li zbog toga što uspon počinje odmah, bez ikakve pripreme, ili zbog klizavog i blatnjavog terena, sa dosta kamenja i neravnina. Penjanje mi je trajalo kao večnost. Kada smo napokon stigli, morala sam prvo da se odmorim, a zatim da udahnem pogled koji se odavde pružao. I da, vredelo je uložiti ovoliko muke i truda i doživeti tu lepotu.

Silaženje mi je opet bilo naporno, više zbog straha da ću se skotrljati i sa sobom „ pokupiti“ desetak ljudi koji su bili ispred mene. Pri spuštanju najviše mi je pomogao vodič Strahinja, koji mi je pozajmio svoje štapove i veoma strpljivo objašnjavao svaki naredni potez. A kada smo stigli – lepo su nas dočekali u planinarskom domu Povlen, gde smo se okrepili uz sok od dunje ( neki i uz pivo). Tu sam dobila i svoje prve planinarske pečate 😀

I na kraju – priznajem da je ovo bila jedna sjajna avantura. Aktivnost za prevazilaženje sebe i svojih strahova, i učenje planinarskih načela na licu mesta. Šta sam ovog dana naučila o planinarenju, možeš pročitati u ovom tekstu.

A ja? Ja sam shvatila da je divno otkrivati Srbiju na ovaj način. I sigurno ću se otisnuti u neke nove pohode. A ti?

Do sledećeg planinarenja! Možda se i sretnemo…

Fotografije: lična arhiva i fb stranica Planinarsko-rekreativne sekcije FTN-a