Category: Putnica

Šta raditi u Ohridu – mojih devet najdražih aktivnosti

Post author By Deni putuje
Post date November 11, 2019
321 Comments on Šta raditi u Ohridu – mojih devet najdražih aktivnosti

Ohrid – biser Balkana. Moj omiljeni gradić na jezeru. Kulturan, šaren i gostoprimljiv. Grad u kome se osećate kao kod kuće i koji vam posle prve posete uvek nedostaje. Pitate se, šta raditi u Ohridu? Koje su to aktivnosti, koje će vam obogatiti duh, nahraniti radoznalost i obradovati nepce?

1. Obići ohridske crkve

Ohrid je nekada imao 365 crkava – za svaki dan po jednu. Danas ih je u gradu pedesetak. Svojom lepotom i značajem ističu se Crkva Svete Sofije, Crkva Bogorodice Perivlepte, Crkva Sveti Kliment i Pantelejmona i Sveti Jovan Kaneo.

Crkva Svete Sofije podignuta je u 11. veku. Ističe se svojom prostranošću, uređenim dvorištem i amfiteatrom sa zadnje strane. Sledeće godine će se ovde održati jubilarno 60. Ohridsko leto – najveća letnja kulturna manifestacija u Makedoniji. Više o njoj pročajte ovde.

Crkva Bogorodice Perivlepte potiče s kraja 13. veka. Mnogi je nazivaju i manastirom Svetog Klimenta jer se ovde čuvaju njegove relikvije. Ova crkva se nalazi na uzvišenju, odakle se pruža divan pogled na jezero i stari ohridski grad.

Crkva Sveti Kliment i Pantelejmon nalazi se na brdu Plaošnik. Podignuta je kao replika stare crkve koju je na tom mestu izgradio Kliment Ohridski 863. godine. Arheološka istraživanja na ovom mestu još uvek traju, a poslednje veće otkriće dogodilo se 2007. godine, kada je ovde pronađen trezor sa venecijanskim kovanicama.

Sveti Jovan Kaneo je crkva sa razglednica. Manja je, ali neizmerno lepa, a zanimljiva je i njena pozicija, jer leži na hridi iznad Ohridskog jezera. Po mom mišljenju ovo je najlepši primer vizantijske umetnosti u Ohridu.

2. Posetiti radionicu izrade papira

Nacionalna radionica ručne izrade papira sv. Kliment Ohridski nalazi se u starom gradu i iz nje sam ponela kući najlepšu uspomenu. Vlasnik radionice Ljupčo Panevski nam je srdačno objasnio i demonstrirao postupak izrade papira po starom kineskom načinu iz 2. veka pre naše ere.

Nakon što se tanke vlasi kestena, trešnje, smreke stave u veliku drvenu posudu s vodom , a zatim kroz vodu provuče mrežica, na njoj ostanu ljuspice drveta, od kojih nastane papir. Nakon što se iscedi i osuši, papir se u radionici koristi za pravljenje koverti, kesa ili za štampanje.

U ovoj radionici se nalazi i replika Gutenbergove prese, pomoću koje Ljupčo pravi autentične suvenire, štampajući motive Ohrida i Severne Makedonije. Kupite jedan ovakav suvenir, podržite rad radionice i ostaće vam uspomena za ceo život.

3. Popeti se na Samuilovu tvrđavu

Ohridsko Kale je utvrđenje iznad starog dela grada i veruje se da potiče iz 11. veka, kada je tu bio glavni grad Samuilove države – Lihnidos. . Tvrđava je opasana bedemima različite visine, a do njih vas vode metalne konstrukcije u vidu stepenica.

Sa bedema se pruža odličan pogled na gradić, jezero i okolinu. Ja se nisam popela na one najviše jer mi nije izgledalo najbezbednije. Ali, Marko je obišao sve i napravio odlične fotografije odozgo.

4. Sedeti u antičkom teatru

Antički teatar se takođe nalazi u samom starom gradu, ispod Samuilove tvrđave. Izgrađeno je oko 200. godine pre nove ere. Njegov položaj je savršen, jer je ugnježdeno između dva brda koja ga štite od vetrova i na taj način ne remete akustiku.

Jedno vreme teatar je služio kao arena za borbe gladijatora. Veruje se da je napušten nakon što su ove borbe zabranjene.

Pozorište je otkriveno 1935. godine, ali tek oko 2000. godine su završena arheološka iskopavanja. Zanimljivo je da su redovi i mesta obeležena, kao i da se na nekim mestima nalaze urezana imena posetioca, koji su verovatno imali neku godišnju pretplatu.

5. Prošetati duž jezera u predvečerje

Evo malo i romantike 🙂 Promenada duž jezera je duga i uređena. Pri šetnji možete i skrenuti na dok i napraviti najlepše fotografije crkve Jovan Kaneo i starog grada. Nemojte zaboraviti da nahranite labudove.

Zatim ćete proći pored nekoliko restorana gde se služi poznata ohridska pastrmka, a mnogi od njih uveče imaju i muziku uživo.U drugom delu ćete videti i nekoliko kafića na samoj obali, ali i staze za trčanje i biciklizam. Sigurna sam da ćete ovu šetnju zapamtiti i po jakom vetru koji ovde struže u svako doba godine, pa bi bilo dobro da ogrnete maramu.

Pri šetnji kraj jezera osećala sam se kao na moru. Tako izgleda, a tako i miriše.

6. Kupiti ohriske bisere

Dve ohridske porodice – Talev i Filev – čuvaju tajnu o načinu izrade ohridskih bisera. Biseri se prave od krljušti ribe plaštice, koja živi samo u ovom jezeru. Tajna se prenosi s kolena na koleno, po muškoj liniji.

Talevi i Filevi zadržali su ručnu proizvodnju ovih bisera, čija je najniža cena 5 evra. Kažu da je rok trajanja običnog bisera 150 godina, ali da ohridski traje večno.

Videćemo koliko će moj da traje 🙂

Na ovom linku možete pročitati priču o najstarijem ohridskom biserdžiji.

7. Posetiti manastir Sveti Naum i izvor Crnog Drima

Manastir Sveti Naum osnovao je Sveti Naum 895. godine. On je ovde proveo i poslednje godine svog života, a tu je i sahranjen.

Od centra Ohrida manastir je udaljen 29 km i do njega možete lako stići lokalnim prevozom, za nešto manje od 2 evra za povratnu kartu. Naravno, postoji i taksi opcija, ali na putovanjima uvek volim da podržim lokalni prevoz, a samim tim i upoznam lokalno stanovništvo.

Pored najznačajnijeg i najposećenijeg manastira, ovde se nalaze još tri manja manastira koja možete posetiti. Usput ćete videti i izvor Crnog Drima, uživati u veličanstvenoj prirodi koja okružuje celo ovo područje.

Ako ne želite da pešačite, možete se provozati brodićem. Čamdžije ćete videti na obali kod restorana Ostrvo, a jedna vožnja košta 10 evra.

8. Posetiti Zaliv kostiju – muzej na vodi

Do Zaliva kostiju smo iz Ohrida takođe stigli lokalnim prevozom, i pritom potrošili 1 evro 🙂

Ovaj muzej na vodi je replika praistorijskog naselja u vidu kuća od trske i blata. Veruje se da je ono ovako izgledalo između 1200. i 600. godine pre nove ere. Kuće za stanovanje su pravougaonog, a one u kojima su izvođeni rituali kružnog oblika. Svi predmeti od drveta i gline, kao i drveni stubovi koji su nosili praistorijske sojenice deo su muzejske postavke.

Pored muzeja, ovde se nalazi i utvrđenje, s kog se pruža pogled na plaventilo jezera i snežne vrhove planine Galičice.

Zaliv kostiju možete iskombinovati sa posetom manastiru Sveti Naum, ili sa posetom plaži Gradište. Plaža je duga i uređena i veoma čista. U šetnji do nje ćete naići i na skromnu crkvu u steni, oslikanu freskama iz 15. veka.

9. Probati trileće i baklavu

Od povratka iz Ohrida čeznem za trilećem i baklavom. Ovi tipični balkanski specijaliteti nikad nisu bili moji omiljeni, ali od ove posete Makedoniji su to postali.

Da biste probali najukusniji trileće kolač, posetite poslastičarnicu Jagoda. Obećavam vam da ćete poželeti još! A za ljubitelje baklave preporučujem Antep. Baklavice možete i poneti, pa me se setite kada se budete vraćali sa Ohrida 🙂

U ovu listu nisam uvrstila posetu Strugi i Vevčanima, jer sam o ovim mestima pisala u posebnim tekstovima. Možete ih pročitati ovde:

Struga – vetar i poezija na Ohridskom jezeru

Vevčani – tradicionalno makedonsko selo koje žubori

Koje su vaše omiljene aktivnosti na Ohridu? Podelite ih sa mnom u komentarima!

Za informacije o smeštaju i prevozu do Ohrida, pročitajte ovaj tekst

Makedonija Putnica

Vevčani – tradicionalno makedonsko selo koje žubori

Post author By Deni putuje
Post date July 7, 2019
277 Comments on Vevčani – tradicionalno makedonsko selo koje žubori

Pri planiranju putovanja u Severnu Makedoniju naišla sam na podatak da se u blizini Struge nalazi jedno živopisno selo, poznato po Vevčanskim izvorima. Drago mi je da sam taj podatak zapisala u svoj rokovnik, jer je selo Vevčani bilo najprijatnije iznenađenje na ovom našem putešestviju po zemlji gde večno sunce sja.

Do Vevčana smo putovali preko Struge, gde smo se zadržali nekoliko sati. U Strugi smo više od pola sata čekali autobus do sela, a naišao je taman u trenutku kada smo želeli da odustanemo i da se vratimo u Ohrid. Tog dana je vetar bio baš jak, najavljivali su i kišu…Nadu da će autobus doći dali su nam ljudi na stanici koji su strpljivo čekali čak i duže od nas.

Kada smo u daljini videli beli autobus sa natpisom Vevčani, oduševljeno smo skočili sa klupe i pripremili denare za kartu. Povratna karta Struga – Vevčani košta 100 DEN i kupuje se direktno kod vozača. Autobusi voze na svakih sat vremena, a vožnja traje 20ak minuta. Poslednji autobus za Strugu ide u 20h – saznali smo od jedne kovrdžave devojke iz autobusa.

Kako smo se približavali selu, tako je u meni uzbuđenje raslo. U prvom delu vožnje mogla sam kroz prozor posmatrati Ohridsko jezero, a zatim vile i hotele u izgradnji. Zaista ih je mnogo, i sigurna sam da će Struga i cela ova oblast tek turistički zaživeti za nekoliko godina.

Na samom ulazu u selo stoji veliki ćirilićni natpis Vevčani.. Selo je jedino naseljeno mesto istoimene opštine. Veruje se da je nastalo između 6. i 8. veka, kada su se ovde naselili Berziti koji su primili hrišćanstvo.

Vevčani su autentični pre svega zbog arhitekture. Uživali smo u šetnji uskim kaldrmisanim ulicama, prolazeći kraj starinskih makedonskih kuća. Usput smo pozdravljali vredne meštane ovog mirnog mesta, koji nisu navikli na veliki broj turista.

Turisti u Vevčane najčešće dolaze 13. i 14. januara, kada se ovde održava Vevčanski karneval povodom proslave Svetog Vasilija. Tada selom paradira karnevalska povorka sačinjena od meštana koji maskama, gestikulacijom i uzvicima oponašaju demone i đavole. Na pozornici , koja se nalazi u samoj blizini autobuske stanice, se tada izvode živopisne predstave, uz muziku tradicionalnog instrumenta zurle.

Već pri izlasku iz autobusa čuli smo žubor Vevčanskog potoka. Mešao se sa blagim vetrom, koji nam je sada mnogo više prijao nego onaj u Strugi. Pratili smo žubor vode, a nakon par minuta smo ugledali i jedan romantični kutak krivudavog sliva, kraj koga je na klupi sedeo zaljubljeni par. Ulični fenjeri još nisu obasjavali potok. Nadala sam se da ćemo ovde ostati do noći, kako bismo uživali i u tom prizoru.

Vevčanski izvori su, kažu, najlepša prorodna znamenitost ovog mesta i cele Makedonije. Ima ih deset i raštrkani su po planini Jablanici koja se uzdiže nad selom. Deset potoka krči svoj put kroz šume i pećine, sudarajući se i ponovo razilazeći, sve do sela Vevčani. Vijugaju kraj kuća, kroz dvorišta, sporednim i glavnim ulicama, provlače se kroz najsitnije pukotine, čineći da celo selo žubori.

Na prvi pogled se čini da potok ide kroz garažu 😉

Meštani Vevčana koji imaju posede kraj potoka sagradili su drvene mostiće kako bi sebi olakšali prilaz kućama. Mostovi su jaki i sigurni, i mi smo iskoristili svaki od njih da se popnemo i pod nogama osetimo snagu potoka. Sunce se i dalje supešno borilo sa tmurnim oblacima i obasjavalo krupno kamenje kanjona. Tu, na bajkovitim mostićima nastale su i neke najlepše fotografije sa ovog našeg izleta. Zastajali smo na svakih par minuta, da se okrenemo, da dodirnemo ledenu vodu, da se divimo njenoj bistrini.

Na našem poludnevnom izletu uspeli smo posetiti izvor Jankov kamen, koji se nalazi na 1200 m nadmorske visine. Do njega se lagano stiže peške iz centra sela – dovoljno je samo da pratite potok. Pritom ćete uživati u nekim od najlepših prizora koje samo priroda može da stvori. Doživećete nesalomivu prodornost vode koja krši sve pred sobom, idući ka svom cilju.

Izvor Jankov kamen dosegli smo nakon pola sata lagane šetnje. Gore nas je dočekao jedan štand sa suvenirima i improvizovana blagajna – na kojoj niko nije radio. Ulaznica za posetu izvoru košta 20 DEN, ali nismo imali kome da ostavimo novac.

Međutim, kupili smo dva magneta kao uspomenu na naš dolazak ovde i usput popričali sa vlasnikom suvenirnice. Rekao nam je da će Vevčani tek postati turistička destinacija, i da će ceo projekat uređenja finansirati Evropska unija. Izvori su 1999. godine proglašeni spomenikom prirode i od tada je počelo uređenje celog područja.

Kružnom drvenom stazom prošetali smo do izvora Jankov kamen i odmorili se na jednoj od klupa. Tu, okruženi mirisnom šumom, gledajući u bistre potoke koji se prepliću, sudaraju i sjedinjuju, odmorili smo i dušu i telo. Shvatili smo koliko nam priroda znači, koliko leči, koliko opija.

Nakon šetnje i uživanja u netaknutoj prirodi odlućili smo da se vratimo u centar sela i posetimo restoran Via Ignatia. Za ovaj restoran smo se odlučili jer smo od prijatelja čuli da spremaju izvrsnu hranu, u šta smo se posle i sami uverili. Ono što je zanimljivo ovde je da postoji jedan deo restorana u crnogorskom stilu. Baš tu smo se smestili, jer se u glavnom delu održavala neka proslava. Ne znamo da li je vlasnik Crnogorac ili samo ljubitelj Crne Gore 🙂

Marko u autentičnom crnogorskom ambijentu 😉

Pri izlasku iz restorana dočekala nas je suton. Krenuli smo ka autobuskoj stanici, prateći sada već fenjerima obasjan potok. Žuborilo je i dalje, umilno i nežno, a meštani su polako gasili vanjska svetla. Smestili smo se u autobus i puni utisaka krenuli put Struge.

U ruci sam držala magnete sa fotografijama Vevčana. A u srcu sam napravila kutak za još jedno divno mesto.

Da li ste posetili Vevčane? Da li vas je možda ovaj tekst inspirisao da pri sledećoj poseti Makedoniji svratite i do ovog sela?

Ako vam se svideo ovaj tekst, možete pročitati i tekst o opštim informacijama o Ohridu ili tekst o Strugi.

Tags Makedonija, Ohridsko jezero, priroda, selo

Makedonija Putnica

Ohrid, Severna Makedonija: opšte informacije o biseru Balkana

Post author By Deni putuje
Post date June 28, 2019
315 Comments on Ohrid, Severna Makedonija: opšte informacije o biseru Balkana

Ohrid je ubedljivo jedan od najlepših gradova koji sam do sada posetila. Zbog istorije, lokacije, klime, niskih cena, a pre svega atmosfere koja u njemu vlada Iako leži na jezeru, miriše na more, i odaje utisak pravog mediteranskog gradića.

Pošto smo Marko i ja ovo putovanje organizovali sami, želela bih ovim tekstom da vas motivišem da i vi uradite isto. Moj inboks je prethodnih nedelja bio prepun vaših pitanja, pa ću se potruditi da vam odgovorim na sve nedoumice.

KAKO STIĆI?

Grad Ohrid nalazi se na istoimenom jezeru i od prestonice Severne Makedonije je udaljen oko 170 km. Pošto nemamo automobil, Marko i ja smo iz Novog Sada do Skoplja putovali autobusom. Niš ekspres ima svakodnevne polaske za Skoplje iz Subotice, i pritom prolazi kroz Novi Sad i Beograd, nakon čega nastavlja ka južnoj Srbiji i Kumanovu. Cena redovne povratne karte je nešto više od 5000 din po osobi, dok studenti imaju popust. Sve informacije o polascima možete videti ovde.

Potrebno je da vašu kartu rezervišete unapred, i da je overite pri povratku. Iz Novog Sada do Skoplja smo putovali direktno, dok smo u povratku morali presedati u Nišu. Vožnja je trajala oko 10 sati, zbog pauza i stajanja autobusa u skoro svakom gradu radi kupljenja putnika.

Od Skoplja do Ohrida putovali smo takođe autobusom. Na ovoj relaciji voze dva prevoznika – Galeb i Dafina Tours. Povratna karta košta oko 10 evra, ali ne zaboravite da se sa povratnom kartom morate vratiti sa istim prevoznikom. Obratite pažnju i na dužinu vožnje, jer oni autobusi koji idu preko Bitolja putuju i do 5 sati! Mi smo išli direktno, i ta vožnja je trajala 3 sata. Redove vožnje Skoplje – Ohrid možete videti ovde.

SMEŠTAJ

Naš smeštaj rezervisali smo putem sajta Booking.com. Odlučili smo da se smestimo u Dimar apartmane. Za ovaj smeštaj smo se odlučili zbog dobre lokacije, velikog broja pozitivnih komentara, a i odlične cene – pet noćenja za nas dvoje izašlo nas je 102 evra. Domaćin Dimitar je veoma ljubazan i gostoprimljiv. Imali smo odličnu komunikaciju pre samog dolaska i nije bilo nikakvih problema. Jedina mana apartmana je bila to što nismo imali terasu, ali smo zato imali široki prozor sa predivnim pogledom na stari grad.

CENE

Makedonska valuta je makedonski denar. Za 1 evro možete dobiti 61-62 denara. Kursevi u menjačnicama variraju od količine novca koju menjate, tako da je bolje da odmah promenite veću sumu ( npr. 50 evra) nego da više puta menjate pomalo.

U Ohridu su cene malo više u odnosu na ostatak zemlje, ali su ipak pristupačne. Supermarketi u samom centru kraj jezera su odlično snabdeveni i tu možete naći sve što vam treba.

Kao u svakom turističkom mestu, cene u kafićima i restoranima variraju od lokacije. Kafu kraj jezera platićete duplo više nego negde dalje u gradu, jer plaćate i sam pogled 🙂 Ali, ko bi odoleo kafi uz zvuk talasa u sunčan dan?

HRANA

Makedonska kuhinja je tipična balkanska. U Ohridu je popularno jesti burek i razne vrste pita , kebape ( ćevape), musaku, sarmu, tavče – gravče, i nezaobilaznu šopsku salatu. U samom centru postoji jedna ulica sa turskim specijalitetima koja uvek vrvi od ljudi i veoma je teško naći mesto u vreme ručka, zato predlažem da dođete ranije. Cene su veoma pristupačne i svako će naći nešto za sebe.

Od svih restorana u samom Ohridu smo posetili samo restoran Antika koji mi se dopao zbog ambijenta. Obrok za dve osobe , sa glavnim jelo‚om, hlebom i salatom, izaći će vas od 15-20 evra.

Moram vam priznati da smo u Makedoniji najviše jeli slatkiše. Antep baklava nas je oborila sa nogu! Slasne baklavice u šest različitih ukusa milovale su nam nepce više puta, a moja omiljena je baklava sa pistaćima.

U Antepu će vas dočekati domaćinska atmosfera 😉

A drugo omiljeno mesto u Ohridu nam je poslastičarnica Jagoda. Zbog ukusnog trileč kolača koji se topi u ustima ostaće nam zauvek u srcu. Pored trileča, koji je naš favorit, u poslastičarnici možete probati i sladoled, te veliki broj ukusnih domaćih kolača.

PREVOZ

Ohrid nije veliki i sve znamenitosti su veoma blizu jedna drugoj, Najlepše je šetati kraj jezera, a zatim se penjati strmim ulicama starog grada. Međutim, od autobuske stanice do samog centra možete ići taksijem. Taksi prevoz je veoma jeftin, ali je potrebno da prvo pitate taksistu koliko košta određena deonica, kako vas ne bi prevario. Mi smo, na primer, prvi put platili 250 denara, a drugi put 100 denara za istu relaciju 🙂

IZLETI

Na ovom putovanju smo, u vidu jednodnevnih i poludnevnih izleta, posetili Zaliv kostiju, Sveti Naum, Strugu i Vevčane. Do svih ovih mesta putovali smo lokalnim prevozom – kombijem ili autobusom. Na ovaj način upoznali smo dosta lokalnog stanovništva i uspeli da vidimo mnogo više nego sa organizovanim turama.

Zaliv kostiju i manastir Sveti Naum posetili smo u istom danu. Povratna karta autobusom za jednu osobu iznosila je samo 220 denara Pre podne smo proveli obilazeći Zaliv kostiju – repliku praistorijskog naselja u vidu sojenica izrađenih od blata i trske. Ulaznica za ovaj muzej na vodi košta 100 denara.

Manastir Sveti Naum potiče iz 9. veka i udaljen je od grada Ohrida 29 km. Na istom području nalaze se i ušće Crnog Drima, i još tri manastira vredna posete, kao i veliki broj suvenirnica i prodavnica. Ručali smo u poznatom restoranu Ostrvo, uz muziku uživo.

Struga je takođe grad na Ohridskom jezeru, najposećeniji u avgustu, kada je jezero najtoplije. To je grad poezije i vetra koji struže. Tekst o Strugi sam pisala ovde.

Najveće otkriče na ovom putovanju za nas je bilo selo Vevčani. Do njega smo stigli preko Struge, lokalnim autobusom. Zahvaljujući potoku koji izvire na brdu iznad i teče kroz celo selo, Vevčani su poznati kao selo koje žubori, a više o njemu možete saznati ovde.

Nadam se da će vam ovaj tekst pomoći u organizaciji putovanja u Ohrid. U nekim od narednih tekstova donosim vam spisak svojim omiljenih aktivnosti u ovom biseru Balkana!

A ako vas zanima kako stići i šta obići na Komo jezeru, pročitajte ovaj tekst

Tags Makedonija, Ohridsko jezero

Makedonija Putnica

Struga, Makedonija – vetar i poezija na Ohridskom jezeru

Post author By Deni putuje
Post date May 28, 2019
690 Comments on Struga, Makedonija – vetar i poezija na Ohridskom jezeru

Tog jutra nas je u Ohridu probudilo sunce. Zubato, doduše. Ruku pod ruku sa jakim vetrom. Ali na to smo već bili navikli – u Ohridu smo bili već četiri dana. Spakovali smo se i krenuli ka autobuskoj stanici, u nadi da nećemo zakasniti na autobus za Strugu.

Struga je gradić na obali Ohridskog jezera, bliže granici sa Albanijom. Od grada Ohrida je udaljen 15 km, a ako ne idete sopstvenim prevozom možete ići taksijem ili lokalnim autobusom. Mi na putovanjima uvek biramo lokalni prevoz, a tako je bilo i ovog puta.

Stanicu smo pronašli uz pomoć uputstava ljubazne radnice u prodavnici plastike. Kako smo se približavali stanici, naišao je i beli mini bus, Savršen tajming, pomislila sam. Spremili smo 200 denara za dve povratne karte Ohrid -Struga – Ohrid i – krenuli.

Vožnja do Struge traje oko pola sata. Jedna deonica puta vodi obalom jezera i pogledi su fanstastični. Marko i ja smo jedini bili zainteresovani za gledanje kroz prozor. I ne čudi, jer smo u autobusu jedini bili turisti.

Približavajući se Strugi, primetili smo veliki broj gradilišta, novoizgrađenih hotela, vila za izdavanje. Gradić je i sada turistički atraktivan, a čini mi se da će to tek postati narednih godina. Oni koji su letovali u Strugi i na Ohridskom jezeru rekli su nam da je najbolji period za kupanje u avgustu, jer je tek tada voda dovoljno topla.

Kad smo stigli, shvatila sam da sam imala sasvim pogrešnu viziju o gradiću. Mislila sam da je prepun znamenitosti i da će nam trebati ceo dan da ga obiđemo. Usledilo je blago razočaranje, jer se sve što možemo videti nalazi u užem centru. Ali, to ne znači da nam je bilo loše 🙂

Prošetali smo glavnom pešačkom zonom, prepunom buregdžinica, poslastičarnica i prodavnica. Tog dana se u Strugi sjatilo na stotine srednjoškolaca, koji su ovde došli na ekskurziju. Mešali su se mirisi bureka, ćevapa i baklave, a redovi su svuda bili predugački pa smo odustali od ručka i uputili se dalje ka Crnom Drimu, koji grad deli na dva dela.

Pri prelasku mosta odmah sam se složila sa verovanjem da je Struga naziv dobila po vetru koji struže. Jer, on je zaista bio neumoljiv. Utoplila sam se maramom i odlučila da me vetar neće pokolebati. On je ovde čak bio i jedna od atrakcija 🙂

Na desnoj obali reke naišli smo na rodnu kuću i spomenik braće Miladinov – najpoznatijih Stružana. Dimitar i Konstantin prvo su sakupljali i zapisivali makedonske narodne pesme. Konstantin kasnije i sam počinje pisati poeziju i smatra se osnivačem makedonskog umetničkog stvaralaštva. Najpoznatija njegova pesma, od ukupno petnaest, je Tuga za jugom, kojom se svake godine otvaraju Struške poetske večeri. Tekst pesme ispisan je i na mermernoj ploči ispred rodne kuće pesnika.

Od ručka smo bili odustali, ali kafu nismo mogli propustiti. Više puta smo prešli preko mostova na Drimu i smestili se u nepušački kafe LM. Uz miris kapućina i tihu muziku s radija ugrejali smo se i napravili okvirni plan za dalje.

Posle sat vremena stajali smo na mostu i posmatrali mesto gde Crni Drim ističe iz Ohridskog jezera, a zatim dalje putuje kroz Strugu. Zeleno se izlivalo iz plavog, dok se plavo postepeno širilo izvan granica našeg vidokruga. Ne samo tada, već pri svakom pogledu na Ohridsko jezero osećala sam se kao na moru. Tako je i izgledalo i mirisalo.

Uputili smo se ka obali, prkoseći snažnom vetru koji je bacao talase. Pesak pod nogama i pogled u daljinu probudili su u meni neke divne emocije. A onda smo pogledali desno i ugledali čuveni trščani sprud – motiv koji smo videli na svakoj razglednici odavde. A ispred njega – raznobojni čamci, koji čekaju da se ponovo oslobode stega i zaplove.

Samo ovaj prizor ispunio je sva moja očekivanja o Strugi. Nije bilo starog grada, bezbroj znamenitosti, suvenirnica na svakom ćošku. Ali, bilo je duše i autentičnosti, a to je ono što se pamti kada se zaborave brojke, imena i skulpture. Postidela sam se što sam gradu presudila odmah pri dolasku, ali sam bila i srećna što smo mu dali šansu da nas osvoji.

Osvojili su nas ovde vetar i poezija, osmeh i gostoprimstvo Stružana. Posle nekoliko sati provedenih ovde, odlučili smo da nastavimo put Vevčana. Kako smo stigli do tamo i šta nas je dočekalo, saznajte ovde. 🙂

Da li ste do sada posetili Strugu? Da li je i vas vetar ostrugao? Volela bih da pročitam i vaše utiske u komentarima.

Ako želite da pratite dalje objave sa mojih putovanja i da čitate tekstove, možete lajkovati moju Facebook stranicu ili me zapratiti na Instagramu. Hvala!

Tags Makedonija, Ohridsko jezero, Struga

Bosna i Hercegovina Putnica

Etno selo Stanišići – izlet uz prizvuk prošlih vremena

Post author By Deni putuje
Post date February 20, 2019
106 Comments on Etno selo Stanišići – izlet uz prizvuk prošlih vremena

Etno selo Stanišići nalazi se u Republici Srpskoj, u Bosni iHercegovini, samo 5 km od državne granice sa Srbijom i graničnog prelaza Pavlovića most. Semberija – ravničarska oblast između Save i Drine, dobila je 2003. godine etno selo, čiji je idejni tvorac Boris Stanišić.

Prvo što smo Marko i ja primetili pri dolasku u Stanišiće je da je ovo selo građeno iz više stilova. Iako smo očekivali samo drvene kuće s pokućstvom kakvo sam viđala u kući svoje bake, potočić i stazu koja vodi do tih kuća, pronašli smo ovde i grčki kafe, Nojevu barku, hotele i spa centar u srednjovekovnom stilu, oldtajmere…Prvi utisak je bio: kičasto, haotično, neskladno.

Međutim, imali smo jedan slobodan i sunčan dan da uživamo i da ovu posetu učinimo najboljom mogućom. Započeli smo je šetnjom oko jezera, i usput posmatrali kamene mostove čiji su se lukovi ogledali u vodi. Beli i crni labudovi plovili su jezerom, sunčajući svoja krila, dok su se patke i guske skrivale u debelom hladu

Ubrzo zatim naišao je voz! Njegov zvižduk najavio je dolazak u Stanicu Podlugovi, i svi putnici su se iskrcali. Sada je bio red na nas! Kupili smo kartu od konduktera za 2 KM ( 1 evro) i smestili se u svoj otvoreni kupe. Vožnja je bila kratka, ali zabavna i ugodna. Iz voza smo primetili mini zoo- vrt, i odlučili da je to sledeće što želimo da vidimo.

Dok smo išli ka zoo- vrtu pokušala sam da se setim kada sam poslednji put uživo videla domaću životinju. Davno je to bilo, pre nekoliko godina kod bake na selu. Sada sam imala priliku da vidim, pomazim i nahranim ovce, ovna, koze i jarca. Ovim zoo vrtom posebno su oduševljena deca, jer mnoga od njih nikada pre nisu videli domaće životinje uživo. Bilo je divno slušati smeh jedne devojčice koja je plašljivo hranila ovce, uz uzvik Nije me gricnula! Kasnije smo upoznali i dva ponija, od kojih je jedan bio posebno druželjubiv i radostan.

Jedan poni nije bio raspoložen za druženje

Etno selo ima i svoj duhovni deo, a njega čine drvena krstionica u ruskom stilu i Crkva svetog Nikole, koja se nalazi na uzvišenju i može se videti iz svakog ugla kompleksa. Pored crkve nalazi se i porodična grobnica Stanišića. A odozgo – divan pogled na celo selo, posebno na deo posvećen starim zanatima i svakodnevnom životu stanovništva s kraja 19. i početka 20. veka.

Tu su kovačnica, ambar, vodenice, mlekara, kameni bunar, i mlin iz 1937, godine u kome se i danas melje žito za pogačice koje se služe u restoranu kraj jezera. Bilo mi je zanimljivo videti i pojilo za stoku, koje je upotpunilo ambijent.

Tu je i muzejska postavka svakodnevnih predmeta, a u njenom prostoru se mogu videti razboj, stara šivaća mašina, mlinovi za kafu, fenjeri, stari kredenac, narodna nošnja, šarenice, i sve ono što je karakterisalo dom i svakodnevni život naših predaka.

Kako je sunce išlo ka horizontu, tako su i odrazi mostova, vodenica i krovova brvnara bivali sve jači. Savršeno za fotografisanje! Na par lokacija postoje i “mesta za fotografisanje” – a najlepše je na doku ispred kamenog hotela, nalik na srednjovekovni zamak. Kada tu stanete, imaćete divnu panoramu: jezero sa labudovima, crkva i kameni most biće iza vas!

Za kraj našeg obilaska smestili smo se u restoran na jezeru, i ručali uz žubor vodeničkog točka. Marko je poručio teleću šniclu sa pečurkama na žaru, a kod mene i izbor pao na rolovanu piletinu u sosu od pečuraka. Hrana je bila izvrsna, upotpunjena domaćim pogačicama i projom.

Za par sati provedenih u etno selu skoncentrisali smo se na ono zbog čega smo došli: na etno! Prvi utisak možda nije bio sjajan, ali posle šetnje, hranjenja životinja, vožnje vozićem i obilaska muzeja mi se ovo mesto dopalo. I sigurna sam da ću ga posetiti ponovo, ovog puta s roditeljima, na putu ka rodnom Prijedoru.

Zašto bih preporučila posetu etno selu? Zbog blizine, niskih cena, promene sredine, opuštene šetnje i ukusne hrane. Za decu postoji i igraonica u blizini grčkog kafea, ali mislim da bi im vožnja vozićem i hranjenje životinja sigurno duže ostala u sećanju. Igraonica ipak ima svuda 🙂

PRAKTIČNE INFORMACIJE

Ulaz u etno selo se ne naplaćuje, a takođe je besplatan i parking
Za obilazak celog kompleksa potrebno je 3- 4 sata ( sa pauzom za ručak i kafu)
Postoji mogućnost obilaska sa audio- vodičem – raspitajte se na recepciji hotela
U suvenirnici, restoranu i kafiću možete platiti evrima, dinarima ili konvertibilnim markama. Ako ne promenite novac u KM, računajte da će vam cenu zaokružiti “odokativno”, računajući i napojnicu od 10%. Možete plaćati i karticom.
O wellness centru Leonida pisala je Danica ovde
Za sve dodatne informacije posetite sajt kompleksa ovde.

Da li ste bili u u Stanišićima? Kakvi su vaši utisci? Ako niste, da li biste mu dali šansu?

Tags Bosna i Hercegovina, etno selo, izlet

Mađarska Putnica

Budimpešta u elegantnoj crnoj haljini

Post author By Deni putuje
Post date January 21, 2019
116 Comments on Budimpešta u elegantnoj crnoj haljini

Palo je veče i Budimpešta se presvukla. Belu svečanu haljinu zamenila je elegantnom crnom. Graciozna i kulturna. Svetlucava. U novogodišnjem izdanju.

Odmorila sam se i zgrejala ispijajući vruči voćni čaj u Anna Cafe- u. Tu, u mirnom kutku za dvoje, sedela sam ovog puta sama. Za stolom naspram mog sedela je grupa razdraganih Dalmatinaca. Upila sam mirise čokoladnih kolača kojima su posluženi, a pritom oslušnula i njihov razgovor. Tema je bio njihov Couchsurfing domaćin – Hakim iz Azarbejdžana. Komentarisali su kako ih je Hakim velikodušno dočekao i kako mu moraju napisati pozitivnu referencu.

Vreme provedeno u kafiću iskoristila sam za pretraživanje najlepših adventskih punktova u gradu, želeći da ih sve obiđem i osetim adventski duh. U trenutku kada su momci spomenuli Couchsurfing, setih se da on ne služi samo za traženje smeštaja, već i za druženje sa lokalnim stanovništvom – da sadrži i opciju Hang Out. Otvorila sam aplikaciju i aktivirala svoj „hangout mode”, u nadi da ću pronaći nekog normalnog s kim bih mogla provesti vreme u Budimpešti, a možda i saznati nešto možda sasvim novo o gradu,

Za par sekundi javile su se četiri osobe i od svake sam dobila privatnu poruku. Joanna iz Belgije i jedan momak iz Argentine sedeli su u kafiću nadomak mog i tu su želeli i da ostanu do večernjih sati. Jedan Portugalac želeo je da ide na Budimsku tvrđavu. A četvrti – dotični Hakim iz Azerbejdžana, želeo je da obilazi božićne markete. Setih se razgovora razdraganih Dalmatinaca, ali pomislih da bi bila prevelika verovatnoća da je u pitanju ista osoba. Pročitala sam njegove recenzije, i kako su sve bile pozitivne, odlučila da ga upoznam. Dogovorili smo se da se nađemo u 19h kod Bazilike svetog Ištvana.

Ali, do 19h imala sam još dva sata vremena, Taman toliko da doživim noćni ritam grada u vreme Adventa! Krenula sam ka Vorosmarty trgu i već pri prvom pogledu na njega ostala zapanjena raskošnom jelkom koja ga krasi. I ne samo jelkom, već i celokupnom euforijom koja je ovde vladala. Dočekali su me redovi za langoš, kobasice, kolenice, dimljenog lososa, kurtoš kolače… Ali, u tim redovima su svi bili ljubazni i nasmejani. Kinezi, Skandinavci, Nemci, Hrvati, Francuzi – svi su se sjatili na jednom mestu, u cilju da probaju nešto od mađarskih ukusnih jela. Zbog paprenih cena odlučila sam se za langoš sa sirom, pavlakom i belim lukom. Pojela sam ga pod nadstrešnicom sa Slovacima i Kinezima. 🙂

Od Vorosmarty trga nastavila sam pravo, i kako nisam imala mapu, odlučila da pratim reku ljudi.Tako sigurno ne mogu pogrešiti.

Prvo su me odveli do Budimpeštanskog oka – Budapest Eye točka. Iako je zima već odavno stigla u Budimpeštu, ljudi su i dalje, u debelim jaknama, obmotani zimskom vunenom opremom, uživali u pogledu na Budimpeštu pri vožnji džinovskim točkom.

Masa me je dalje vodila ka Bazilici svetog Ištvana ( to sam shvatila na osnovu putokaza). Duž pešačke ulice kojom smo išli do tamo odigravao se još jedan šareni vašar – tezge sa suvenirima, ručnim radovima, slasnim đakonijama, igračkama, novogodišnjim ukrasima ređale su se u nedogled. Prodavci su pozivali na degustaciju kuvanog vina i kobasica, ali nijedan od njih nije bio napadan. Zahvaljivali bi se čak i kad sam samo prišla da fotografišem njihovu tezgu, uz prethodno odobravanje.

Odjednom sam primetila da se gužva povećava, i slutila sam da se približavam Bazilici. Posmatrala sam i dalje štandove – ovde je dimljeni losos bio glavni na meniju. Do tada sam mislila da je trg Vorosmarty najvažniji božićni market, ali me je dolazak ovde potpuno razuverio. Gurala sam se strpljivo kroz masu, a onda je ispred mene bljesnulo! Bazilika svetog Ištvana nadgleda ovaj trg svom svojom veličinom. Tek kada sam se udaljila dvadesetak koraka mogla sam videti njeno pročelje. Iznad mene svetlucao je zlatni improvizovani krov u obliku cirkuskog šatora, čija su krila ovaj trg učinila svečanim. A ispod njega – raskošna crvena jelka. “Budimpešta je zaista elegantno obučena”, pomislila sam.

Pošto sam imala dovoljno vremena do susreta sa Hakimom, odlučila sam da odem do Dunava i iskoristim vreme za večernju šetnju. Brzo sam izbila na kej, spustivši se stepenicama kraj Lančanog mosta. Sneg mi je škripao pod nogama dok sam laganim korakom šetala duž reke. Sada, kad je pala noć. mogla sam posmatrati Budimpeštu u svom njenom sjaju. Sve ono što sam videla tokom dana ( o tome sam pisala ovde) sada je u meni budilo neka sasvim druga osećanja. Nakon gužve i buke na božićnim pijacama, prijao mi je mir, i ta tišina koja je svojstvena rekama. Usput sam srela nekoliko zagrljenih parova, koje sam sa zadovoljstvom fotografisala. Za kraj šetnje sam se divila veličanstvenoj zgradi Parlamenta, pred čijom pojavom svaki put ostanem nema.

Bilo je četvrt do 7, a ja sam želela stići na vreme, kako ne bih ostavila svog domaćina da čeka. Vratila sam se ka Bazilici i stala na stepenice ispred. Primetila sam da je ovo često mesto sastanka, jer je kraj mene čekalo još dvadesetak ljudi 🙂 Nadala sam se da će me Hakim prepoznati, jer ja slabo pamtim lica, a da budem iskrena, nisam ni previše zagledala njegovu fotografiju. Crkva je oglasila 19h, a ja sam imala blagu tremu. Ipak je ovo bilo prvi put da se s nekim nalazim “na slepo”.

Odjednom sam ispred stepenica na kojima sam stajala, sada već skoro sama, u masi primetila gurkanje, nameštanje, kao da se nešto sprema. Pogledala sam ka crkvi, i videla da počinje neka animacija. Sišla sam sa stepenica i pridružila se masi, tražeći dobro mesto za posmatranje predivne božićne 3D projekcije. Kasnije sam saznala da se ona tokom adventskog perioda odigrava na svakih sat vremena i da se može posmatrati iz svih uglova Trga svetog Ištvana.

Kada je projekcija završila, prišao mi je Hakim. Pretpostavljao je da ne znam za 3D animaciju i zbog toga je želeo da se nađemo baš ovde. Pošto sam imala samo sat vremena do polaska kući, želeo je da mi pokaže jedan manje popularan, ali jednako lep božićni market.. Pristala sam, i krenuli smo nazad ka Budimpeštanskom oku.

Hakim je rođen u Azerbejdžanu i u Bakuu je završio studije prava. U Budimpeštu je došao na doktorske studije i tu će živeti još sigurno naredne dve godine. Rekao mi je da je mađarski vepoma težak, ali da se trudi da nauči što više, kako bi u društvu bio malo bolje prihvaćen. Raspitivao se o trenutnoj političkoj situaciji u Srbiji i zanimalo ga je mišljenje Srba o Turcima, kako su petsto godina bili pod njihovom vlašću. Bilo mu je, naravno, neobično, da ja, kao devojka, putujem sama. Loše je pretpostavljao je da to znači da nemam momka. Kada sam rekla da imam, i da smo u dugogodišnjoj vezi, nije nikako mogao da shvati da me momak pušta da idem negde sama 😀 Sve u svemu, razgovor sa Hakimom mi je prijao. Obećao je da će jednom doći u Novi Sad, pa da želi tom prilikom upozna i Marka, mog slobodumnog momka. 🙂

Božićni market koji mi je Hakim pokazao bio je zaista lep. Dosta manji od ostalih, ali jednako svečan i veseo. Ovde je akcenat bio na ručno rađenom nakitu, koji su trgovci pravili po vašoj želji na licu mesta. Cene su, za moj pojam, bile previsoke, ali je sigurno poseban ugođaj poneti kući personalizovani suvenir iz mađarske prestonice. Nisam imala dovoljno forinti da se time počastim, ali možda hoću narednog puta.

Ono što sam ponela iz Budimpešte tog dana nije imalo cenu. Uspomene na deljenje trpeze sa ljudima različitih nacija, ukus svežeg langoša, pogled na Budimpeštu noću, veseo božićni duh, ljubaznost i smeh koji će mi sigurno produžiti život, i jedno novo internacionalno prijateljstvo. Više nisam tražila.

Autobus turističke agencije Putokaz 021 čekao me je u 20h. Napustili smo Budimpeštu puni novih utisaka, i sa željom da joj se uskoro ponovo vratimo. Možda kad obuče zelenu prolećnu haljinu?

Tags advent, Budimpešta, Mađarska

Mađarska Putnica

Budimpešta u svečanoj beloj haljini

Post author By Deni putuje
Post date December 26, 2018
96 Comments on Budimpešta u svečanoj beloj haljini

Taman kad sam mislila da više nigde neću putovati ove 2018. godine, sačekala me je u inboksu Marijanina poruku; „Deni, hoćeš li sa nama u Budimpeštu?” Nakon malo razmišljanja i organizacije, pristala sam. Naravno da jesam, jer, kako odbiti putovanje? Još jednom sam se našla u autobusu sa ostalim putnicima turističke agencije Putokaz 021.

Te noći pred polazak napadao je pravi sneg. Toliko da se taksi jedva provukao do moje zgrade. Psovao je taksista što putevi nisu očišćeni i pitao me zašto putujem po takvom vremenu. Verovatno je mislio da sam luda, kada sam sa osmehom izustila. „Ja volim sneg. Idem u Budimpeštu. ” 😉

Taj sneg pratio nas je tokom čitavog izleta. Vejalo je bez prestanka i u trenutku kad smo ušli u grad. Kroz prozore smo posmatrali snežne ulice i parkove pored kojih smo prelazili. Od svih podataka koje smo dobili od fantastičnog vodiča Srđana, najveći utisak na mene ostavio je podatak o ulici Rakoczi.. Ovu ulicu nazivaju ulicom života, jer se na njenom početku nalazi porodilište, u sredini pozorište, a na samom njenom kraju – groblje. Ona, dakle, predstavlja naše živote. Rodimo se u porodilištu, zatim glumimo u nekoj predstavi, a kraj nam je svima isti. Tužno – ali istinito.

Na budimpeštansko tlo kročili smo kod impresivnog Trga heroja. Krupne pahulje topile su se na našim kaputima dok smo posmatrali Milenijumski spomenik. Izgrađen je povodom hiljadite godišnjice od dolaska Mađara u Panonsku niziju, 1896. godine, te otuda taj naziv. Na vrhu 36m visokog korintskog stuba nalazi se statua krilatog anđela Gavrila, posrednika između Boga i ljudi. U podnožju spomenika vidimo 7 konjanika – 7 plemenskih poglavica, od kojih je glavni Arpad. Iza Milenijumskog spomenika nalaze se dve polukružne kolonade sa statuama četrnaest istaknutih istorijskih ličnosti Mađarske. Poređani su hronološkim redom – od Arpadovića do Habzburgovaca. Prazan deo se odnosi na period turske vladavine Mađarskom, od 1541 do 1718. godine.

Od Trga heroja krenuli smo zatim ka Vajdahunjadi dvorcu, prolazeći pored najvećeg klizališta na otvorenom u Evropi. Ovo klizalište je u stvari zaleđeno jezerce koje se puni vodom iz obližnje banje Sečenji. Sa nadvožnjaka sam posmatrala decu i roditelje koji radosno klizaju u susret jedni drugima. Odavde su se već videli vrhovi tornjeva Vajdahunjadi dvorca, koji se potpuno uklapao u ovu snežnu atmosferu.

Dvorac se nalazi na kraju Gradskog parka, čije staze su u ovo doba godine dekorisane u duhu Adventa. Štandovi sa kobasicama, kuvanim vinom, ukrasima, suvenirima, i raznim poslasticama mame vas da zastanete i probate nešto od tradicionalnih mađarskih proizvoda.

Međutim, naš cilj je bilo dvorište dvorca, koji nas je vratio u 13. vek. Romanika, gotika, renesansa , barok – na dvorcu smo videli tragove svih pravaca, što mu je dalo neki poseban šarm.

A najšarmantniji momak koji sedi u dvorištu i rado se slika sa turistima je svakako Anonimus – beležnik koji je 896. godine opisao dolazak Mađara u Panoniju i zabeležio imena sedmorice plemenskih vođa, u knjizi “Gesta Hungarorum” . Anonimus sedi, sa kapuljačom preko glave i rukopisom i perom u rukama. Veruje se da se, dodirivanjem njegovog pera, ispunjava zamišljena želja. Javiću vam da li je istinito 😉

Nakon šetnje po Gradskom parku, ponovo smo se našli u autobusu. Sledeća tačka obilaska bila je Budimska tvrđava. To je bio momenat koji sam najviše čekala. Panoramski pogled sa Budimske tvrđave pamtim još od svojih gimnazijskih dana. Jer, Budimpešta je bila moja prva inostrana destinacija 2008. godine 😉

Dok smo prelazili Lančani ( Sečenji ) most, Srđan nas je zamolio da prekrstimo prste, u nadi da se most neće srušiti. Legenda kaže da če se most srušiti kada preko njega pređe verna Mađarica. Od 1840. godine, kada je izgrađen, to se nije dogodilo 😉 Sa Lančanog mosta uočili smo i kamen nultog kilometra, od koga se meri udaljenost ka bilo kom mestu na svetu. A ispred nas belila se veličanstvena Budimska tvrđava.

Budimska tvrđava mi je najdraži deo Budimpešte, ne samo zbog pogleda, već i zbog divnih građevina koje je krase. Tu su Ribarski bastion, Crkva kralja Matije, Kraljevska palata – zdanja koja su istorijski značajna za grad.

Ribarski bastion ime je dobio po ribarima koji su nekada na ovom mestu prodavali svoj ulov, Čini ga 7 belih tornjeva – svaki toranj simboliše po jednog poglavicu mađarskih plemena. Tornjevi su posebno interesantni jer odaju utisak duha srednjeg, iako su izgrađeni tek u 19. veku. Ispred belih kula nalazi se statua svetog Ištvana, prvog mađarskog kralja.

Crkva kralja Matije potiče iz 13. veka. Nosi njegovo ime jer je tu i krunisan i dva puta venčan. Ova crkva nalazi se odmah kraj Ribarskog bastiona, a pleni svojom veličinom i lepotom.

Kraljevska palata građena je između 14. i 15. veka, a u njoj se nalaze Nacionalna biblioteka i Muzej istorije grada. Raskošnu palatu karakteriše prepoznatljiva zelena kupola.

Dok sam šetala Budimskom tvrđavom, obuzeo me je neki čaroban osećaj. Imali smo Peštu na dlanu! Iako kroz maglu, mogli smo posmatrati Dunav, najlepše evropske mostove, i zgradu Parlamenta preko puta. Sneg je i dalje padao, ali nam više nije smetao. Meni je, naprotiv, ulepšao ovu posetu gradu. Jer, ko zna da li ću ikad više uhvatiti Budimpeštu u svečanoj beloj haljini?

Spustili smo se sa Budimske tvrđave i ponovo krenuli ka Pešti. Prošetali smo glavnom pešačkom ulicom Vaci i usput posmatrali izloge knjižara, butika, suvenirnica. dok su se iznad nas postepeno palile ulične svetiljke. Skrenuli smo i ka Srpskoj ulici, želeći da posetimo Srpsku pravoslavnu crkvu. Nažalost, kapija je bila zatvorena. Ali, zvona crkve iz 18. veka oglasila su se u 16h. Barem smo tome uspeli posvedočiti.

U Vaci ulici bilo je mirno u ovo doba. Taman se zatvorila i tržnica, prodavci su otišli kućama. Bilo je vreme za doživljaj Budimpešte noću. A gde drugo potražiti muziku, društvo i radost, nego na božićnim vašarima?

Kako je bilo na Adventu u Budimpešti i koje sam još građevine pritom otkrila – pišem vam u narednom tekstu 😉

Zahvaljujem se Marijani i Srđanu iz turističke agencije Putokaz 021 koji su mi omogućili ovo putovanje!

Ako vam se svideo ovaj, možete pročitati i ostale tekstove iz Mađarske na blogu:
Izlet u Opustaser – lekcija iz mađarske istorije
Jesen u Pečuju
Žolnai – od keramičke manufakture do kulturne četvrti
Jedan neradni dan u Segedinu

Tags Budimpešta Mađarska zima prestonice Evrope

Hrvatska Putnica

Advent u Zagrebu – prava božićna bajka!

Post author By Deni putuje
Post date December 14, 2018
117 Comments on Advent u Zagrebu – prava božićna bajka!

Sedela sam u autobusu, naslonjena na prozor, i nadala se da će prestati kiša. Kako da dođem prvi put u Zagreb, prvi put u Hrvatsku, a da me prati tako bezvezno vreme? Kako ću šetati, kako ću klizati, kako ću osetiti čari adventa, kako ću fotografisati? Pljuštalo je sve jače u trenucima kada smo ulazili u grad, Dobro je što sam u poslednjem trenutku u ruksak spakovala kišobran. Zatrebaće.

Desetak autobusa bilo je parkirano duž Vlaške ulice. Svi su se gurkali i pogledom tražili svog vodiča. Naš vodič je visoko nosio narandžastu fasciklu. Sudarajući se nehotice kišobranima stigli smo do Trga bana Josipa Jelačića. Tu je bajka mogla da počne!

U turističkom info centru uzela sam mapu sa ucrtanim adventskim postavkama širom grada i krenula u pohod, U jednoj ruci kišobran, u drugoj mapa…Ne bi bilo praktično odmah nešto jesti ili piti, iako su se mirisi kuvanog vina, kobasica, medenjaka, fritula i drugih đakonija širili prolazima između dekorisanih štandova…Oko fontane Manduševac ispleten je adventski venac, na kome su sada već upaljene dve sveće. Čak su i prozori pastelnih zgrada koje oivičavaju trg ukrašeni. Vidi se da su Zagrepčani mislili na svaki detalj. Prava Božićna bajka.

Krenula sam Praškom ulicom, ka Umetničkom paviljonu. Negde na sredini ulice dočekao me je još jedan božićni vašar: Zrinjevac! Zrinjevac se smatra jednim od najlepših parkova u Zagrebu. U ovo doba godine svako njegovo drvo ukrašeno je srebrnim lampicama, koje su svetlucale i tada, ulepšavajući mi tmurni kišni dan. Mališani su se slikali sa snežnom kuglom, a na bini se mogla čuti proba benda koji će nastupiti uveče. Bilo mi je žao što ću u Zagrebu ostati samo jedan dan i što neću imati priliku da uživam u svirci.

Nakon toga stigla sam do Fuliranja. Kažu da „pretvara maštu u stvarnost, a snove u realnost” Ovde sam videla najviše mladih – izgleda sa je to jedno od kul mesta na kom se mladi sreću i šire božićnu razdraganost jedni s drugima. I ja sam im se pridružila uveče i uživala u ovoj toploj atmosferi koliko mi je vreme dozvolilo. Zaista čarobno!

Kod žute zgrade u stilu secesije – Umetničkog paviljona, počinje Trg kralja Tomislava, prvog hrvatskog kralja. Tu je, naravno, i njegov spomenik. Ali, ono zbog čega sam posebno želela ovde da dođem, jeste Ledeni park – što je ujedno i ime ovog adventskog punkta. Nažalost, kiša me je omela da ostvarim svoj san i izvedem piruetu s pogledom na Glavni kolodvor i šarene božićne štandove. Možda naredne godine?

U povratku ka Trgu bana Jelačića prošla sam kroz Marićev prolaz – posebno zanimljiv zbog isprepletanih svetlucavih grana koje ga krase. Romantična šetnja pod zvezdama neće nijedan zaljubljeni par ostaviti ravnodušnim.

Kad sam izašla iz prolaza – kiša je prestala. Možda on zaista nosi neku čaroliju? Napokon sam mogla da spakujem kišobran u ruksak i posmatram grad i ljude. Više se nismo sudarali kišobranima – već osmesima.

I sve se poklopilo – jer sam mogla potpuno da doživim pogled na zagrebačke krovove i tornjeve sa Klovićevih dvora, u idliličnoj atmosferi Gornjeg grada. Nisam marila za duge redove za fotografisanje u ramovima u oblicima božićnih motiva, fotografisala sam se samo na mestima gde nije bila velika gužva. Želela sam da osetim atmosferu i zapamtim te poglede, a u tome sam uspela.

Sišla sam niz stepenice koje su vodile ka možda najpopularnijem i meni lično najlepšem adventu u Caffe de Matoš. Zaista je bilo smešno kada mi je jedna ljubazna prodavačica rekla da je to kafe na otvorenom, nakon što sam 10 minuta tražila pravi, zatvoreni kafić! Sve vreme sam bila u njemu 😉 Ovde vlada posebna božićno – romantična atmosfera. Crveno, volim te crveno! Fenjeri suptilno osvetljavaju s ljubavlju uređene stolove za dvoje, a na svakoj stolici tu je i mekano ćebe u koje se možete ušuškati pri ispijanju kafe ili čaja. Iznad vas lebde crvena srca i kugle. Dok šetate, na svakom koraku možete naći odličan kutak za fotografisanje…Toliko je romantično da smo ovde videli i novopečene mladence…

A kad sam se spustila niz stepenice, odmah kraj žičare – jedne od najzanimljivijih atrakcija koju zbog ogromne gužve nisam probala, stigla sam do Adventa na Štrosu – Štrosmartra. Odavde sam ponovo posmatrala grad iz ptičje perspektive i napokon probala nešto od gastronomskih delicija – kobasicu češnjovku, Izvrsno!

Nakon pauze i kafe u kafeu Argentina ( pravi, zatvoreni kafić) vreme je bilo za večernji obilazak. Još jednom sam prošetala ulicama Zagreba, i još jednom osetila tu predbožićnu groznicu. Zaustavljala sam se na svakom štandu Evropskog trga, još jednom obišla Donji grad i zasladila se uz fritule sa nutelom. Sve je vrvelo od ljudi. Mladih, starijih, dece… Ulice su bile preplavljene, bilo mi je neshvatljivo da ljudi šetaju i po kolovozima, a da se vozači tramvaja zbog toga ne bune. Da li ih je sve uhvatila neka predbožićna ludost? Biće da jeste 🙂

Ali ta ludost mi se svidela. Jer i sama volim da vidim i osetim toleranciju, razdraganost i osmehe. Da se osećam dobrodošlo i prihvaćeno, bez obzira na to odakle sam. A tako sam se zaista osećala u Zagrebu. Falio je samo sneg, da bajka bude potpuna. Zato se radujem sledećoj godini!

Ako niste posetili Advent u Zagrebu, imate još vremena 😉 Javljajte mi utiske!

A ako vas zanima gde još možete na advent, pročitajte ovaj tekst.

Tags advent, Božić, Zagreb