Category: Putnica

Izlet u Opustaser: lekcija iz mađarske istorije

Post author By Deni putuje
Post date November 30, 2018
97 Comments on Izlet u Opustaser: lekcija iz mađarske istorije

Opustaser ( mađ. Opusztaszer) je nacionalni spomen- park istorije Mađarske koji posetiocima priča o doseljavanju Mađara u Panonsku niziju, te utemeljenju mađarske nacije na ovim prostorima. Kompleks je udaljen 30 km od Segedina i prostire se na 55 hektara. Nakon kratke prepodnevne posete Segedinu, turistička agencija Putokaz 021 organizovala je fakultativni izlet do Opustasera – a to se nije smelo propustiti.

Deo izložbene postavke spomen- parka može se videti u Rotundi, njegovom centralnom objektu, a deo u bašti, u okviru etno- muzeja na otvorenom, koji nam pruža pogled u svet sa kraja 19. veka. Naš obilazak Opustasera ne bi bio potpun bez lokalnog vodiča Dore, koja je sa mnogo entuzijazma i energije pričala o svim događajima koji su se dogodila na tlu današnje Mađarske od 896. do 1896. godine.Zašto su ove dve godine važne? 896. godina je godina kada se sedam mađarskih plemena pod vođstvom Arpada trajno naseljava u mesto Ser ( mađ. Szer). 1896. godine se proslavljao milenijum od tog istorijskog događaja.Obilazak smo započeli u Rotundi, čija je svaka izložbena prostorija kamenčić jednog velikog mozaika kog smo na kraju obilaska poneli kući.

Rotunda je izgrađena u periodu od 1981. do 1991. godine, a njen oblik podseća na izgled tradicionalne nomadske kuće – jurte. Skelet ovih kuća bio je sačinjen od drveta, dok su se spolja oblagale filcom, najčešće od ovčije vune, kako ne bi propuštale vodu. Žene su bile zadužene za izgradnju jurte, a za sklapanje i raskapanje kuće bilo im je potrebno oko četiri sata. Žene su takođe ukrašavale eksterijer, najčešće simbolima u obliku trougla, jarkih boja, kako bi njima oterale zle duhove.

Svaka jurta delila se na muški i ženski deo. Muški deo je bio veći, i na zidovima muške strane visilo je oružje i oruđe koje su muškarci upotrebljavali. Međutim, i žene su umele da rukuju kombinovanim lukom i strelom, kao i jednoseklom sabljom, i bile su odlične u borbama. U sredini kuće nalazilo se ognjište, iznad kog se spremala hrana. Vatra se palila uz pomoć kresiva i kremena. Članovi plemena su verovali da u ognjištu žive duhovi njihovih predaka, pa su prvi zalogaj pri svakom obroku bacali u vatru, kako bi im ukazali čast. Iznad ognjišta nalazio se otvor kroz koji bi izlazio dim, a ulazio svež vazduh. Kako nisu imali prozore, ovaj otvor je služio i za osvetljenje. Pri ulasku u jurtu, članovi plemena su preskakali prag, jer je vladalo verovanje da i tu, ispod praga, žive duhovi predaka, koje ne bi trebalo probuditi.

I ja sam, kao i cela naša grupa, sa vodičem Srđanom, imala priliku da sedim u jurti, da zapalim vatru uz pomoć kremena i kresiva, da vidim različite strele koje su plemenima služila za lov na krupnu divljač, vodene ptice, ribe, ali i za odbranu od neprijatelja – strele koje su mogle da dosegnu daljinu i do 800m! Ovde smo mogli videti i njihovu tradicionalnu odeću, koja se uglavnom sastojala od pantalona, kaftana – gornjeg dela nalik na tuniku, i košulje, na čijim su obodima često bili istaknuti ukrasi od zlata ili srebra. Nakit je bio obavezan za sve bogatije članove plemena.

U drugoj izložbenoj prostoriji Rotunde mogu se videti i etape konstrukcije nekadašnjeg manastira, kao i i kalup zvona pronađenog u arheološkim istraživanjima u 20. veku. Manastir je prvenstveno bio jednodomna, pa četvorodomna crkva, zatim bazilika, pa manastir. U 16. veku biva uništen od strane Turaka, a u okviru otvorenog muzeja Opustasera mogu se videti njegovi ostaci, na jednom brdašcu. Kraj ruševina manastira nalazi se i biljna bašta sa 100 različitih vrsta biljaka, koje možete pomirisati i dodirnuti, ali ne i brati.

Međutim, zgrada Rotunde je prvenstveno sagrađena za potrebe čuvanja i prikazivanja kružne slike ,”Dolazak Mađara u Panonsku niziju”, poznatijom pod nazivom “Panorama Festi”. Sa prečnikom od 38m, dužinom od 120m i širinom od 15m, ovo je jedna od 50ak kružnih slika koje se mogu naći u svetu. Sliku je naslikao Arpad Festi sa svojim saradnicima 1896. godine, za proslavu milenijumske godišnjice od naseljavanja Mađara. Slikanje je trajalo 2 godine, a Arpad Festi oslikavao je nebo. Ovaj motiv uzeo je na predlog svog tasta, iako je prvenstveno želeo da slika motiv biblijske poplave. U slikanju je učestvovala i njegova žena, a pošto je bila amater u slikanju, njen zadatak je bio da slika mrtva tela, jer je to bilo mnogo lakše nego slikati ljude u pokretu. Slika je bila prvenstveno izložena u Budimpešti, pa u Londonu, a zatim je ponovo vraćena u Budimpeštu, gde je pogođena bombom za vreme Drugog svetskog rata i pretrpela veliku štetu. Restauraciju slike vršili su poljski slikari, a rekli su da je najteže bilo ponovo oslikati nebo – što samo govori o tome koliki je Arpad Festi bio umetnik.

Ova veličanstvena slika je zaista nešto najfascinantnije što sam do sada ikada videla na putovanjima. Dok sam se nalazila u centru kruga, pratila sam, u smeru kazaljke na satu, svetlosne snopove koji padaju na delove slike i na taj način se vratila 1122 godine unazad. Posmatrala sam kneza Arpada na belom konju, koji sa svojim poglavicama slavi pobedu nad starosedeocima. Vođa starosedelaca , ratnik Latorc, iščekuje svoju sudbinu, dok ga teše uplakane ćerke u poslednjim trenucima života. Svetlost zatim pada na Arpadovu ženu, koja predvodi dugu kolonu mađarskih doseljenika. Oko porušenog oltara starosedelaca vide se leševi poginulih vojnika. Njihove preživele žene čeka ropstvo… Sledeći prizor prikazuje plemenskog vrača koji prinosi žrtvu bogovima u vidu belog konja. Narod očekuje božiji znak, to jest dozvolu da se napokon negde trajno naseli. Beli dim koji kulja iz vatre znak je da su bogovi uslišili molbu Mađara. Osim što sam posmatrala, mogla sam i da čujem topot konja, plač udovica, koračanje doseljenika… Slika je toliko realistična da se zaista osećate kao deo nje. Bila mi je čast svedočiti ovom događaju.

Moja druga omiljena postavka u Rotundi jeste Promenada 1896. Građanski svet s kraja 19. veka prikazan je u jednoj velegradskoj ulici. Dame i gospoda šetaju ruku pod ruku u odelima i elegantnim haljinama, sa umerenim osmehom na licu – jer ih korseti, koje nose oba pola, veoma stežu. Korsete su nosile i trudnice, što je bio uzrok velike smrtnosti novorođenčadi u ovo vreme. Primetili smo i da su suknje damama postajale sve kraće, a razlog tome je veliki broj bakterija koje su duge suknje kupile pri hodu. Na ulici vidmo zaposlene ljude – u kafanama, restoranima, prodavnicama, pekarama, ali i siromašnu decu, prinuđenu na rad, koja prodaju novine ili čiste cipele gospodi. Tu je i prvi bicikl – koji nije imao kočnice, te je bilo veoma teško njime upravljati. Kažu da je gazio sve pred sobom, a da se kočilo jedino pri udaru u neku kuću ili drvo.

Iz Rotunde smo, pred kraj naše posete Opustaseru, izašli sa Dorom napolje i prošetali do Arpadovog mauzoleja, oko koga se nalaze skulpture važnih mađarskih vladara tokom vekova. Tu smo se popeli na brdašce sa koga smo posmatrali ruševine manastira, kao i ekološke jurte koje je projektovao arhitekta Csete. One su u ovo doba godine, nažalost, zatvorene, ali se nadam da ću njihov enterijer videti pri nekoj narednoj poseti Mađarskoj.

Poslednja postavka na otvorenom koju smo uspeli videti pre samog zatvaranja memorijalnog parka jeste segedinski salaš. Ovde žive domaće životinje – mangulica, mađarski pas puli i ovce, a tu su i opština, pošta, pekara i prodavnica koje su radnim danima otvorene i u kojima se mogu kupiti pecivo i namirnice. Tu je i par starih autentičnih segedinskih kuća koje su prenete u park kako bi ostale sačuvane u svom prvobitnom obliku.

Jedno popodne u Opustaseru bilo je dovoljno da vidim, doživim i naučim nešto o istoriji Mađarske. Zaista sam zadivljena onim što me je ovde dočekalo: gostoprimstvom i ljubaznošću mlade Dore, celokupnim ambijentom i onim što Mađari ostavljaju budućim pokolenjima, kako nikad ne bi zaboravila svoju istoriju.

Da li biste vi posetili Opustaser?

Ovo putovanje omogućila mi je turistička agencija Putokaz 021 iz Novog Sada. Na njihovoj Facebook stranici možete videti sve ponude za naredni period. Možda se i vidimo na nekoj od narednih tura 😉

Tags Putokaz021, putovanja, Segedin

Mađarska Putnica

Žolnai – od keramičke manufakture do kulturne četvrti

Post author By Deni putuje
Post date November 26, 2018
124 Comments on Žolnai – od keramičke manufakture do kulturne četvrti

Pečuj sam kao destinaciju za jednodnevni izlet izabrala iz dva razloga. Prvi: da se prisetim onog što sam kao srednjoškolka videla i doživela u ovom mađarskom gradiću ( o tome sam pisala ovde), a drugi; da posetim kulturnu četvrt Žolnai.

„Po čemu je ta kulturna četvrt tako važna?” – pitate se sad sigurno. „I ko je taj Žolnai?”

Trgovac Mikloš Žolnai osnovao je 1853. godine u Pečuju fabriku specijalizovanu za proizvodnju keramike, porcelana i opekarskih proizvoda. U početku je to bila mala radionica sa nekoliko radnika, i nakon desetak godina rada bila je pred bankrotom. Tada se u njen rad uključuje i Vilmoš Žolnai, jedan od Mikloševih sinova, koji je svojim inovativnim proizvodima fabriku učinio poznatom u celom svetu. Najveći uspeh doživljava na Međunarodnoj izložbi u Parizu, kada osvaja Grand Pri.

Nakon smrti Vilmoša, 1900. godine, fabriku preuzima njegov sin Mikloš. Do 1914. godine ova fabrika bila je najveća u Austrougarskoj, a tokom Prvog svetskog rata proizvodnja je bila u stagnaciji. Nakon izgubljenog tržišta i ponovne uspostave rada, u Drugom svetskom ratu deo proizvodnje u Budimpešti biva bombardovan, što fabrici ponovo donosi probleme. Međutim, i nakon toga ona uspeva da se oporavi i nastavlja sa svojim uspešnim radom do danas.

U asortimanu fabrike mogu se naći Žolnai porcelan – za koji je Vilmoš Žolnai odlikovan Nacionalnim ordenom legije časti, eosin – živopisna glazura zelene boje koja se na suncu preliva u svim duginim bojama, veoma otporna na vremenske uslove, koja krasi najveći broj građevina iz doba secesije i čiji se proizvodni proces čuva kao tajna fabrike, i pirogranit – zajedničko ime svih keramika koje se koriste za spoljnu upotrebu, takođe otporna na visoke i niske temperature.

Neki primerci Žolnai umetnina

Izvor: www.zsolnaynegyed.hu

Prilikom posete fabrici možete se upoznati sa istorijom porodice Žolnai i istorijom fabrike – u zgradi od koje je sve krenulo. Najprivlačnija postavka turistima svakako je Pink Zsolnay, koja obuhvata 1200 predmeta iz perioda pre 1853. godine, koju karakteriše pink glazura, nastala kao rezultat veoma uspešnog Vilmoševog eksperimentisanja. Ako se ovde nađete radnim danima, možete prisustvovati i samom procesu proizvodnje keramike. I treća, Gyugyi ( Đuđi) kolekcija je otvorena za posetioce. Nju čini 600 najreprezentativnijih primeraka zlatnog doba fabrike. Cene ulaznica i dodatne informacije možete pronaći ovde.

Fabrika je udaljena 15ak minuta hoda od samog centra Pečuja, a danas je ona deo Kulturne četvrti Žolnai. Naime, u periodu kada se Pečuj pripremao da postane Evropska prestonica kulture ( 2004 – 2010 ), osmišljen je projekat kulturne četvrti, i ubrzo je počela izgradnja koncertne dvorane, lutkarskog pozorišta, planetarijuma i ugostiteljskih objekata oko fabrike, kako bi tu titulu dočekao oformljen kulturni centar u kome bi se skupljali ne samo mladi, već i turisti iz raznih delova sveta koji žele da, bar na nekoliko sati, uđu u čudesni Žolnai svet.

Tako smo i mi, jednog nedeljnog jutra, ušli u Žolnai svet. Svaki deo kulturne četvrti privukao je našu pažnju. Kompaktnost boja i motiva na svakoj od građevina ovde pružila je pravi umetnički doživljaj posetiocima. Grifini koji čuvaju ulaz u četvrt, prirodom okružena fontana, plave vaze i šareni krovovi ukrašeni škart materijalom – sve se to perfektno uklapalo u jesenju atmosferu opalog raznobojnog lišća. Iz koncertne dvorane su dopirali zvuci klavira – neki student Muzičke akademije vredno je vežbao neku klavirsku simfoniju. Da li smo mogli imati lepši doživljaj?

.Za kraj naše posete i učenja o porodici umetnika prošetali smo do brdašca preko puta ulaza u kompleks, gde se nalazi mauzolej u kom je sahranjen Mikloš Žolnai i cela njegova porodica. Radnici fabrike su sakupili novac za izgradnju mauzoleja, jer su smatrali da je njihov gazda to zaslužio. Postoji i legenda koja kaže da će jednog decembarskog dana na njegov grob pasti sunčevi zraci koji će otkriti tajnu kako se dobija eosin.

Za obilazak celog izložbenog kompleksa potreban je minimalno jedan, a sigurno i više dana. Zbog toga smo odlučili da ćemo sigurno ponovo doći u Pečuj, samo da bismo natenane sve obišli. Možda baš jednog sunčanog decembarskog dana?

Od sada, kud god da krenem, tražiću primerke Žolnai umetnosti. Pronašla sam neke u Pečuju, Segedinu i Subotici. A vi? Pogledajte, možda i u vašem gradu ima neki 🙂 Pa mi javite!

Pozdrav iz Pečuja!

Tags Pečuj, putovanja, Žolnai

Mađarska Putnica

Jesen u Pečuju

U drugom razredu gimnazije putovala sam sa svojim razredom u Budimpeštu. Tom prilikom smo posetili i Baju, Pečuj i Sent Andreu. Međutim, grupa veselih srednjoškolaca, prvi put na ekskurziji u inostranstvu, daleko od roditelja, nije mnogo marila za istorijske činjenice niti upoznavanje kulturnih objekata – glavno je bilo druženje, do ranih jutarnjih sati. Tako je to na ekskurzijama 😉 Zato sa ovog putovanja imam dva foldera – jedan sa fotografijama znamenitosti iz ova četiri grada, a drugi iz noćnog provoda. Pogodite koji je veći 😉

Sada, u 27. godini, poželela sam da se vratim Pečuju i zaista naučim nešto o njemu. Zato sam preko jedne agencije rezervisala jednodnevni izlet, a i Marko mi se pridružio. Polazak je bio u 6h ujutro, a do Pečuja nas je delilo 5 sati putovanja, s obzirom na to da ne postoji auto-put do ovog gradića u Baranji.

Iako su sve vremenske prognoze ukazivale na sunčani jesenji dan, dočekao nas je tmurni Pečuj. Međutim, već od prvog pogleda na građevine razvedrili smo se. Te boje savršeno su se uklapale u jesenju atmosferu; žuto i crveno opalo lišće slagalo se sa bojama pečujskih fasada. Prvi od trgova koji smo videli bio je trg Lajoša Košuta, koji je bio vođa Mađara u Martovskoj revoluciji 1848. godine. Na ovom trgu nalaze se zgrada Rektorata i sinagoga. Zanimljivo je da je Pečuj bio prvi od mađarskih gradova koji je dobio Univerzitet, davne 1387. godine, a i danas pečujski Medicinski fakultet važi za jednog od najboljih u Mađarskoj.

Sa ovog trga otišli smo na glavni gradski trg – trg Sečenji Ištvana. Sečenji Ištvan bio je grof koji je sve svoje bogatstvo dao za državu. Inicirao je izgradnju velikog broja kulturno- istorijskih objekata, osnovao Mađarsku akademiju nauka i finansirao izgradnju Lančanog mosta u Budimpešti. Smatraju ga najvećim Mađarom, simbolom prosperiteta i rodoljublja.Ne mogu se odlučiti koja mi je od građevina na Sečenji trgu draža. Da li je to Gradska kuća, zgrada Biskupije, Crkva Milosrdne braće sa Žolnai fontanom ili džamija Kasim- paše?

Gradska kuća mi je sigurno jedna od najlepših koje sam do sada videla ( a videla sam ih mnogo), a mislim da je to zbog njene fasade i baroknih motiva koje je krase.

Zgrada Biskupije me je posebno šarmirala zbog krova od čuvene Žolnai keramike, ali i zbog oslikanih motiva suncokreta i košnice, kao simbola blagostanja.

Crkva Milosrdne braće sagrađena je 1891. godine, u neorenesansnom stilu. Naziv je dobila po crkvenom redu, kojem je kožar i mlinar Krautsack, inače bez potomaka, ostavio sve svoje nasledstvo, pod uslovom da ovde sagrade apoteku i bolnicu.

Sigurno najzanimljivija građevina u Pečuju jeste Kasim- pašina džamija. Turci su na tlo Baranje došli 1521. godine i zauzeli je, pobedom u bici kod Mohača. Već 1543. godine grade džamiju na mestu gde je do tada dominirala Crkva sv. Bartolomeja. Ipak, već krajem 17. veka na tlo Baranje dolaze Habzburzi i od 1702. godine u džamiji se opet obavlja katolička služba. Džamija je svakodnevno otvorena za posetioce – redovna ulaznica košta 1800, dok je za studente i penzionere cena 900 forinti.

Pored ove četiri građevine, na Sečenji trgu nalazi se i spomenik Janošu Hunjadiju, nama poznatijem kao Sibinjanin Janko. On se smatra braniteljem hrišćanstva, jer je u više pohoda uspeo da sačuva hrišćanske gradove od prodora Turaka. Jedan je od najcenjenijih mađarskih vladara, te ne čudi činjenica da se i u Pečuju, na glavnom trgu, nalazi njegov spomenik. Podignut je 1954. godine, 500 godina nakon njegove smrti.

Tu je i spomenik kugi, karakterističan za veliki broj evropskih gradova. Ovi spomenici podizali su se u zahvalnost Bogu što je narod spasio od opake bolesti u 18. veku.

Desno od Sečenji trga skreće se u Kiraly ulicu, najpoznatiju pešačku ulicu grada. U njoj je smešten poznati Platinum hotel, prvi hotel otvoren u Pečuju. U restoranu hotela mogao se tog dana ( nedelja) dobiti ručak za 10 evra, po sistemu all you can eat. Odoleli smo ipak ovoj ponudi, ali društvo iz autobusa je kasnije pohvalilo hranu i ljubaznost konobara.

U Kiraly ulici smešteno je Narodno pozorište, jedna zaista impozantna građevina. Dve fontane koje krase bronzane figure s maskama pozdraviće vas pre ulaska. Ovo je jedno od najcenjenijih pozorišta Mađarske, a ujedno i zgrada opere.

Pored Kiraly ulice, oko Sečenji trga može se zaći i u manje poznate, ali jednako lepe pečujske ulice. Iz svake od njih pogled na glavni trg bio je drugačiji, a opet jednako lep. Iznenadilo me je što je grad toliko čist i uređen, videlo se da se brine o fasadama, klupama, zelenilu…

Nedelja popodne u Pečuju nije idealno vreme za druženje sa lokalnim stanovništvom, ali je i meni i Marku prijao taj mir u jesenje predvečerje. Posle obilaska jednog dela grada, vreme je bilo za predah, te smo svratili u restoran Bloff Bisztro na Jokai trgu. Ovaj restoran visoko je kotiran na Trip Advisor-u, a odličan je izbor i iz razloga što se nalazi zaista blizu, u ulici preko puta Gradske kuće. Nismo dugo čekali da nam ljubazni mladi konobar donese ukusna rebarca sa topljenim sirom i Cezar salatu.

Nakon slanog, red je bio i da se zasladimo i budemo potpuno spremni za dalji obilazak. U poslastičarnici Virag na Sečenji trgu konobar nam je preporučio Holland kocku, naglašavajući da je to lokalni specijalitet. Kremasta kocka prelivena čokoladom, rumom i šlagom sadrži, čini mi se, prekomernu dozu šećera Ali, nismo joj mogli odoleti 😉

Nakon zaslađivanja, nastavili smo šetnju ka pečujskoj Katedrali Sv. Petra i Pavla. Usput smo naišli na ogroman broj “zaključanih ljubavi” u vidu katanaca raznih boja i veličina. Ovaj običaj je u Mađarskoj krenuo iz Pečuja. Naime, kažu da su žene ostavljale katance od kuća svojim ljubavnicima kada bi im muževi odlazili u rat ili na dalek put. Posle ove priče o katancima u Pečuju ovaj običaj ne smatram više romantičnim 🙂

Već kod dela ulice sa katancima videli smo velelpne tornjeve pečujske Katedrale. Njena gradnja počela je davne 1064. godine, a i dan-danas se dograđuje i menja. I u vreme naše posete bazilika je bila u fazi restauracije. S obzirom na njenu starost i bogatu istoriju grada, krase je elementi različitih arhitektonskih stilova. Međutim, njen današnji izgled najviše podseća na renesansne građevine. U 19. veku na vratima je dograđen i ukras u obliku vinove loze, kao zaštitni znak baranjske županije.

Ispred bazilike nalazi se spomenik biskupu Ignacu Sepešiju, a sa desne strane i skulptura poznatog kompozitora Franca Lista. Biskup i kompozitor bili su u veoma dobrim odnosima, a List je odlučio da iskomponuje Pečujsku misu u njegovu čast. Danas je to Estergomska misa.

Pored svega nabrojanog, Pečuj može da se pohvali i kulturno-istorijskim objektom pod zaštitom UNESKO-a, a to je Ranohrišćanski mauzolej koji je pronađen u iskopavanjima 1975. godine, a koji datira iz 4. veka. U blizini je i Cella Septichora centar za turiste, u kom možete napraviti svoj novčić, i sa originalnim suvenirom otići iz Pečuja. Cella Septichora je ranohrišćanska nekropola koja se sastoji iz sedam podzemnih prostorija sa staklenim krovom, tako da je neke delove moguće videti i spolja, bez ulaska u samo podzemlje.

Odmah iza bazilike ulazi se u pečujsku Ulicu muzeja. Tu su smešteni Muzej biskupije, Muzej rudarstva i Žolnai muzej keramike. Nažalost, svi muzeji su u vreme naše posete bili pred zatvaranjem, te smo ih mogli videti samo spolja i odlučili da ih sve posetimo kada dođemo ponovo u Pečuj.

Pored svega viđenog, najviše nam se svidela četvrt Žolnai . Fascinirala me je cela priča o porodici Žolnai, njihovoj manufakturi i porcelanu koji i danas krasi građevine širom Evrope. O kulturnoj četvrti čitajte ovde.

Da li ste vi posetili Pečuj? Da li vam se svideo?

Ukoliko vam se dopao moj tekst iz Pečuja, možete pročitati i tekst o jednodnevnoj poseti Segedinu.

Tags Evropske prestonice kulture, Pečuj

Grčka Putnica

Parga: zašto je volim(o)?

Poslednjih par godina stalno sam slušala priče dragih ljudi koji su posetili Pargu. „Moraš tamo otići, to je raj! Bili smo tri puta i već smo rezervisali i za narednu godinu ” , delili su sa mnom sa oduševljenjem. Slušala sam ih i pitala se, šta je to tako posebno tamo? Šta u Pargi toliko fascinira? Odlučila sam da joj pružim šansu.

Sredina septembra brzo je došla, a u meni je rasla znatiželja. Jedanaest dana odmora prošlo je kao od šale. A sada, nakon ovog „istraživačkog putovanja”, kada su se utisci slegli, a fotografije pregledale bezbroj puta, mogu da podelim sa vama pet razloga zbog kojih mi je Parga prirasla k srcu.

Parga je šarena

Svi ste sigurno, kao i ja, nekad posetili neki tmuran, siv grad. Neko mesto koje u vama nije izazvalo ništa. Još je doprinelo tome da vam raspoloženje bude još gore… E, pa Parga je čista suprotnost tome! Čim prvi put dođete, zaljubićete se u njenu šarenolikost. Te boje će učiniti da i po tmurnom danu budete vedri i razdragani.

Parga je romantična

Uske kaldrmisane ulice, korzo za šetnju u večernjim satima, milozvučni šum talasa i lampioni duž šetališta čine ovo mesto rajem za romantične duše, Pogled sa Venecijanske tvrđave na zaliv i na ostrvce Panagia još više doprinose toj atmosferi. Zbog svega toga ne čudi podatak da u Pargu najčešće dolaze mladi parovi, a nije retkost da se ovde vere ili venčaju.

Parga je autentična

Dok šetate, jedete, kupate se, sve vreme pred vama biće autentična Grčka, Tradicionalna grčka gostoprimljivost, smirenost i usporen ritam života održali su se do danas. Vlasnici restorana će vas svakodnevno ljubazno pozivati da sednete kod njih, biće spremni i da spuste cenu ukoliko budete njihovi gosti. Taverne obavezno krase plavo-beli karirani stolnjaci, a dok pijete vino i jedete sveže upecanu ribu, slušaćete grčku tradicinalnu muziku…

Parga je mirna

Ovde nema žurki na plažama, pijanih turista, kriminala i srpskih folk pesama. Ne, nemam ništa protiv srpskih folk pesama, samo mi nije cilj da ih slušam na odmoru 😉 U Pargu uglavnom dolaze oni željni lepe prirode i odmora. Taverne rade dok ima gostiju, ali izlasci se uglavnom svode na večeru uz vino i tihu muziku. Nama je najveći provod bio na plaži Valtos, na jednoj tradicionalnoj grčkoj svadbi 😉 A u Secret bar-u svake večeri nastupa momak sa gitarom – čija svirka opet ide u prilog romantici i smirenosti Parge.

Parga je odlična destinacija za aktivan odmor

Kada ovde dođete, imate izbor: potpuno odmarati, ili začiniti svoje letovanje malim avanturama, te pešačiti do obližnjih plaža, iznajmiti motor ili automobil ili ići na izlet sa lokalnim agencijama. Ja sam uvek za aktivan odmor, pa smo Marko i ja zaista mnogo toga obišli, a nije nam manjkalo ni odmora. Posetili smo reku Aheron, šetali od Valtosa do Ali- pašine tvrđave , obišli sedam plaža u Pargi i okolini, i ostrva Paksos i Antipaksos .Parga je sama po sebi brdovita, tako da ćete morati da se aktivirate čak i ako odlučite da deset dana provedete samo ovde. Prvi dan će biti teško, možda ćete psovati što ste uopšte došli. Ali, poslednjeg dana ćete sigurno osetiti melanholiju, jer na kraju ovu brdovitost u Pargi svi zavole.

Ovo je pet mojih ličnih razloga zbog kojih bih Pargu preporučila kao destinaciju. Za našu prvu posetu videli smo i doživeli mnogo, i mislim da joj se neću vratiti u skorije vreme. Možda nekad, kad se ponovo zaželim tih mirisa i boja, starih čamaca vezanih za dok, romantičnih momenata na klupi kraj sidra i lampiona što daju sjaj moru u večernje sate. I penjanja na tvrđavu, dok pri svakom koraku pogled seže dalje, sve dok Pargu i Valtos ne doživim „kao na dlanu”.

Zašto vi volite Pargu?

Tags Epir, letovanje, Parga

Mađarska Putnica

Jedan neradni dan u Segedinu

Post author By Deni putuje
Post date October 28, 2018
99 Comments on Jedan neradni dan u Segedinu

Buđenje u 5 ujutro hladnog martovskog dana i kafa na tek otvorenoj benzinskoj pumpi – to je bio početak našeg putovanja u Segedin. Smeštanje u autobus i spavanje do granice, Ubrzo posle pasoške kontrole stigle smo u Segedin. Trljajući oči Lidija i ja gledale smo kroz zamagljeni prozor. „Samo da izađemo i nađemo neki langoš!” – bila je rečenica koju smo jedna drugoj pogledom prenele.

Rasanio nas je ledeni vetar čim smo se našle kraj Tise. Namestile smo šalove, kape i tople rukavice i bile spremne za posetu još jednom gradu. Znale smo da je Segedin treći grad po veličini u Mađarskoj, a da je za njegov današnji izgled „zaslužna” poplava koja se dogodila 1879. godine i sravnila grad sa zemljom. Tadašnji vladar, Franc Jozef I obećao je da će grad biti mnogo lepši nego što je bio pre poplave i podigao ga iz ruševina. Mislim da je u tome uspeo, jer mi je Segedin već na prvi pogled odavao utisak muzeja na otvorenom.

Naša prva stanica bio je muzej Ferenca Mora iz 1896. godina. Ova neoklasična građevina čuva kolekciju narodnih umetnina koja sadrži više od 20 000 predmeta, kao i dela poznatih mađarskih slikara. U blizini se nalazi i segedinsko Narodno pozorište iz 1883. godine – jedna od meni lepših građevina ovde.

Šetnju smo zatim nastavili ka Katedralnom trgu, kojim dominira Zavetna crkva, Nakon Velike poplave, meštani Segedina koji nisu izgubili živote i imovinu, zakleli su se da će u zahvalnost Bogu podići veličanstvenu crkvu. Danas je ovo četvrta najveća crkva u Mađarskoj, a karakteristična po tome što ima orgulje sa više od 9000 svirala. a i po ikoni na kojoj je Bogorodica prikazana u narodnoj nošnji.

Ispred Katedrale nalazi se toranj Dimitrija sa satom – najstarija građevina u Segedinu. Građen je od 11. do 13, veka, a danas služi kao izložbeni prostor u kome se može saznati više o njegovoj istoriji, kao i o istoriji krštenja, za koje je prvobitno bio namenjen.

Katedralni trg oivičen je zgradama medicinskog, farmaceutskog i hemiiskog fakulteta. Veoma je prostran i glavno je mesto sastanaka i rastanaka stanovnika Segedina. Nama je služio i kao orijentir, jer se tornjevi Katedrale mogu videti sa bilo kog mesta u gradu.

Nedaleko od Katedrale smeštena je i Srpska pravolsavna crkva iz 1788. godina. To je jedna od retkih građevina koja je preživela Veliku poplavu. Crkvu nažalost nismo posetili, jer sveštenika nije bilo, ali se nadam da ćemo to uraditi prvom prilikom.

Od Katedralnog trga krenuli smo ka glavnoj segedinskoj pešačkoj ulici – ulici Karaš. Bila je nedelja, ali smo svakako očekivale da će bar glavna ulica biti krcata ljudima. Međutim, saznale smo da je u Mađarskoj 15. mart državni praznik – Dan početka Martovske revolucije. Sve prodavnice bile su zatvorene, kao i pekare i kafići. Još jednom sam se setila Lidijine želje da u Segedinu prvi put okusi langoš, ali smo obe bile svesne da se ta želja danas neće ispuniti. Osmeh na lice u ulici Karaš vratile su nam vesele bronzane statue. Pozdravili su nas ulični violinista, jedna dama i jedna devojčica sa psom.

Od glavne pešačke ulice nastavile smo dalje sa vodičem ka Klauzal trgu, na kom se nalazi skuptura velikog revolucionara Lajoša Košuta. Tu je i kuća Karaš sa čijeg je balkona Košuta održao svoj poslednji govor 1849. godine.

još jednom trgu koji je omiljen među stanovnicima Segedina, Ime je dobio po Andrašu Dugoniću, jednog od najpoznatijih mađarskih romanopisaca. Njegova skulptura sagrađena je od lčnih priloga građana i smatra se prvom javnom skulpturom grada. Na ovom trgu nalazi se i fontana izgrađena za stogodišnjicu Velike poplave.

Ipak, pored svih trgova ovde, glavni je Sečenji trg, na kome je glavna znamenitost segedinska Gradska kuća s kraja 18. veka. Zanimljivo je da je Gradska kuća sa susednom zgradom spojena mostom zvanim Most uzdaha jer podseća na venecijanski. Svrha ovog mosta je da se vladaru i njegovoj sviti omogući lakše kretanje iz jedne zgrade u drugu, kao i da se pritom sakriju od pogleda običnog naroda.

Na Sečenji trgu završio je naš obilazak sa vodičem, a mi smo zatim krenule u potragu za kafom. Vratile smo se ka Karaš ulici i ušle u jedini kafić koji je radio, a koji je više podsećao na čitaonicu. Dvadesetak studenata je sedelo sa slušalicama i tabletima, ispijajući kafu. Mi smo se udobno smestile, umorne i smrzle od dosadašnjeg obilaska po hladnom vetru. Ubrzo je stigla moja kafa , a i Lidijin kolač 🙂 Pauza nam je veoma prijala, a na njoj smo isplanirale dalji, samostalni obilazak.

Kada smo napunile baterije, krenule smo ka Tisi. Želele smo da prošetamo kejom, a poslednji cilj bile su nam zgrade izgrađene u stilu secesije. Kako smo se približavale Tisi, vetar je bivao sve jači. Međutim, nismo posustale, i za tili čas bile smo kraj reke. Šetalište krasi veliki broj bronzanih figura. Među njima je i skulptura podignuta u čast zlatne fudbalske reprezentacije Mađarske, koja je 50-ih godina 20. veka dominirala na svim prvenstvima.

Sa šetališta su počele da se naziru prve građevine u duhu secesije Segedin je jedan od gradova u kome je secesija ostavila najjači trag, i smatram da je to ono najlepše što Segedin ima. Još iz autobusa ugledala sam nekoliko božanstvenih zgrada i dala sebi zadatak da ću ih sve obići i fotografisati. Neke od najdražih su mi Dojčeva narodna palata, Grofova palata, Vodotoranj, Reformatorska palata Ede Mađara, Najamna palata Ungara i Majera…

Sve ove građevine zaista jestu remek-dela secesije, ali za mene je Reok palata najlepši primer ovog pravca s početka 20. veka. Palata sa kojom nijedna druga ne može da se poredi. Krase ljubičasti i zlatni floralni detalji, te zelene polukružne terase. Ova harmonija pastelnih boja toliko je prijala mom oku da sam joj se divila dugo. Još kad sam saznala da je arhitekta Edo Mađari imao samo 29 godina kada je uradio nacrt ta nju…Zaista zadivljujuće!

Iznenadilo nas je što Segedin u samom centru grada ima banju! Kupatilo Ana nalazi se tačno preko puta spomenute Grofove palate, i sadrži 10 termalnih bazena, pogodnih pre svega za lečenje organa za varenje. Da smo ostale malo duže, svakako bismo ga posetilie. Do sada nisam bila ni u jednom gradu koji ima banju u samom centru. A vi?

Kako se veče primicalo, bilo je vreme za naš odlazak iz Segedina. Sa odlukom da ćemo ponovo doći: da posetimo Srpsku pravoslavnu crkvu, Kupatilo Ana i napokon probamo taj langoš, oprostile smo se od njega. Tramvajem smo otišle do tržnih centara i napokon utolile glad mađarskim gulašom u jednom od restorana.

I još jednu odluku sam donela – više ne putujem u Mađarsku 15. marta 😉

Da li ste vi posetili Segedin?

Tags izlet, secesija, Segedin

Grčka Putnica

Na putu od Valtosa do Ali- pašine tvrđave

Post author By Deni putuje
Post date October 21, 2018
No Comments on Na putu od Valtosa do Ali- pašine tvrđave

Već prve večeri našeg odmora u Pargi, dok smo se sa plaže vraćali u naš privremeni dom, vilu u Valtosu, primetili smo jedno brdo i tvrđavu koja svetli na njegovom vrhu. Od vodiča smo saznali da je to Ali- pašina tvrđava, koja je od našeg smeštaja udaljena oko 4 km. „Zaista blizu” – pomislili smo, i odlučili da odmah drugog dana našeg odmora odemo do nje.

Spakovali smo vodu i grickalice u rančeve i skrenuli kod putokaza ka Mylos Cafe- u. Dan je bio vreo, bez daška vetra, a put je vodio uzbrdo. Hlad su nam pružali okolni borovi, a ubrzo smo naišli i na maslinjake.. Sa svojim mrežama i vijugavim granama podsećali su me na neku magičnu šumu iz nordijskih saga.

Brdo sa tvrđavom na vrhu bilo je naš cilj. Međutim, usput je bilo toliko toga lepog da se vidi, pored šuma i potoka kraj koga smo napravili pauzu. Prvi biser do kog smo naišli bio je Mylos Cafe. Ovaj kafe u potpunoj je harmoniji s prirodom koja ga okružuje. Kraj potoka, u prirodnom hladu, pije se najlepša grčka kafa. Ljubazni domaćin nam je objasnio put ka vodopadu i selu Anthousa, a mi smo mu obećali da čemo u povratku svratiti u njegov kafić.

Do Anthousa vodopada vodila je uska makadamska staza. Izgubiti se ne možete – samo oslušnite vodopad, njegov žubor postajaće sve jači kako se budete približavali. U jednom trenutku ćete ga ugledati – skrivenog iza stene. Očarala me ova prirodna lepota – vodopad koji slobodno pada u korito pravo je epirsko blago. Potpuno ušuškan, netaknut i buntovan, udaljen od najvećih neprijatelja prirode – ljudi. Uz malo muke se do njega može stići, može se dodirnuti i osetiti ta njegova blažesna svežina. Ali, ja sam ga samo gledala, onako iz daljine – i to mi je bilo dovoljno. Nisam želela da narušim njegov mir, i njegovu slobodu.

Nakon što smo neko vreme proveli kraj vodopada, vratili smo se ka Mylos cafeu i počeli se penjati uz strmu stazu ka selu Anthousa. Ovo seoce je karakteristično po uskim kaldrmisanim ulicama u kojima se nalazi veliki broj vila i nekoliko taverni. Najveća atrakcija je vodopad koji smo prethodno obišli. Anthousa nam je bila samo usputna tačka, tako da se tu nismo dugo zadržavali, već smo nastavili put ka Ali-pašinom zamku.

Ali- pašin zamak nije pravi zamak, to je ruševina nekadašnje tvrđave koju su Turci sagradili 1814. godine. Njihov plan bio je da napadnu Pargu odavde, ali to nisu uradili, jer su se Grci sami iselili na Krf. Međutim, po povratku, Grci su iz revolta ovu tvrđavu uništavali, čak i ručno kidali kamen po kamen s nje. Danas je ona ruina, potpuno zapuštena i posećuje se na sopstvenu odgovornost.

Priznajem da sam očekivala da je tvrđava uređenija, s obzirom na sve veću popularnost Parge poslednjih godina. Pažljivo sam se prošetala po njenim zidinama i kroz oronule hodnike. Zaista se vredi popeti – zbog pogleda koji se odavde pružaju. Pogled ka zalivima Valtos i Parga, ka selu Agia, i ka ostrvima Paksos i Antipaksos. Kažu da se po vedrom danu u popodnevnim satima odavde mogu videti i ostala jonska ostrva.

Jedini stanovnici ove zapuštene tvrđave su mačke. Nama je najdraža bila mačka sa šarom u obliku srca 😉 Turisti ih vole i maze, tako da nisu agresivne, već baš naprotiv – veoma umiljate, posebno ako im donesete neku hranu.

Na tvrđavi smo ostali nepunih pola sata, jer ovde, nažalost, nema mnogo toga da se vidi. Prošetali smo po ruiniranim zidinama, uživali u pogledu i fotografisanju, a zatim krenuli nazad, ka Mylos Cafe- u.

Šetnja nizbrdo bila je mnogo lakša, čak opuštajuća. U kafeu smo proveli dobra dva sata, slušajući žubor potoka i Anthousa vodopada u daljini. Sada, oko podneva, kafe je bio krcat. U ovo vreme su turisti iz Parge stizali turističkim vozićem, koji polazi sa Krioneri plaže i vodi do Ali-pašinog zamka. Cena obilaska je 9 evra po osobi.

Za kraj naše šetnje posetili smo Mylos vodenicu i etno-muzej, koji se nalaze na samom ulazu u kafe. Muzej čini jedna prostorija i u njemu se mogu videti narodna nošnja, zavese, šarenice, oruđe za rad, staro posuđe, mašina za šivenje, razboj i svakodnevni predmeti. Ulaz se ne naplaćuje, ali postoji korpica u koju možete ubaciti prilog.

Kući smo se vratili puni utisaka. Ponovo smo prošli kraj potoka i kroz maslinjake. Na tako malom prostoru toliko divnih prizora. Grčka nas je ponovo oduševila…

Ukoliko vam se ovaj tekst svideo, pročitajte i ostale tekstove sa našeg odmora u Pargi:

Rajska ostrva Paksos i Antipaksos – izlet iz Parge

Mitska reka Aheron – od izvora do ušća

Plaže u Pargi i okolini koje ne treba da propustite

Parga – zašto je volim(o)?

Tags Epir, izlet, Parga, tvrđava, vodopad

Putnica Slovenija

Metelkova – alternativna četvrt Ljubljane

Post author By Deni putuje
Post date October 12, 2018
58 Comments on Metelkova – alternativna četvrt Ljubljane

U samom centru Ljubljane, nedaleko od reke Ljubljanice i starog gradskog jezgra, nalazi se ulica Metelkova, a u njoj i ilegalno oformljeni kulturni centar Metelkova mesto. Za Metelkova mesto kažu da je druga prestonica Slovenije – prestonica slobodnih umetnika, izopštenika, buntovnika i otpadnika. Ova četvrt i istoimena ulica ime su dobile po slovenačkom rimokatoličkom svešteniku, filologu i neuspešnom reformatoru jezika Franu Metelku iz 19. veka.

Zgrade ove alternativne četvrti prethodno su bile vojne barake. Sive, bezlične, monotone. 1991. godine, kada se Slovenija odvojila od SFRJ, barake su napuštene, a stotine umetnika predložilo je gradu da ih oživi svojim grafitima. Vlada nije dozvolila da se barake zauzmu, tražeći komercijalnije rešenje za napušteni prostor. Nakon dve godine čekanja, mladi aktivisti su ih samoinicijativno zauzeli i oslikali po svom ukusu, udahnuvši im novi život i proglasivši Metelkovu nezavisnom četvrti, uprkos protivljenju gradskih čelnika.

Vremenom je grad uvideo da se umetnici neće lako predati, i počeo da toleriše njihove ideje. Metelkova je nudila ljubljanskoj omladini dosta toga dobrog – ovde su počele da se održavaju besplatne radionice, književne večeri, filmske projekcije, izložbe i svirke. Metelkova je pružila mladima ulazak u jedan novi svet, koji do tada u Ljubljani nije postojao.

Kasnije je ona postala glavni kulturni centar Ljubljane, koji ne plaća kiriju niti poreze. To je danas mesto slobodnih ideja, i ono pripada svakome – neovisno o starosti, religiji, rasnoj, nacionalnoj pripadnosti ili seksualnoj orijentaciji. Svi su dobrodošli. Ona nije anarhistička četvrt, već se u saradnji sa gradom, utvrđuju pravila koja bi morala da važe za sve – pravila koja ne sputavaju mlade u iznošenju svog mišljenja i ideja, a koja ih istovremeno štite od svih negativnih uticaja koje ovakav način života može da ostavi.

Za sada su najveći problemi ilegalno zauzimanje prostora i nedozvoljeno točenje alkohola. Pošto ne postoje kontrole na ulazima, vremenom je Metelkova postala pogodna za ilegalno prodavanje droge i prostituciju, te iz tog razloga biva veoma često posećivana od strane policije. Na redovnim sastancima umetnici pokušavaju da donesu trajno rešenje za ove probleme, koje ne bi ugrozilo ni grad niti oduzelo slobodu onima koji ovde dolaze.

Pri poseti Ljubljani, Metelkova je bila prvo što sam želela da vidim. Šetajući ka njoj prvo smo naišli na igralište ukrašeno grafitima, koje predstavlja predvorje četvrti. Zatim se nailazi na rozu kuću u kojoj se organizuju sastanci i radionice.

Turisti su ovde i više nego dobrodošli, jer svaki glas o Metelkovoj doprinosi njenom značaju i daje joj prostor u medijima. Ni u jednom trenutku ovde se nisam osećala nesigurno. Bila sam oduševljena onim što vidim. Svaki kutak ovde ima neku priču. Čak i obična klupa ima nešto da vam kaže. Pa i gomila starih dasaka…

Od starih instrumenata i tehnike napravljene su nadrealistične figure. Stari dekupažirani bicikl služi kao oslonac bara, a tu je i oslikani rustični nameštaj. Automobilske gume postale su ograde za cvećnjake, a iznošena odeća pretvorena je u stolnjake i gardine.

Kada smo malo dublje zašli u umetničke pore ove četvrti, obratili smo pažnju na svaki detalj – gledali smo i oko sebe, i iznad sebe. Pokušali smo da shvatimo svaki izraz mladalačkog bunta. Neke postavke su nam bile strašne, jezive ili ogavne. Neke su u nama izazvale bes ili tugu, a neke su učinile da se osećamo bolje i radujemo se životu.

Žao nam je što nismo imali prilike da ovde dočekamo noć – da osetimo atmosferu u Metelkovoj, kada se otvore kafići i galerije, kada se oglase alternativni bendovi, ali i neki poznati DJ-evi koji ovde gostuju. Ali, to ćemo sigurno uraditi narednog puta kada dođemo u Ljubljanu.

Ako ako se vi nekad nađete u Ljubljani, prošetajte do Metelkove. Sigurna sam da će i na vas ostaviti snažan utisak. Čujte glas ujedinjene slovenačke omladine. I za kraj jedan savet – obavezno ponesite fotoaparat. Fotografišite svaku zgradu, svaki kutak, svaku klupu. Ali, nemojte narušiti integritet stanovnika Metelkove – nemojte fotografisati njih, osim ako vas za to sami ne zamole. Ispoštujte njihovu slobodu do kraja.

Da li ste ikada posetili ovu ili neku sličnu alternativnu četvrt?

Tags grafiti, Ljubljana, street art, umetnost

Grčka Putnica

Plaže u Pargi i okolini koje ne treba da propustite

Post author By Deni putuje
Post date October 7, 2018
No Comments on Plaže u Pargi i okolini koje ne treba da propustite

Kada smo Marko i ja odlučili da ćemo letovati u Pargi, znali smo da će i ovaj, kao i svaki naš dosadašnji odmor, biti aktivan. Da nećemo jedanaest dana provesti na jednom mestu, na jednoj plaži, već da ćemo svakog dana otkriti nešto novo – ponajviše peške. A tako je i bilo!

Doći bez auta u Pargu za nas nije predstavljalo problem. Bili smo spremni i na stopiranje, kao pre par godina na Sitoniji. Međutim, ovog puta su sve plaže koje smo želeli da vidimo bile nadomak našeg koraka. Za jedanaest dana odmora posetili smo sedam različitih plaža u regiji Epir. Svaka od njih je na svoj način lepa i ostavila je na nas jedinstven utisak. Pa da krenemo 🙂

KRIONERI

Plaža Krioneri je glavna gradska plaža u Pargi i nju smo prvu i ugledali, kada smo ranom zorom još nerasanjeni izašli iz autobusa. Peščana je, sa sitnim kamenčićima i postepenim ulaskom u vodu. Atraktivna je zbog svoje lokacije – u samom je centru grada, te je lako dostupna svima. Međutim, iz tog razloga je često i krcata, pa smo je posećivali samo u popodnevnim satima.

Još jedan razlog popularnosti ove plaže je ostrvce Panagia koje se nalazi naspram nje i do koga se može preplivati. Marko je jednog popodneva otplivao do Panagie, i sa ostrvca mi doneo jednu zanimljivu šišarku.

PISO KRIONERI

Piso Krioneri se takođe nalazi u samoj Pargi, ali je pomalo skrivena i izmeštena iz samog centra, te je iz tog razloga ona mesto za pravi odmor uz zvuke talasa koji zapljuskuju stene. Ovo je sljunkovita plaža, na kojoj u hladu možete uživati do podneva. Moj savet je da dođete rano ujutro i zauzmete svoje mesto i zaplivate u kristalno čistoj vodi dok još nije gužva. Usput možete da se popnete i na neku od stena, ili da ronite i otkrijete čarobni morski svet.

Najbolji pogled na plažu pruža se iz kafea Atrium, koji je nadgleda sa brda, Atrium bar je pogodan i za večernji izlazak, jer se tada u njemu pale lampioni i služe osvežavajući kokteli.

Pošto je Piso Krioneri osunčana do otprilike 18:30h, mi smo ovde provodili jutra, a popodne bismo otišli na glavnu gradsku plažu. Piso Krioneri nam je takođe služila za večernje opuštanje uz Mytos pivo i limunadu 😉

VALTOS

Valtos smo zvali „naša plaža”, jer nam je smeštaj bio u Valtosu. Nju smo prvu posetili i za zbog toga nas za nju vežu posebne emocije. To je duga plaža, čiji je levi deo šljunkovit, a desni peskovit. Ulaz u vodu je postepen i pogodna je i za malu decu. Postoje delovi sa ležaljkama i suncobranima, čije se cene kreću od 8 do 15 evra za par. Međutim, ima mesta i za vaše peškire i suncobrane. Voda je i ovde kristalno čista i malo je toplija nego na plažama Krioneri i Piso Krioneri.

Ovde smo svakodnevno sretali i zanimljivog prodavca krofni, a u jednom od kafića smo slučajno bili i nezvani gosti na jednoj grčkoj svadbi 😉

Pogled na Pargu i Venecijansku tvrđavu sa Valtosa

Venecijanska tvrđava i Valtos se uzajamno gledaju. Kroz svaki od prozora Venecijanske tvrđave doživeli smo drugačiji pogled na Valtos. O samoj tvrđavi ću pisati u narednom tekstu – za sada možete uživati u ovoj fotografiji.

Pogled na Valtos sa Venecijanske tvrđave

LIHNOS

Lihnos je peščana plaža udaljena 4,5km od centra Parge. Do nje se može stići taksi brodićem koji saobraća svakodnevno i čija je cena 10 evra za povratnu kartu. Međutim, mnogo zanimljiviji način da do nje dođete je kroz maslinjake – a ovaj način smo i mi izabrali.

Staza koja vodi do Lihnos plaže je lako savladiva, ukoliko pratite crvene markacije na drveću i reklamu za kafić ELEA koji se nalazi na toj stazi. Markacije počinju kada se udaljite od centra i prođete skretanje za plažu Piso Krioneri. Uskoro ćete naići na stazu koja vodi uzbrdo, ka maslinjaku, i potrebno je samo da je pratite. Ne zaboravite da se usput okrenete i bacite pogled na brda koja vas okružuju.

Kada se popnete do maslinjaka, prešli ste polovinu puta. Čudesna krivudava stabla sa raskošnim krošnjama biće sledeće što će vam privući pažnju. Mreže koje su razapete služe za sakupljanje zrelih maslina. Kada masline padnu u mrežu, potrebno ih je istog dana sakupiti i od njih praviti ulje – to ulje je pravo devičansko. Ukoliko masline padnu na zemlju ili ostanu u mreži duže od jednog dana, ulje koje nastane od njih biće slabijeg kvaliteta.

Na Lihnos ćete ovim putem stići za nešto više od sat vremena, ali ono što vidite usput svakako vredi truda. Naići ćete i na već pomenuti kafić ELEA, u kom se možete osvežiti ili kupiti nešto od garderobe koja je na zanimljiv način izložena u unutrašnjosti bara.

Na Lihnosu je posebno interesantno unajmiti pedalinu i posetiti pećine u stenama. Cena iznajmljivanja pedaline je 15 evra za sat vremena.

AGIOS SOSTIS

Divlja i skrivena peščana plažica – moja najdraža! Od centra Parge udaljena je oko 7km, na putu ka mnogo većoj i poznatijoj Sarakiniko plaži. Karakterišu je stene i jaki talasi, koju su nas baš osvežili nakon sat i po vremena hoda. Ovu plažu uglavnom posećuju lokalci i turistima je manje poznata, te se nemojte iznenaditi ako na plaži budete potpuno sami.

Pre spuštanja do plaže pronašli smo i skrivenu crkvu u steni, imena St. Sostis. Ovo je ubedljivo najzanimljiviji kutak koji smo otkrili na ovom letovanju 🙂

St. Sostis - crkva u steni — St. Sostis – crkva u steni

SARAKINIKO

Duga plaža koju krasi zlatnožuti pesak većini je omiljena plaža u ovom delu Epira. Do nje se lako stiže taksi brodićem iz centra Parge, po ceni od 12 evra za povratnu kartu. Mi smo i do ove plaže uspeli stići peške, nakon posete Agios Sostis-u imali smo još nekih 2,5km hoda.

Iako popularan, Sarakiniko u ovo doba godine ( druga polovina septembra) nije bio krcat. Ali je bio jednako lep i osunčan. Boja vode – nestvarna.

Sarakiniko - fotografisano iz brodića — Sarakiniko – fotografisano iz brodića

Ovu plažu pamtim po agresivnim crnim ribicama koje su nas u jatima ometale i grickale. Ali, to nas nije toliko omelo, više je ostalo kao anegdota.

Pogled na Sarakiniko i celu uvalu najlepši je iz taverne Agali do koje se stiže preko krupnog kamenja koje se u jednom delu nastavlja na stepenice.

Sarakiniko - pogled na uvalu — Sarakiniko – pogled na uvalu

VRAHOS

Vrahos je jedina plaža koju nismo posetili peške, već tokom izleta do reke Aheron. To je 4km duga peščana plaža sa sitnim kamenčićima koja se proteže između Vrahosa i Loutse. Ovde smo imali priliku da uživamo samo dva sata, ali i to nam je bilo dovoljno da osetimo zlatnožuti užareni pesak pod nogama i opustimo se na talasima koji su u popodnevnim satima bili malo jači.

Čisto i prozirno more, beli pesak na dnu i dug plićak glavne su karakteristike ove plaže. A s vremena na vreme će vas pozdraviti i crnac koji prodaje šarene ogrtače i ulepšati vam dan.

I NA KRAJU…

Ako bih morala da napravim listu od tri najlepše plaže koje smo do sada posetili u Epiru, svakako bi prva tri mesta zauzele Agios Sostis, Valtos i Sarakiniko. Međutim, na svakoj od ovih plaža doživeli smo nešto drugačije. Zato, nemojte upoređivati, već ih vidite sve, i ponesite kući divne uspomene. Mi smo kući, pored uspomena, doneli šišarke i kamenčiće. I sedam nijansi Jonskog mora.

Koje su vaše najlepše plaže u Pargi i okolini? Kako ste do njih stigli? Koje anegdote za njih vezujete? Volela bih da pročitam vaša iskustva u komentarima.

Ukoliko vam se sviđa tekst o plažama u Pargi, možete pročitati i tekst o izletu na ostrva Paksos i Atipaksos.

Tags Jonsko more, masline, Parga, plaže