Category: Putnica

Antverpen i njegove misteriozne šake

Post author By Deni putuje
Post date February 20, 2018
92 Comments on Antverpen i njegove misteriozne šake

Olja i ja, drugarice iz gimnazije, godinama smo planirale zajedničko putovanje. Napokon smo uspele da uklopimo obaveze i termine i da se otisnemo u jednu, obema još nepoznatu državu. To je bila Belgija.

Dok smo planirale putovanje, otvorile smo Google mapu i pretražile gradove nadomak Brisela. Po svojoj lepoti i važnosti izdvojio se Antverpen. Dok smo čitale o njemu, pažnju su nam privukle antverpenske šake. Želele smo da saznamo šta one tačno predstavljaju, ali bezuspešno. Iz tog razloga smo odlučile da ga posetimo i razotkrijemo ovu misteriju.

Predložila sam joj da iskoristimo neprikosnovenu belgijsku železnicu i pođemo u avanturu vozom. Tako smo jednog jutra krenule ka glavnoj briselskoj železničkoj stanici Gare Centraal i na info-pultu od jednog ljubaznog mladog gospodina kupile povratne karte po ceni od 15,20 evra. Objasnio nam je da se karta može koristiti za sva mesta između polazne i krajnje stanice, i da je broj izlazaka i ulazaka u voz na toj relaciji u jednom danu neograničen. Ova informacija je bila veoma korisna, jer smo želele da u povratku posetimo i gradić Mehelen.

Ušle smo u prvi voz za Antverpen i udobno se smestile. Odlazak do grada u nepoznatoj državi čiji jezik ne govorimo, za dve Device već je bio veliki izazov. Jedva smo jedva čekale da stignemo i udahnemo i ovaj grad. Smenjivale su se male, napuštene stanice. Izgledalo je da u tim mestima između niko i ne živi. Promatrala sam naš vagon. Sve je bilo čisto, uredno i komforno. Slušala sam različite jezike naših saputnika, mešali su se francuski, holandski, engleski, nemački…Neke jezike nisam umela da raspoznam. U sve te razgovore umešao se anđeoski glas jedne Afrikanke koja je sedela naspram nas i, slušajući radio, pevala iz sveg glasa neku veselu pesmu. Nisam razumela ništa, ali melodija njene pesme i osmeh koji je pritom treperio na njenom licu ostali su mi do danas u mislima.

Nakon nešto manje od sat vremena stigle smo do našeg cilja – ogromne stanice Antwerpen Centraal Sama železnička stanica nam se veoma dopala, zbog svog šarmantnog baroknog izgleda.

Čim smo izašle primetile smo živost ovog grada. Videlo se već na prvi pogled da je on prestonica Flandrije. Ovaj grad je još davne 1993. godine bio Evropska prestonica kulture, što je doprinelo tome da nadjača sve ostale flandrijske gradove i održi se kao glavni grad regije. I danas odiše svojom kulturnom ponudom, sa mnoštvom muzeja, galerija, klasičnih koncerata i festivala koji se ovde održavaju. Pored toga, on je i univerzitetski grad od 1852. godine, te se iz tog razloga smatra i gradom mladih. Sa svojih preko pola miliona stanovnika najnaseljeniji je flandrijski grad. To smo i same primetile pri prvom našem koraku.

Užurbani putnici vukli su svoje kofere noseći mape i tražeći svoj smeštaj, deca su veselo koračala ka svojim školama, Belgijanci u skupim odelima, a Belgijanke u modernim suknjama i mantilima užurbano su išli ka poslu… Nebo je bilo tmurno, i očekujući dosadnu kišu, i mi smo, kao i ostali putnici, pohrlile ka srcu gradu – glavnom trgu Grote Markt.

„Samo pravo” – slušala sam Olju, koja je brižljivo pratila mapu, i na celom putovanju vešto uspevala da nađe put do našeg narednog odredišta. Ja sam posmatrala zgrade oko nas – kod svake sam pomislila da je u pitanju neka znamenitost, ali ne – to su bile obične stambene zgrade…„Koliko je ovde lepo”, ponavljala sam stalno.

Šetajući dalje po Oljinim uputstvima, stigle smo do biste slikara Antonisa van Dajka, koji je bio Rubensov učenik i predstavnik flamanske slikarske škole. Petar Paul Rubens je dobar deo svog života proveo u Antverpenu, odakle su poticali njegovi roditelji. Ovde se nalazi i njegova kuća Rubenshuis – koju je on sam projektovao u maniru italijanskih vila. Kuća mu je služila kao atelje i škola. Danas je to muzej i nalazi se u samom centru grada. Pošto se Antverpen veoma ponosi Rubensom, jedan od prostranijih trgova nosi njegovo ime i njime dominira Rubensova bista. Opkoljen je klupicama, mnogobrojnim kafićima i restoranima, i sa njega se pruža pogled ka veličanstvenoj Katedrali Naše Gospe.

Katedrala je izgrađena u periodu od 1352. do 1521. godine, a nakon toga je još par puta sređivana, ali nikada do kraja dovršena. Visoka je 123m i iz tog razloga se može videti iz svakog dela grada. A i ako ne gledate u njenom pravcu, dražesna melodija koja nastaje sintezom zvukova 49 zvona koja se u njoj nalaze podsetiće vas u svakom trenutku da ste u Antverpenu.

Nakon obilaska katedrale, stigle smo i do glavnog gradskog trga Grote Markt. Izuzetno nam se dopao, iako je bio dosta manji od belgijskih trgova koje smo do tada videle. Tu se nalaze dve važne građevine – renesansna Gradska kuća iz 1565. godine i fotogenični esnafski dom obučen u srednjovekovno ruho. Svaku od šarenih zgrada esnafskog doma na vrhu krasi zlatna statua nekog sveca, a jedna od najpoznatijih je na broju 7 – na njenom vrhu se nalazi statua svetog Đorđa.

Trgom dominira Brabo fontana koja u sebi krije najpoznatiju antverpensku legendu, ovde može kraj rečenice jer je ova baš duga Legenda kaže da je pored Šelde, reke na kojoj leži grad, živeo je div zvani Antigon koji je naplaćivao taksu onima koji su želeli da njome plove. Onima koji nisu želeli da plate, div bi odsecao šaku i bacao je u reku. Jednog dana pojavio se mladi heroj Silvius Brabo, koji je isto to uradio divu Silvius je za ovaj podvig dobio fontanu, a grad ime ( hol. hand werpen– baciti šaku). Šačice Antverpena postale su simbol grada, tako da čak i čokolade i keks prave u obliku šaka. Čokolada u obliku šake je najpoznatiji suvenir koji možete doneti iz Antverpena.

Dok smo slušale ovu zanimljivu gradsku legendu od jednog finog gospodina – vodiča, kome smo se pridružile na trgu, saznale smo da na reci Šeldi postoji i zamak Steen ( srp. kamen) – najstarija građevina u gradu. Naziva se tako jer je u vreme nastanka u Anverpenu bio jedini objekat od kamena – svi ostali su bili od drveta. Datira iz 13. veka, a do 1823, godine služio je kao zatvor. Danas se u njemu nalazi Muzej antikviteta

Prošetale smo do Šelde i divile se dvorcu iz svih uglova. Zavidele smo mu na takvom stavu i posle osam turbulentnih vekova. Nagrizao ga je zub vremena, ali ga nije pokolebao. Zamišljenu su me prekinule sirene brodova koji su pristizali da se usidre u najvećoj belgijskoj luci. Veče se bližilo, i zvono Katedrale Naše Gospe podsetilo nas je da je već bilo vreme da se pozdravimo od Antverpena.

Na putu ka železničkoj stanici naišle smo na Gradski park trouglastog oblika i odlučile da prošetamo njime. Park je zaista prostran i u njemu se krije jezerce i jedan svečani beli most. Zamišljala sam parove koji se ovde sigurno fotografišu nakon venčanja. Bilo je divno šetati parkom i sabrati utiske, uživati u jesenjim bojama i pritom posmatrati zečeve, patke i poneku vevericu čiji smo mir narušile šetajući ovuda.

S druge strane parka ponovo nas je dočekala železnička stanica. U vozu za Mehelen zasladile smo se preostalim antverpenskim šačicama, koje su do mi do tada bile misterija, a od tada najukusniji suvenir.

Češka Putnica

Na kafi sa intelektualcima: kafe Luvr, Prag

Post author By Deni putuje
Post date February 19, 2018
67 Comments on Na kafi sa intelektualcima: kafe Luvr, Prag

U stilu kultnih pariskih kafea otvoren je u Pragu 1902. godine kafe Luvr, koji je od samog početka pripadao intelektualnoj eliti Praga. Opremljen nameštajem u stilu secesije i stolovima za bilijar, bio je glavno mesto okupljanja svetskih igrača bilijara, ali i pisaca, glumaca. slikara i naučnika 20. veka, koji su bar jedan deo svog života proveli u Pragu.

Kafe se i danas nalazi na istoj adresi – Narodni 22 i otvara se tačno u 8h, što je za navike današnjih Pražana prilično rano. Međutim, ima onih koji i danas prvu jutarnju kafu piju ovde, a uveče svrate na čašu vina sa prijateljima. Nekada se ovde svake godine održavao turnir u bilijaru, jer je kafe bio sedište Češkog bilijar kluba. Tradicija igranja bilijara je zadržana, te se danas ovde nalazi sala sa pet bilijarskih stolova.

Osim za igranje bilijara, mnogim piscima je ovaj kafe služio i kao kancelarija. Veoma često bi, sedeći za stolom, zapisivali svoje misli. Veruje se da su za ovim stolovima nastala neka od najpoznatijih dela češkog pisca Karela Čapeka, Franza Werfela i Franza Kafke. Iz tog razloga na svakom stolu nalazi se olovka i blokčić, iz kog možete „ukrasti” jedan list i zapisati svoje misli dok ispijate poznatu toplu čokoladu Louvre. Čokolada je veoma ukusna i sigurna sam da kafe čuva svoj tajni recept.

Od samog osnivanja kafić je bio mesto sastanka članova Nemačkog filozofskog kruga, među kojima su bili eksperimentalni psiholog Josef Eisenmayer, Oskar Kraus ( poznat po tome što je oštro kritikovao teoriju relativiteta) i studenti prava Max Brod i Franz Kafka. 1905. godine je Max Brod izbačen iz kruga, a nakon toga je i Kafka izašao, iz solidarnosti prema svom prijatelju. Iako više nisu bili članovi društva, to ih nije sprečilo da i dalje posećuju svoj omiljeni kafe. Kao profesor na Praškom univerzitetu, i sam Albert Einstein bio je čest gost kafića. 15.2.1925. godine ovde se sastalo 35 pisaca, članova češkog PEN kluba, na čelu sa Karelom Čapekom, kojem je prisustvovao i prvi predsednik Čehoslovačke Tomaš Garig Masarik.

Enterijer kafea ostao je isti kao i pre više od sto godina, i danas se još uvek mogu videti telefoni koje su mnogi koristili „da bi se napravili važnim”. Naime, Kafka u jednom od svojih pisama kaže: „ Bilo mi je veoma zabavno gledati kako su neke osobe primale pozive tokom cele noći. Umesto da spava, ta osoba bi sedela tačno pored telefona, dremajući. A s vremena na vreme bi je budila zvonjava, i ona bi se pravila da razgovara”. I mi smo se malo „pravili važnim” i isprobali stare telefone “na okretanje”.

Kafe Louvre je takođe bio značajan za emancipaciju žena početkom 20. veka, jer su žene iz visokog društva, kako sa svojim prijateljicama, tako i same, bile dobrodošle.

Za vreme komunizma kafe je bio zatvoren, a sav nameštaj je 1948. godine izbačen kroz prozor na ulicu. Rekonstukcija se dogodila 1992. godine, kada se tradicija nastavila, i od tada kafe radi nesmetano.

Danas je to jedan od najpoznatijih kafića u Pragu, mesto okupljanja studenata, ali i praške gospode, Poznat je po svojoj toploj čokoladi i izvrsnim kolačima, a ja sam ga posetila u nadi da je baš za mojim stolom sedeo i Kafka.

Da li biste rado posetili ovaj kafe i vratili se u 20. vek, otkrili tajne intelektualaca koji su ovde obitavali i recept za najbolju toplu čokoladu?

Da li biste možda popili kafu sa nekim drugim intelektualcem? Čekam vaše odgovore u komentarima!

Koje smo još tajne Praga otkrili, pročitajte ovde.

Tags čokolada, kafe, Kafka

Italija Putnica

Varenna – biser Komo jezera

Post author By Deni putuje
Post date February 12, 2018
33 Comments on Varenna – biser Komo jezera

Na samo 61km od Milana, glavnog grada Lombardije, nalazi se mondenski gradić Varenna, koji svojim položajem i lepotom predstavlja pravi dragulj Komo jezera. To je mesto na kome zastaje dah svakom čiji se pogled izgubi u dodiru jezera i čarobnih Alpa, mesto koje, i pored mnogobrojnih posetilaca, odiše mirom. Mir će prekidati samo zvuk talasa i sirena brodića koji neprestano prevoze putnike sa jednog dela jezera na drugo.

Naše putovanje počelo je na glavnoj železničkoj stanici u Milanu ( Milano Centrale), gde smo kupili karte za voz u pravcu Tirana ( pažnja: ne Torina). Karta do Varenne Esino košta 6,70 evra i može se kupiti na automatu. Ukoliko znate kada ćete se vratiti, možete kupiti i povratnu kartu, u tom slučaju cena je 13,40 evra po osobi.

Do Varenne se putuje nešto više od sat vremena, Vreme će vam proći brzo jer ćete uživati u pogledu na jezero i Alpe, i svaka naredna stanica če biti lepša od prethodne…Voz staje u Monci ( Monza) I Leku ( Lecco), a zatim stiže u Varennu. Čim smo izašli iz voza, svratili smo u turističku organizaciju, koja se nalazi odmah na železničkoj stanici. Tu smo dobili mapu sa ucrtanim znamenitostima. ( Ukoliko niste kupili povratnu kartu, to možete uraditi ovde, jer na železničkoj stanici ne postoje automati. U krajnjem slučaju, kartu možete kupiti u vozu, po malo višoj ceni).

Odakle početi? Najbolje od Lida – plaže koja se nalazi na par minuta od stanice. To je ustvari plaža koja se nalazi na terasi restorana Lido. Ovde možete provesti dan pod suncobranima, uz piće iz restorana, cene se kreću od 4 evra naviše, u zavisnosti od usluge. Mi se ovde nismo zadržavali jer smo želeli da istražimo gradić, a i znali smo da se sa druge strane nalazi lepša plaža, koja je, uz to, i besplatna.

Prateći mapu, prošetali smo duž jezera, uživajući u hladu borovine, prolazeći pored vila, restorana, kafića,i bacajući poglede ka uskim, cvećem ukrašenim stepeništima – pasažima, koji su tako savršeno pristajali ovom mestu, čineći ga jos romantičnijim nego čto nam se na prvi pogled činilo.

U jednom trenutku stigli smo do hotela Royal Victoria i primetili da postoji malo stepenište koje vodi ka jezeru. Kada smo se spustili, ugledali smo ušuškanu plažu – to je ona plaža koju su nam meštani spomenuli! Dostupna je za goste hotela, ali i za nas, takoreći obične posetioce. Odlučili smo da ovde provedemo deo dana, uživajući u suncu i jezeru. Postoji i plići deo za manju decu i neplivače, tako da nema razloga da sebe ne počastilte kupanjem na ovom rajskom mestu. Iza plaže, sa leve strane hotela, nalazi se česma sa izvorskom vodom, gde se možete osvežiti pre nego što nastavite da otkrivate ostale tajne Varenne.

Najbolje je da na trenutak ostavite mapu i prepustite se strmim ulicama, stepeništima iza kojih se kriju čarobni pogledi na jezero i brodove, umetničke galerije, suvenirnice…Tako ćete sigurno doći i do centra Varenne, gde se nalazi crkva, tu možete popiti kafu, pojesti sladoled, ili jednostavno provesti vreme sedeći na nekoj od klupa na trgu.

Naš put dalje vodio je do zamka Castello di Vezio. Do njega vodi strma staza duga 2,5 km, kojom se kroz šumu stiže u mesto Perledo. Duž celog puta postoje putokazi i klupe za predah, a na nekoliko mesta ćete videti i česme. Do zamka se može stići i autom/ taksijem, sa druge strane Varenne, međutim, mi smo želeli da se malo pomučimo – a to i vama preporučujem, ponesite samo flašicu sa vodom i udobnu obuću ) Ulaz u dvorište zamka se plaća 4 evra.

Razlog čestog posećivanja zamka od strane turista je jedan od najlepših pogleda na Komo jezero. Zamak je u stvari ruševina, videćete njegove zidine, a u središnji deo se hrabriji mogu popeti do samog vrha i uživati u pogledu od 360 stepeni.

Pri silasku smo videli putokaz koji je vodio ka mestu Bellano. Odlučili smo da ga ispratimo i spustimo se strmom stazom i vidimo šta nas to tamo očekuje.

I osećaj nas nije prevario – na kraju staze bio je mostić, ispod koga se slivalo mnoštvo malih vodopada. Prizor je bio predivan! Od meštana koji su se ovde kupali saznali smo da nas tek iza krivine, opkoljene strmim i klizavim stenama, čeka iznenađenje – predivni vodopad i kada hladne vode za one željne osveženja!

Nakon posete zamku i uživanju u pogledu na netaknutu prirodu, spustili smo se nazad do Varenne. Sunce je polako zalazilo, i bilo je vreme da se, teška srca, oprostimo od ovog mesta.

Uputili smo se ka železničkoj stanici. Napustili smo Varennu, u nadi da će nas put uskoro ponovo naneti u ovaj deo Italije, i da ćemo imati vremena da otkrijemo još neke tajne ovog grada – a sigurni smo da ih ima još mnoštvo.

Da li biste rado posetili Varennu?

Ako vam se svideo ovaj tekst, pročitajte i tekstove

Praktični vodič za Milano

Pavia – zaboravljeno blago Lombardije

Odgovor na večito pitanje: Kako toliko putuješ?

Tags Alpi, Komo jezero, zamak

Putnica Rumunija

Kako se (ne) izgubiti u Transilvaniji

Post author By Deni putuje
Post date February 10, 2018
61 Comments on Kako se (ne) izgubiti u Transilvaniji

Ukoliko pitate bilo kog Rumuna, reći će vam da je Transilvanija ubedljivo najlepši deo zemlje. U ponudama mnogih agencija u Srbiji videćete da se najviše tura organizuje za vreme Noći veštica. Međutim, zašto cekati kraj oktobra i ne upustiti se u ovu avanturu malo ranije? I u sopstvenom aranžmanu?

Kako stići?

Put do Transilvanije može se činiti komplikovanim, ali nije, ukoliko ispratite ovih par koraka:

Ukoliko ste u Beogradu, možete ici vozom do Temišvara ( presedanje u Vršcu). Povratna karta Beograd – Temišvar – Beograd košta 14 evra. Ukoliko putujete iz Vršca, povratna karta Vršac – Temišvar – Vršac koštaće vas 8 evra. Informacije o vozu možete pronaći ovde Ovu opciju treba proveriti jer se početkom avgusta 2017. pisalo da će se ovaj voz ukinuti.

Iz Temišvara možete putovati autobusom za Sibinj ( oko 14 evra) ili za Brašov ( 20 evra), i jedan od ova dva grada vam može biti baza za razgledanje ove predivne rumunske regije. Naravno, postoji opcija voza, koju ne bih preporučila jer vozovi često kasne. Informacije o autobuskom prevozu možete pronaći na ovom linku

Za one željne upoznavanja novih ljudi prilikom putovanja preporučila bih BlaBlaCar, preko koga možete naći prevoz od Temišvara do Sibinja za 7,5 – 10 evra i od Temišvara za Brašov za 12 – 17 evra. Takođe postoji i aplikacija koju možete instalirati ( možete je naći na Google Play-u)

Kuda iz baze?

Ja sam za svoju bazu prvo odabrala Sibinj, gde sam provela tri dana, i pravila dnevne izlete ka drugim željenim destinacijama. Za obilaske po gradu možete koristiti aplikaciju Sibiu City App ( može se skinuti sa Google Play-a) . Na njoj ćete pronaći sjajan vodič sa svim mogućnostima smeštaja, zanimljivim atrakcijama u gradu, restoranima, kafićima, događajima u vreme posete, važnim telefonima… Naravno, moj predlog je da istražujete sami i nađete ono jedinstveno po čemu ćete pamtiti ovo putovanje. Moju priču o Sibinju možete pronaći ovde

Grad koji bih preporučila za posetu iz Sibinja jeste Segešvar ( Sighisoara), rodno mesto grofa Drakule. Ovaj srednjovekovni gradić nalazi se na 90 km od Sibinja. Do njega možete stići autobusom (najbolje da pitate na glavnoj autobuskoj stanici kada autobus tačno polazi). Ukoliko ste više avanturista i zaljubljenik u prirodu, preporučila bih voz., jer će vam putovanje vozom kroz ovaj krajolik pokazati najlepše transilvanijske pejzaže u kojima su šćućurena šarena rumunska sela.

Na glavnoj železničkoj stanici u Sibinju će vam objasniti da ne postoji direktan voz za Segešvar, i da ćete morati jednom da presedate ( u Copsa Mici ili Mediasu). Predlažem da birate voz koji ide kroz Medias. Međutim, ukoliko nemate toliko sreće , imaćete samo opciju da presedate u mestu Copsa Mica . Informacije o vozovima u Rumuniji možete videti ovde

27849439_10211178059557790_1847949672_n

U Sighisoari je najbolje da istražujete sami, gradić je mali, stari grad se nalazi na uzvišenju, i sve znamenitosti su na jednom mestu. Obavezno posetite kuću grofa Drakule! Uživaćete u vijugavim, šarenim segešvarskim ulicama.

27848884_10211178094198656_1200635281_n

27848224_10211178062437862_452855870_n

Ukoliko vam zatreba smeštaj u Segešvaru ( kao što je meni zatrebao), preporučila bih Burg Hostel koji se nalazi u samom starom gradu i ima divan pogled na segešvarske krovove.

Brašov je jedan od najposećenijih gradova Transilvanije. Već sam prethodno objasnila kako do njega možete stići samostalno iz Temišvara. Iz svakog grada u Rumuniji moći ćete s lakoćom da nađete prevoz za Brašov ( autobus, voz, BlaBlaCar). Za obilazak Brašova možete koristiti aplikaciju Brasov Sights ( može se skinuti sa Google Play-a), a naravno možete istraživati i sami. Iz Brašova možete posetiti i dvorac Bran ( tzv. Drakulin dvorac, ali ne dajte se zavarati) . Postoji autobus iz Brašova na svakih sat vremena za Bran, Karta u jednom pravcu je oko 2 evra. Ulaz u dvorac je 8 evra. Preporuka: posetite prvo muzej koji se nalazi sa leve strane, a zatim dvorac. Moja priča o Brašovu nalazi se ovde

27583261_10211111485293475_210683087_n

Iz Brašova možete posetiti i dvorac Peleš, i mnoštvo transilvanijskih sela. Nažalost, zbog nedostatka vremena nisam uspela sve ovo da obiđem. Ostalo mi je još dosta zanimljivih destinacija, ali to ostavljam za neki naredni put – jer, ovde ću se sigurno vratiti.

I na kraju…

Zapamtite da je upoznavanje ljudi najvažnija aktivnost na jednom putovanju. Od lokalaca s kojima stupite u kontakt možete naučiti mnogo toga i videti skrivene kutke sa kojima turistički vodiči često nisu upoznati.

Predlažem da koristite Couchsurfing za traženje smeštaja. Zaustavite ljude na ulici, pitajte ih šta još treba da vidite u njihovom mestu. Rumuni su divni ljudi, veoma gostoljubivi i spremni da pomognu u svakoj situaciji. Sa većinom sam mogla da se sporazumem uprkos jezičkoj barijeri.

Tako sam dobila besplatnu vožnju autobusom i taksijem, besplatan smeštaj kod Irine i Franzi, jedna Christiane mi je rezervisala kartu za povratak kući, a Catalin pokazao skrivene kutke Brašova.

Na put u Rumuniju nemojte krenuti sa predrasudama. Nabacite osmeh na lice i ostanite otvorenog srca – ljudi će to prepoznati.

(Ne) dajte se izgubiti u Transilvaniji!

Srećan put 😉

Tags Transilvanija

Nemačka Putnica

Neuruppin – Fontaneov grad

Post author By Deni putuje
Post date February 5, 2018
No Comments on Neuruppin – Fontaneov grad

Kada se jednom nađete u Berlinu, pored posete Potsdamu, koji je najčešći dnevni izlet, možete napraviti i izlet do grada Neuruppin ( Nojrupin). On se nalazi na oko 80 km od Berlina i odlična je destinacija za predah od velikog grada. Još ako ste germanista – onda imate i razlog više!

Taj razlog više je – Theodor Fontane! Predstavnik nemačkog realizma, koji je 30. decembra 1819. godine rođen ovde. Zato je grad poznat i pod nazivom Fontanestadt ( Fontaneov grad). U Neuruppinu možete videti njegovu rodnu kuću ( danas muzej) i njegov spomenik.

Grad se nalazi na jezeru Ruppiner See. Ono je najveće jezero pokrajine Brandenburg, nastalo otapanjem lednika na ovom prostoru pre 18 000 godina. Ukoliko se ovde nađete u letnjem periodu, možete se slobodno kupati, jezero je veoma čisto, ali i veoma hladno.

Međutim, i sama šetnja ili vožnja biciklom pored jezera biće dovoljna da osetite pravi duh ovog grada. Stanovništvo čine porodice sa malom decom i penzioneri, tako da je tokom radnih dana grad prilično miran, dok se nedeljom u Neuruppinu sjate Berlinci, koji ovde imaju vikendice i često uživaju u roštilju kraj jezera.

Šetajući jezerskom promenadom lako ćete stići do simbola grada, Klosterkirche Temelji crkve podignuti su u 13.veku, dok su tornjevi visine 62,5m izgrađeni početkom 20.veka.

Crkvu možete posetiti, a takođe se možete popeti i u jedan od tornjeva, što će vas koštati oko 2 evra. Kada smo posetili toranj, imali smo utisak da gore niko nije bio godinama, sve je bilo prašnjavo i puno paučine. Stepenice su veoma uske i razmaknute. Ukoliko se plašite visine, nemojte ići sami! Ja sam toliko želela da posetim ovaj toranj, pa me ništa nije moglo sprečiti. Prozori su bili zatvoreni i trebalo je malo snage da ih otvorimo. A kad smo uspeli – shvatili smo da se cela muka isplatila.

Nakon posete crkvi, uputili smo se dalje ka samoj pešačkoj zoni. Tu smo naišli na staru Gimnaziju, spomenik Freidrichu Wilhelmu, i na bezbroj malih kafića, sladoledžinica i pekara.

Spomenik Friedrichu Wilhelmu podigli su stanovnici Neuruppina u znak zahvalnosti za ponovnu izgradnju grada nakon velikog požara 1787. godine.

U gradu možete videti i spomenik arhitekti Schinkelu, koji je ovde rođen 1781. godine i koji je zaslužan za izgradnju većeg broja znamenitosti u njemu.

Ono što se meni posebno svidelo u ovom gradu jesu grafiti koji pozivaju na toleranciju i poštovanje različitosti. Sa tom mislima smo i napustili Neuruppin.

Luksemburg Putnica

U Luksemburgu, dok Luksemburžani spavaju

Post author By Deni putuje
Post date February 3, 2018
100 Comments on U Luksemburgu, dok Luksemburžani spavaju

Posle 1495 prevaljenih kilometara autobusom, u rano jutro jednog ponedeljka, stigli smo u Luksemburg, prestonicu istoimene minijaturne države.

Približavajući se centru grada, prelazeći most Passerelle, primetili smo njegove crne krovove koje smo viđali na razglednicama i fotografijama, predivnu prirodu i veliki broj mostića.

Na tlo Luksemburga kročili smo kod spomenika Gelle Fra ( Zlatna dama), na čijem se vrhu nalazi bronzana statua boginje Nike koja drži lovorov venac. Ovaj spomenik posvećen je luksemburškim vojnicima koji su u svetskim ratovima dobrovoljno branili Francusku.

Preko puta spomenika Gelle Fra, sa druge strane reke Petruš, videli smo zanimljivu građevinu koja podseća na dvorac. Međutim, to je ustvari stara zgrada banke, koja je danas pretvorena u muzej. Nažalost nismo je mogli posetiti, ali smo uživali u pogledu i napravili par fotografija.

Sa naše leve strane nalazila se katedrala Notr Dam, koja se sa svoja tri velelepna tornja izdiže nad gradom . Njeni temelji postavljeni su 1613. godine, a krase je gotički i renesansni elementi.

Nakon obilaska katedrale, krenuli smo ka rezidenciji velikog vojvode Henrija koji vlada Luksemburgom od 2000. godine. Ispred palate se svake godine, 23. juna, obeležava Dan državnosti ( i Henrijev rođendan). Tog dana veliki vojvoda izađe na terasu i obrati se građanima , upriliči se veliko slavlje i vatromet. Ako možete da birate kada ćete posetiti Luksemburg – savetujem da to bude tada. Možda ćete videti i Henrija uživo

A možda ćete videti i neke Luksemburžane, koji se savršeno kriju u svojim domovima, posebno ponedeljkom – kada je neradni dan! Pomislila sam – za Luksemburžane sigurno ne važi ono pravilo da se mrzi ponedeljak. Ulice su bile puste, nismo čak primetili ni druge turiste. Da li zbog ranog jutra, zbog ponedeljka, ili novembra – Luksemburgom je vladala potpuna tišina.

Usamljeno je stajao spomenik Viljemu II, okružen praznim kafićima i restoranima.

Pored njega, na trgu se nalazi i gradska kuća, čiji ulaz čuvaju dva bronzana lava. Ona dominira trgom, i sedište je gradonačelnika.

Iz starog dela grada krenuli smo ka najlepšem balkonu Evrope – vidikovcu Le Chemin de La Corniche. Sa ovog mesta smo posmatrali bajkovitu dolinu reke Alzet – srednjovekovne kućice crnih krovova, tajnovite mostiće, netaknutu prirodu. Na ovom mestu nas je iznenadilo sunce, koje je doprinelo lepoti ovog evropskog bisera.

Naravno da nam nije bilo dovoljno da dolinu posmatramo – želeli smo i da je doživimo! Zbog toga smo pokušali da pronađemo stazu koja će nas dovesti do reke.

Posle nekoliko neuspelih pokušaja, stigli smo do predivne strme staze ukrašene raznobojnim lišćem. Ona nas je odvela do našeg narednog cilja.

I – stigli smo do reke. Čista , netaknuta priroda bila je pred nama. Pogled – neopisiv.

Pored reke sedela je jedna devojka – izgledala je tužno i zamišljeno. To je ustvari lepa Meluzine. Legenda o njoj glasi ovako: Grof Zigfrid je jednog dana šetao pored reke Alzet, kada je na obali ugledao prelepu devojku – to je bila alzetska nimfa Meluzine. On joj je, zadivljen njenom lepotom, bezuslovno ponudio svoje srce i krunu, što je ona prihvatila, pod uslovom da je grof svake subote, bez dodatnih pitanja, ostavi samu u sobi. Grof je to prihvatio. Dugo su živeli srećno i imali mnogo dece. Jedne subote je radoznali grof ipak svratio u njenu sobu i saznao da je ona ustvari – sirena. Kada je Meluzine videla da je on otkrio njenu pravu prirodu- pustila je bolan krik i pobegla u morske dubine. Od tada je alzetska nimfa zarobljena u kamenu, i biva solobođena svakih sedam godina, na jedan dan.

Nakon što smo upoznali Meluzine, nastavili smo da šetamo promenadom kraj reke Alzet. Na jednom od mostića na reci nastala je moja najlepša fotografija iz Luksemburga.

U povratku ka centru grada stigli smo do još jednog, odakle su pogledi bili jednako bajkoviti.

Nažalost, naše vreme za obilazak Luksemburga je isteklo, i morali smo nastaviti put ka Belgiji.

Ispratilo nas je sunce. Mi smo odlazili, a Luksemburžani su počeli da se bude.

Putnica Rumunija

Neplanirano u Brašovu

Kada sam na putovanjima, uglavnom me prati sreća, pa je tako bilo i na mom putovanju po Transilvaniji. Iako nisam planirala da posetim Bran i Brašov prilikom učešća na kampu u rumunskom selu Bekokten, nakon upoznavanja sa divnom gospođom Adom i njenim sinom Sorinom, odlučila sam da sa njima otputujem do njihovog rodnog mesta Brana, a zatim sam se našla i u Brašovu.

Bran je ustvari malo mesto, koje je, zbog Drakulinog dvorca, poznato u svetu. Lokalci se s jedne strane često nerviraju zbog tolikih posetioca, ali, s druge strane, priznaju da im prija što turisti sa svih strana sveta ostavljaju novac u njihovom selu. Oni prvi će vam često reći istinu – da ovo nije pravi Drakulin dvorac. Naime, grof Drakula nije nikad živeo u ovom dvorcu, već ga je samo posećivao. Bez obzira na to, on je svakako vredan vaše posete, barem zbog svog impozantnog izgleda.

Kada se nađete u Branu, videćete bezbroj suvenirnica, restorana , kafića posvećenih grofu. Možete probati Drakulinu kafu, Drakulin sendvič, Drakulin burger, Drakulin sladoled, obući majicu sa likom Drakule, ili i sami postati Drakula – kupovinom maske!

Ali, pre nego što jedete, pijete, i kupite suvenire, predlažem da kupite kartu za ulaz u dvorac, koja košta oko sedam evra. Kada prođete kroz kapiju, sa leve strane ćete videti muzej grofa Drakule, u koji obavezno treba da uđete pre posete dvorcu. U muzeju ćete saznati sve što treba da znate o Vladu Cepešu i njegovom životu. U samom dvorcu nećete mnogo saznati, jer u njemu možete da vidite samo odaje dvorca, i da pročitate par informacija. Sam dvorac je spolja predivan, međutim, iznutra me nije mnogo oduševio, moguće i zbog toga što je u uzanim prolazima i na spiralnim stepenicama često dolazilo do zastoja zbog ogromne gužve ( bila je subota). Ono što me jeste oduševilo je bašta dvorca, kojom možete prošetati, odmoriti se i napraviti par odličnih fotografija.

Pošto su me Ada i Sorin ostavili u Branu, trebalo je da pronađem prevoz do Brašova. Naišla sam na autobusku stanicu, gde sam sa još par turista sačekala međumesni autobus. Karta do Brašova je koštala 4 evra, a putovanje je trajalo oko 45 minuta. Autobus me je ostavio na glavnoj autobuskoj stanici u Brašovu, pa sam odatle gradskim autobusom konačno stigla do centra grada. Naravno, sve to uz pomoć divnih lokalaca, i jednog Catalina, Rumuna koji je došao u Transilvaniju da istražuje transilvanijska sela. Pošto je već bio u Brašovu, ponudio se da mi pokaže grad, tako da sam ovog puta imala i vodiča!

Prvo mesto gde smo zastali, umorni i željni kafe, bio je Bibliotheque Pub, koji se nalazi u samoj pešačkoj zoni, i ima prelepu baštu u pasažu. Ovde smo odmorili, uživajući u kafi, i listajući rumunske knjige

Nakon toga uputili smo se ka glavnom trgu Piata Sfatului. Glavna građevina na trgu je Stara gradska većnica iz 1420. godine, koja je danas muzej. Ako se okrenete u krug, videćete mnoštvo šarenih srednjovekovnih građevina, koje, uz samu Gradsku većnicu, čine jedan od najlepših trgova Rumunije.

Jedna od najimpresivnijih građevina u Brašovu je Crna crkva ( Biserica Neagră ), koja potiče iz 14. veka. Naziv je dobila zbog toga što su njeni zidovi i delovi krova pocrneli od velikog požara koji se dogodio u 17. veku. Unutrašnjost crkve je renovirana, dok je spoljašnjost ostala netaknuta. Crkva se može posetiti, cena ulaznice je oko dva evra. Kada smo mi bili unutra, nije postojala mogućnost penjanja u toranj, zbog renoviranja, ali ukoliko se nađete tamo, svakako možete pitati.

Naspram glavnog trga videćete veliko brdo na kome stoji naziv grada – podsetiće vas na Holivud! Ovo brdo je ustvari planina Tampa, i kada se popnete na njega, imaćete najbolji pogled na Brašov, sa visine od 955 m. Na brdo se možete popeti peške ili žičarom. Povratna karta za žičaru košta oko 4 evra. Žičara radi do 18h, ali ako ne stignete na nju, možete se spustiti peške do grada. Gore, osim što možete uživati u pogledu na crvene brašovske krovove i predivne srednjovekovne građevine, možete uživati i u hrani koja se sprema u improvizovanom fast food restoranu. Sedeći na panjevima, u hladu, ovde možete napraviti predah i napuniti baterije ( i stomak) za naredne pohode!

Nakon spuštanja žičarom, prošetali smo okolnim ulicama, i odjednom smo se našli u nekoj veoma uskoj ulici – Strada Sforii. Videli smo turiste koji je fotografišu – nije nam bilo jasno zbog čega – pa smo na internetu pročitali da se smatra najužom ulicom istočne Evrope. Eto – naleteli smo na znamenitost, a nismo ni znali! Svakako, bilo je lepo prohodati njome!

Obilazeći ulice, popeli smo se na još jedan vidikovac, skroz na drugoj strani grada, na kome smo našli manji zamak. Pošto je bio zatvoren, nismo saznali ništa o njemu, ali smo sa ovog dela grada mogli da vidimo i novi deo grada. Put to gore je bio strm i naporan, ali ga je olakšalo to što su kuće u ovom delu grada toliko divne , da sam nekoliko puta morala da stanem kako bih fotografisala.

Pošto je već bilo veče, vratili smo se do trga i uživali u osvetljenom gradu. Primećivalo se da se bliži subota uveče, grad je počeo stvarno da živi. Na trenutak, slušajući ulične svirače i sedeći na klupi, stvarno smo se osetili kao deo ovog grada. Odlučili smo se da kraj našeg dana u Brašovu dočekamo na istom mestu gde smo ga i započeli – a to je Bibliotheque Pub, koji je u večernjim satima vrveo od posetioca, i mladih i starijih.

Pošto sam preko Couchsurfing-a pronašla smeštaj kod jedne Irine, veče sam provela sa njom i jednim Mišom iz Slovačke, koji je takođe bio njen gost, učeći rumunski i pijući rumunsku rakiju – koja je mnogo jača od naše!

Nažalost, rano ujutru morala sam da krenem put Fagaraša, a u mojim mislima ostao je pogled na izlazak sunca u Brašovu, kog ću sigurno ponovo posetiti.

Tags Couchsurfing, dvorac, Transilvanija

Putnica Rumunija

Sibinj – grad koji nas posmatra

Post author By Deni putuje
Post date January 29, 2018
39 Comments on Sibinj – grad koji nas posmatra

Sibinj (rum. Sibiu), grad sa oko 150 000 stanovnika, poneo je 2007. godine titulu Evropske prestonice kulture. Ovaj, meni do skoro nepoznati grad, nalazi se u središtu Rumunije, i bio je usputna stanica na mom putovanju do rumunskog sela Bekokten. Tokom boravka u selu upoznala sam mnogo ljudi čiji je Sibinj rodni grad, pa sam odlučila da ga u povratku posetim.

Jedna od učesnica na kampu bila je i Franzi, Nemica koja trenutno živi u Sibinju i radi na Univerzitetu kao lektor za nemački jezik. Kada je saznala da želim da posetim njen grad, darežljivo mi je dala ključeve svog stana. Oduševljena ovim njenim potezom, prihvatila sam! Tako sam se, početkom jula, našla u ovom srednjovekovnom gradu, gradu kulture i diverziteta.

Moj smeštaj nalazio se u samom srcu grada, što je još više doprinelo mom uživanju ovde. Dočekao me je pravi letnji dan i lagani vetrić sa Fagaraških planina. Čim sam stigla, požurila sam da se smestim u svoj kutak. Posebno sam se obradovala sladoledžinici pod prozorom

Na prvi pogled kupile su me raznobojne sibinjske fasade. Naredna tri dana stanovala sam nadomak Velikog trga – Plata Mare – glavnog trga u gradu, oivičenim važnim srednjovekovnim građevinama – Brukental palatom, Gradskom kućom i rimokatoličkom katedralom. Pored njih, na trgu se mogu videti stari nemački restorani i kafići, i , svakako najzanimljviija deci, igrajuća fontana.

Oko fontane se nalaze klupe za odmor i uživanje u pogledu na ovaj pravougaoni široki trg. Sedite na neku klupu i udahnite život Sibinja, posmatrajte građevine i ljude, i poslušajte nemački, rumunski, kineski, engleski , srpski i ostale svetske jezike. Čak 95 % stanovništva grada čine Nemci, pa ako znate nemački veoma lako ćete se sporazumevati sa stanovnicima Sibinja.

A osim što ćete vi posmatrati ljude i grad, i grad će posmatrati vas. Ako se okrenete oko sebe, videćete veliki broj kuća koje imaju prozore u obliku očiju, i sve vreme će vam se činiti da vas te oči znatiželjno posmatraju. Možda zvuči malo jezivo, ali meni je ovo bilo veoma interesantno, te sam kasnije i sama hvatala poglede iz nekih od okolnih kuća.

Primetićete takođe da sibinjske kuće ( i generalno kuće u Rumuniji) još uvek imaju one stare, šarene roletne, prozore ukrašene cvećem, iz kojih neretko vire rumunske bakice i posmatraju prolaznike. Tako da, u Sibinju nećete moći da prođete neopaženo.

Na trgu Plata Mare nalazi se i knjižara Schiller, u kojoj možete kupiti knjige, brošure, vodiče i veliki broj materijala za učenje i nastavu nemačkog jezika – ovde sam, naravno, mnogo toga pazarila

Sledeći trg na koji sam naišla je ušuškani trg Plata Mica ( Mali trg) . Do njega ćete stići prolaskom ispod Kule sa satom iz 13. veka. Trg je veoma privatan i na njemu sam najviše uživala ispijajući kafu u nekom od obližnjih kafića, a tu sam provodila i večeri jer se početkom jula ovde održavalo opštinsko prvenstvo u odbojci na pesku. Veoma mi se dopala navijačka atmosfera, te sam i sama sedela na tribinama, upoznala veliki broj lokalaca i sa njima navijala za njihove omiljene klubove. Oni su se oduševili mojom posetom njihovom gradu, a ja sam se oduševila time što su i nakon utakmica tribine ostale savršeno čiste ( i generalno nigde nisam videla smeće na ulici).

Siari grad Sibinja sastoji se od Gornjeg i Donjeg grada. Do Donjeg grada vodi mala uličica čije sam ime nažalost zaboravila ( ali ćete je svakako primetiti). Iznad nje se nalazi pešački most – Most laži. Legenda kaže da će se most srušiti ukoliko slažete dok ste na njemu. Ja se nisam usudila da slažem

Kada pređete Most laži, naići ćete na treći, najmanji i najstariji trg Sibinja – trg Huet. Njega krase Kula sa stepenicama – najstariji sačuvani objekat u gradu , iz 13.veka, luteranski parohijski dom i impozantna luteranska katedrala, koja je , nažalost, za vreme moje posete, bila zatvorena za posetioce.

Ako od Kule sa stepenicama siđete dole, naići ćete na Pasaž stepenica, u kom se nalazi najstariji restoran u gradu. Čak i <ako ne budete gladni, preporučujem da sednete u baštu restorana i naručite barem kafu, jer je pogled na Kulu sa stepenicama i toranj luteranske katedrale neopisiv. Ovde sam otkrila i vinski podrum, čija zelena cvetna bašta predstavlja pravu oazu.

Kako bi se zaštitili od napada, stanovnici Sibinja su u 14. veku izgradili i Potters kulu, četvrti odbrambeni pojas. Potters kula je prva građevina koju sam videla po dolasku u grad. Kraj nje se nalazi široko šetalište sa klupicama za zaljubljene, a ovde ćete neretko sresti i mladence koji se fotografišu.

Kada dođete do ove kule, predlažem da ostavite mapu i izgubite se u starogradskim ulicama Sibinja. Ovde se nalaze neki od najlepših fasada, restorana, sladoledžinica, i Prirodnjački muzej. Kada sam se našla ovde, muzej je imao postavku dinosaurusa, te su mi dopustili da prošetam baštom – gde je nastala i meni omiljena fotografija odavde.

Šetajući tako bez mape, naišla sam i na zanimljiv park – Astra park. On se nalazi nadomak starog grada. U njemu ćete naći statue poznatih Rumuna i nekoliko fontana. Ovaj park je odličan za predah od gradske vreve, opuštanje, ali i za lekciju o istoriji grada , i Rumunije uopšte.

Pored Astra parka, na drugom delu grada nalazi se i Astra etnografski muzej na otvorenom. Posetu ovom muzeju bih svakako preporučila, i za njega izaberite neki sunčan dan. Meni se dogodio peh da je taman nakon mog dolaska počelo nevreme, tako da je muzej zatvoren, a ja sam nažalost ostala uskraćena za doživljaj dubljeg otkrivanja rumunske tradicije i kulture.

Sve u svemu, ovo putovanje me je istinski obogatilo.

To je, pre svega, bilo prvo putovanje na kome sam bila potpuno sama. Shvatila sam koliko je važno umeti se osloniti na samog sebe i naučiti uživati sam, Naučila sam mnogo toga o Rumuniji , upoznala mnogo ljudi sa kojima sam i dalje u kontaktu. Zbog toga je ovo putovanje jedno od najlepših koje sam do sada preduzela, i posle koga sam, pored upoznavanja novog grada, bolje upoznala i sebe.

Tags Transilvanija