Category: Rumunija

Dečji grad Danubius je internacionalni kamp na nemačkom jeziku koji se održava svake godine, krajem juna, u transilvanijskom selu Barkud/ Bekokten. Okuplja oko 160 dece iz Rumunije, Mađarske , Srbije i Poljske, koja 5 dana „idu na posao” i uče „radeći”. Deca su uzrasta 8-11 godina.
U ovom tekstu opisaću vam kako Dečji grad izgleda iz ugla jedne desetogodišnjakinje. Koje su to sve aktivnosti, misli, želje koje čine jedan dan u ovom gradu?
Situacija: Grupu „Veverice” čini 13 devojčica. Njihova starateljka/ nastavnica sam ja, Danijela. U grupi je 5 devojčica iz Srbije i 6 iz Rumunije. Devojčice spavaju u dve sobe u selu Seligstadt. Ja spavam u sobi sa devojčicama iz Srbije.
7h – „Jao, ne! Opet nas nastavnica budi ovako rano! Mrzim rano ustajanje. Neću nikad u životu da radim!”
7.15h – „Uspela sam nekako ustati, idem sad na brzinu da operem zube i da se obučem. Uskoro će doručak, a onda idemo na posao! Jedva čekam danas da dobijem svoju platu! Hoću posle da jedem musli, palačinke, da učestvujem u šou za talente, da pokažem svima kako mogu dobro da pevam i igram! Ah da, moram i krevet da namestim, da nam soba bude lepa. ”
7:35h – „Jao, kad će više taj doručak. Jaaaako sam gladna! Jedva čekam ponovo da jedem onaj domaći maslac. Nastavnica mi je rekla da je i pašteta koju smo juče jeli domaća. Baš je bila ukusna! I hleb mi se jako svideo. ”
7:50h – počinje doručak, nakon doručka deca sami odnose tanjir i pribor za jelo do kuhinje. Posle toga spremaju u ranac sve što im je potrebno za taj dan i izlaze napolje, gde ih čeka kombi koji ih prevozi do sela Barkud, u kom se održava Dečji grad.
8:45h – „Jao, gde mi je sad kačket! Nastavnica kaže da ga moram poneti, a nigde ga nema…U ranac sam spakovala vodu, kabanicu, rezervnu majicu, čarape i kremu za sunčanje. Još samo taj kačket da nađem i krećemo! A, evo ga, ne znam kako se našao pod krevetom…Spremna!”
8:50-9:05h – vozimo se u kombiju, nas 14 „veverica”. Sve smo obule gumene čizme jer je dosta oblačno, ali se nadamo da će sunce da nas iznenadi za par sati. Dolazimo do igrališta gde ćemo se igrati do 10h, kada počinje „Šou za građane”, gde igramo i pevamo i razgibavamo se pre posla 😉

10h – „ Von Kopf bis Fuß, von Kopf bis Fuß- što je super ova pesma, odmah sam sve razumela. Jao, i Makarenu! Baš je super ovaj naš šou! Najavili su da su od 12h prijave za talent šou, ne smem zaboraviti da odem posle ručka!”

10:15 – 16h – „ Danas sam radila u kafiću. Ovaj posao izabrala sam zato što jako volim da kuvam kafu i da pravim kapućino. Moj poslodavac ( volonter iz Nemačke/ Rumunije) je bio veoma fin prema meni, i pričao je sporije na nemačkom, kako bih sve razumela. Imali smo dosta posla danas, pošto je padala kiša pa su svi došli u kafić da sede. Baš smo dosta kafa prodali, i dobro smo zaradili!

Od 12 do 12:30 smo imali pauzu za ručak, na koji sam išla sa svojim poslodavcem. Tad je kafić bio zatvoren. Posle ručka smo opet dosta radili. Nastavnica je takođe bila u kafiću i popila jedan kapućino!
Na svojoj kasnijoj pauzi sam šetala po gradu, išla sam u bioskop i kupila musli, zatim sam odgledala jednu pozorišnu predstavu na trgu. Baš je bilo zanimljivo. Prijavila sam se za talent šou i sutra nastupam pod rednim brojem 5! Nagrada za pobednika je 40 zelija!!! ( Zeli je valuta u Dečjem gradu)

A kupila sam posle i jednu palačinku sa nutelom u pekari, taman za desert. Dugo sam čekala u redu…

Sutra ću raditi kao zlatar, videla sam da tamo devojčice prave baš lep nakit, pa bih želela da se oprobam i u tom poslu. Sad čekam prodavca novina da vidim šta se to sve dešavalo u gradu, i ima li kakve najave za sutra. Baš me zanima i vremenska prognoza, valjda neće padati kiša jer poslepodne idemo u šetnju do sela Seligstadt.”

16h – ponovo se održava Šou za građane, tu opet pevamo i igramo, i slušamo šta se to danas dešavalo u gradu. Najavljuje se talent šou i sutrašnja šetnja. Posle šoua nas čeka naš kombi i vraćamo se u Seligstadt.

16:30h – „Jao kako sam umorna od posla! Ali, idemo da se igramo napolju. Danas ćemo ići da igramo stoni tenis, a posle ćemo se malo kartati napolju. Napokon je sunce izašlo! Trebalo bi i sobu da sredimo i da operemo čizme, kako bi sutra sve bilo spremno.

Jutros mi je nastavnica pomogla da naučim par rečenica za svoj današnji posao, a posle sam i u kafiću naučila par novih reči. Sve sam ih zapisala! A večeras ćemo sa nastavnicom učiti reči koje nam trebaju za sutrašnji posao. Baš se radujem što ću praviti nakit. ”
19h – večeramo i, kao i za doručak, vraćamo tanjire i pribor u kuhinju. Nakon večere nastavljamo sa igrom, pričamo o svom danu i planovima za sutra.
20 – 20:30h – „Nastavnica nam je svima dala telefone kako bismo mogli da se čujemo sa roditeljima. Mami i tati sam spričala sve što mi se danas dogodilo. I šta smo jeli, i šta je bilo na poslu. Nismo pričali dugo jer su razgovori baš skupi. Nastavnica kaže da treba nešto da ispričamo i uživo, kad dođemo kući. ”
20:30 h – „Napolju je bilo baš lepo vreme i kartale smo se za jednim stolićem, pod suncobranom. Kartale smo se i sa rumunskim devojčicama, a one su želele da ih naučimo poneku reč srpskog. Posle smo malo skakale na trampolini, a oko devet smo ušle opet u kuću jer se već bilo smračilo. ”

21-22h – „Istuširala sam se i oprala zube. Večeras smo odlučile da napravimo Dečji grad u našoj sobi. Svaka od nas je nešto prodavala na svom krevetu. Prodavale smo gelove za tuširanje, mašne, nakit, i plastične čaše. Bilo je baš zanimljivo, ali smo u 22h morale da završimo igru jer je već bilo vreme za spavanje. Nastavnica je rekla da možemo još malo da pričamo tiho, jer su druge devojčice već bile zaspale. I mi ćemo uskoro. Sutra opet idemo na posao. A moram da se pripremim i za talent šou…Laku noć ;)”
Prve utiske iz Dečjeg grada 2018 pročitajte ovde.

Vratila sam se iz Transilvanije! Četvrti put sam se našla u istom selu, na istom kampu, ali u potpuno drugačijoj atmosferi. Zašto? Zato što su tamo bila nova deca, nove igre, novi plesovi, novi mladi i malo stariji ljudi, nova otkrića, koja su i ovo moje učešće na mestu staratelja ( nem. Betreuer) učinili posebnim.

Pa da krenemo od dece! Jedanaest dečaka i devojčica iz Srbije, šestoro iz Mađarske, četvoro iz Poljske i još 140 iz Rumunije našli su se na jednom mestu. Raspoređeni u dva transilvanijska sela, Bekokten i Seligstadt, smešteni u višekrevetne sobe sa svojim starateljima, pričali su pet dana na nemačkom jeziku, pokazivali jedni drugima igre, igrali karte sa mešovitim pravilima iz četiri zemlje, i svakog jutra kretali na svoj posao.

Neki su bili pekari, neki prodavci u diskontu pića, zlatari, slikari, sudije, policajci, radnici u bioskopu, glumci u pozorištu, spikeri na radiju, novinari, vatrogasci… Za nedelju dana oprobali su se u tri posla i videli kako jedan pravi grad funkcioniše. Naučili su da treba vredno da rade kako bi zaradili novac, da moraju da plaćaju porez, da će biti kažnjeni za krađu novca iz banke… Ali, naučili su i da poštuju druge, različite od sebe, one koji su bolesni, siromašniji, različite vere i nacije. U svoje slobodno vreme u Dečijem gradu kupovali su poklone za svoje najdraže i za sebe, jeli musli s jogurtom, sladoled, palačinke, kokice, koje su pravila druga deca. Kažu da im se sve svidelo i da žele da dođu opet 🙂

Novi ljudi koje sam upoznala proširili su moj krug internacionalnih prijatelja, i od ovog putovanja se osećam još bogatijom. Pored Danijele iz Srbije, Kinge iz Mađarske, i Franzi iz Nemačke, koje sam znala od prošle godine, ove godine sam upoznala još par divnih ljudi sa kojima ću sigurno ostati u kontaktu. Tu su Anita, Bianca, Theresia, Ramona, Cornelia, Tanza, Miruna… Sve dolaze iz različitih mesta u Rumuniji ili Nemačkoj, imaju od 20 do 45 godina, i svima je zajednička ljubav prema deci i prema ovom neformalnom vidu učenja nemačkog jezika.

A kad su tu novi ljudi koji se bave pedagoškim radom i dolaze iz drugih zemalja, tu su i nove ideje koje nastaju tokom neformalnih druženja, najviše tokom obroka. Najviše ideja dobile smo dok smo jele domaći rumunski maslac, ukusni hleb iz peći na drva i namaz od pečenog patlidžana, koji je i omiljeni specijalitet većini staratelja i volontera na ovom projektu. Recept očekujte u nekom od narednih tekstova 😉

Učešće u još jednom Dečjem gradu pružilo mi je priliku da ne budem samo ja ta koja podučava, već da i deca budu ta koja uče mene. Jedna Klara me je učila da pravim narukvicu, jedna Ioana me je učila kako se kažu boje na rumunskom jeziku ( uspešno sam savladala lekciju), Theodora i Mara su mi napravile listu bitnih rumunskih reči ( njih tek treba da učim), jedna Celine mi je pokazala kako se osmehom mogu prevazići teški trenuci, i kako se odlučnošću može postići sve ono što želiš. Iako mala, deca i te kako imaju šta da pokažu nama odraslima. Mislim da smo na ovom kampu svi ponešto naučili, bez obzira na uzrast.

Kamp je trajao od 24. do 30.6. i najveća prepreka koju smo imali bila je neumorna kiša. Protiv nje smo se borili čeličnom voljom, osmehom, gumenim čizmama i kabanicama. Poslednjeg dana smo uspeli da oteramo kišu, tako što smo svi uspeli uspešno da savladamo trinaest zadataka. Tok dana je u Bekoktenu sinulo sunce posle tri dana, a mi smo ga pozdravili ovom pesmom.

Za sada toliko od mene o Dečjem gradu. Utisci su još sveži, kofer još nije raspakovan…Čim se raspakujem nastavljam sa pisanjem – očekujte nove tekstove uskoro 😉

Probudila sam se u potkrovnoj šestokrevetnoj sobi u Segešvaru. Bilo je pet ujutro. Krevet koji sam izabrala nalazio se u kutku sobe pored uzanog prozora sa starim roletnama. Odatle sam primetila da su svi ostali kreveti prazni. Udišući svežinu segešvarskog jutra gledala sam šarene srednjovekovne krovove Drakulinog grada. Na noćnom stočiću kraj kreveta stajala je kutija sa dva parčeta pizze koju sinoć nisam uspela da pojedem. „Eto, imam doručak”, pomislila sam, i otišla da se umijem.

U hostelu sam mogla da ostanem do podneva, ali želela sam da iskoristim ovaj dan koji mi je sudbina dala na korišćenje. Spakovala sam u ruksak patike, obula sandale, proverila dokumenta i novac, i krenula ka drvenim stepenicama koje su škripale pri svakom mom koraku.

Momak sa recepcije hostela iznenadio se mojim ranim ustajanjem. Zamolila sam ga za punjač jer svoj nisam ponela. Posle 10ak minuta uspeo je da nađe neki stari izlepljeni punjač u fioci. Ali, radio je, i napokon sam mogla da javim svima da sam živa i zdrava.

Posle moje apokalipse u Transilvaniji u vozu mi se ispraznio telefon, a kako sam igrom slučaja ostala u Segešvaru, nisam imala mogućnost da napunim bateriju. Mladić iz hostela me je ponudio kafom, s kojom sam uživala u izlasku sunca. Sinoć je padala kiša i jutro je bilo sveže. I bila sam zadovoljna što sam dan pre u ruksak spakovala i svoj omiljeni sivi džemper, koji mi je sada itekako trebao. I mama bi bila ponosna na mene, da zna 😉

Ali, o ovome ni reči mami. Mogu zamisliti njen izraz lica kada bi saznala da joj je kćer sinoć zbog loše povezanosti između transilvanijskih gradova ostala zatočena u Segešvaru sa 20 evra u džepu, da je u kasne tražila hostel u nepoznatom gradu, da je pokisla u sandalama i bez kišobrana, da je spavala u istoj odeći u kojoj je dan pre izašla iz stana, da je voz čekala sa nepoznatim čovekom više od dva sata na užarenoj stanici u zagađenom mestu Copsa Mica? Bilo je toliko toga što sam juče uradila pogrešno. Ali, ovo je bilo novo jutro, novi dan, i nova šansa.

Kada sam stigla u Segešvar, nadala sam se da ću naći autobus koji u večernjim časovima ide nazad za Sibinj. Sa železničke stanice, na kojoj niko nije radio u pet popodne otišla sam do autobuske stanice. Međutim, odgovor je bio da poslednji bus ide u 18h. Nisam želela da bacim sve izgubljeno vreme i novac i da odem iz ovog mesta nakon sat vremena šetnje.

Napravila sam tada, sedeći na jednoj klupi, profil na Bookingu i pretražila hostele u gradu. Jedini hostel za koji sam imala novca bio je City hostel, a imao je odličnu poziciju – u samom starom gradu. Izvršila sam rezervaciju, jedno noćenje koštalo je 10 evra. Već tada mi je baterija bila na izmaku, pa sam na papir na brzinu zapisala adresu hostela i nadala se da će mi neko od ljudi usput objasniti gde je ta ulica. Isto tako sam se nadala da ću u nekom od kafića uspeti da dobijem punjač. Plan mi je bio da prošetam, sednem na kafu gde bih napunila telefon, a zatim odem do hostela.

U šetnji ka starom gradu već sam izdaleka primetila da je Segešvar ustvari grad-tvrđava. Prešla sam most preko reke Tarnava Mare, s kog sam posmatrala gradić u daljini, i pravoslavnu Crkvu Svetog Trojstva.

Kada sam prešla most, nastavila sam samo pravo, i stigla do jednog malog parka, gde je na stolu bila šahovska tabla. Tu je u blizini i jedan kafić, u koji sam ushićeno ušla kako bih zatražila punjač. Nisu imali, ili nisu hteli da daju, iako sam naglasila da ću sesti kod njih i poručiti nešto. Malo razočarano sam nastavila dalje.

Ulice su uske i kaldmisane. Sandale nisu baš bile sjajan izbor, ali sam čekala da stignem do hostela kako bih se raspakovala, malo odmorila i obula patike za večernju šetnju. Osećala sam se pomalo usamljeno, u ovom malom čarobnom gradiću, imala sam osećaj da sam jedina koja je ovde u tom trenutku sama, i bez mogućnosti da se javi nekom svom. Samo sam želela da im javim da sam dobro i da ne brinu.

A priznajem, želela sam i da im pošaljem neke fotografije. Jer, ovakvo šarenilo nikad nisam doživela, Nizale su se raznobojne kuće – plava, narandžasta, zelena, crvena, žuta, bela…osetila sam se na trenutak kao da sam zalutala u priču o Ivici i Marici…Te kuće podsećale su me na razne slatkiše, a, kao ni oni, ni ja nisam mogla da se vratim kuči…Samo da ne naiđe neka veštica .D

U tom svom lutanju po Segešvaru stigla sam i do simbola grada – kule sa satom, kroz čiji svod sam nastavila dalje, razgledajući zgrade sa obe strane.

Tu je bila i Drakulina kuća, u žutoj boji. Primetila sam da je ta kuća važna, jer su je mnogobrojni turisti fotografisali. Prvi put sam na putovanju bila srećna što je svuda gužva – osećaj da sam usamljena time je vremenom nestajao, a posle nekog vremena se i izgubio. Bila sam srećna što sam ovde.

Već je bilo veče kada sam, uz pomoć jedne devojke, pronašla svoj hostel, koji se nalazio na dva minuta od Drakuline kuće. Unutra je bilo tiho i prazno, a hostel je bio u stilu grada i priče o Drakuli – pravi srednjovekovni, pomalo mračan, a drvene spiralne stepenice su vodile do moje sobe. Momak recepcioner mi je naglasio da će verovatno do jutra još neko da se pojavi i da se ne uplašim ako noću čujem škripanje stepenica ili lupanje vratima. To me je baš smirilo 😀

Ostavila sam stvari, uplatila 10 evra za noćenje, i nastavila sa šetnjom. To svoje veče provela sam lutajući po stepenicama i osvetljenim ulicama starog grada. Iako veoma mali, gradić je u večernjim satima dobio pravi turistički šmek. Bašte su bile pune, u nekim kafićima su organizovane i žurke. Vratila sam se u onaj kafić gde nisam dobila punjač, i poručila malu pizzu – to je bilo jedino za šta sam mogla izdvojiti novac. Dve devojke su sedele za stolom pored, i one su mi pozajmile punjač na nekoliko minuta, pošto su išle ubrzo kući. Uspela sam da pošaljem poruke da je sve ok i telefon se opet ugasio.

Te večeri me umor svladao i brzo sam se vratila u hostel. Želela sam da što pre  zaspim kako bih ujutru mogla da iskoristim vreme do 13h, kada sam imala autobus za Sibinj. Da, ovog puta sam želela da budem što praktilčnija, i da stignem direktno u svoju rumunsku kuću.

Opet sam, na dnevnom svetlu, obišla sve raznobojne kuće. U Segešvaru ne možete biti smrknuti i tužni. To šarenilo vam jednostavno ne dozvoljava da u vama zavlada neko negativno osećanje.

A još kad stignete do tvrđave i vidite mladence koji se fotografišu, decu koja veselo trče uz i niz stepenice, šarene olistale cvetne bašte…Srce vam je onda puno. Tako je i meni bilo… Na desetine puta sam se spustila i popela uz stepenice, i svake su me odvele u neki novi kutak starog grada. Čini mi se da, uprkos veličini grada, ne možete sve obići, jer su neki delovi jednostavno skriveni ili nepristupačni. Možete im se diviti samo iz daljine.

Za kraj sam otišla do Strašnih stepenica – niz od sto drvenih natkrivenih stepenica kojima kroz mračni hodnik stižete do brda sa crkvom, luteranskim grobljem i predivnim pogledom na Donji grad. Meni samo penjanje nije bilo previše strašno, ali je postalo malo jezivo jer turisti unutra plaše jedni druge 😉

Crkva na brdu najbolji je primer gotike u Segešvaru. Posvećena je svetom Nikoli, a njena gradnja započela je u 14. veku. Kroz vekove je nekoliko puta renovirana, što se vidi po freskama u unutrašnjosti.

Pored Strašnih stepenica sam pronašla i nekoliko suvenirnica, kupila par razglednica i magneta, a nakon toga se uputila nizbrdo ka autobuskoj stanici.

U Segešvaru možda nisam posetila sve znamenitosti,  nisam jela lokalnu hranu, nisam se družila sa lokalnim stanovništvom – jer je stari grad pun turista. Ali je Segešvar grad u kom sam bila najležernija, i u kom sam možda, uprkos svim nedaćama, najviše samostalno uživala. Divila sam se građevinama, uplašila sam se na Strašnim stepenicama, smešila sam se i fotografisala prolaznike, i dobila upalu mišića od lutanja po kaldmi. Jednostavno – osetila sam ga, i priznajem da sam bila tužna kada sam odlazila.

„Autobus je već na stanici” – rekla mi je ljubazna gospođa sa šaltera. Dala sam joj poslednjih 7 evra i od nje uzela kartu za Sibinj. Bilo je ipak lepo sigurno se vratiti kući.

Da li ste vi bili u Segešvaru? Kakve utiske je ovaj gradić ostavio na vas?

Prilikom svog letnjeg boravka u Sibinju, jednom od većih transilvanijskih gradova, izrazila sam želju da jedan dan odem i do Segešvara, rodnog mesta grofa Drakule , i uživam u slikovitim kućama, kaldrmisanim ulicama i autentičnoj transilvanijskoj atmosferi ovog srednjovekovnog gradića. Kako niko od mojih poznanika nije bio raspoložen da početkom jula ide da obilazi grad, odlučila sam da sama krenem u ovu avanturu. Imala sam samo četiri dana do odlaska kući i nisam želela da ostanem uskraćena za ovaj doživljaj.

Kako to često biva kada se uživite u neko mesto i u njemu se osećate domaćinski, tako mi se i ovog puta desilo da sam se opustila u Sibinju i, iako sam želela tog dana na izlet, malo duže ostala u svom udobnom krevetu. Dok sam ustala, doručkovala i spremila se, već je bilo oko 11h. Ali, nije mi to smetalo. Verovala sam da imam sasvim dovoljno vremena da stignem, razgledam sve planirano i uveče stignem natrag u Sibinj.

Moj optimizam srušio je pogled gospodina sa železničke stanice, koji mi je svojom gestikulacijom davao do znanja da idem kasno u Segešvar. Nije mi bilo ništa jasno, jer sam videla da voz kreće u 11:30h, a da se do Segešvara putuje sat i po vremena. Da, sat i po vremena, bez presedanja! Ovo sam shvatila tek kada sam dobila u ruke svoju kartu, na kojoj je pisalo da je presedanje u mestu Copsa Mica i da ću na vezu čekati 2 sata. Pomislila sam – nema veze, to mesto Copsa Mica je sigurno zanimljivo i mogu za tih dva sata malo da ga obiđem, da popijem kafu. Nisam želela da paničim. Strpljivo sam čekala svoj voz.

Voz se sastojao od svega nekoliko vagona i više je podsećao na teretni. Videla sam par mlađih ljudi koji ulaze i pošla za njima. Još jednom sam proverila – bila sam u dobrom vozu. U kupeu sam sedela sama. Uz sebe sam imala flašicu vode i ruksak sa patikama u slučaju da me uhvati letnja kiša, pasoš, telefon i novčanik. Kopkalo me da na internetu pretražim šta to ima da se vidi u mestu Copsa Mica, ali nisam to uradila. Želela sam da se iznenadim. Bila sam ipak srećna što ću neplanirano posetiti još jedno mesto u Transilvaniji.

Posmatrala sam prirodu kroz prozor. Uvek sam baš zbog toga obožavala vožnju vozom. Prolazili smo kroz živopisne krajolike, pored pustih sela, humki, kristalno čistih jezera, bujnih šuma…Voz je išao toliko sporo da sam mogla da otvorim prozor i s blagim vetrom u kosi uživam u svežem letnjem vazduhu.

U moj kupe ušao je kontrolor i pokazao da je Copsa Mica naredna stanica. Gledala sam kroz prozor očekujući da se preda mnom stvori prelepi pejzaž, živopisno selo ili neki mali gradić.

Na moje zaprepašćenje, nije me dočekalo ništa. Samo pruga. Usijano kamenje među zarđalim šinama. Pusta stanica koja je bila potpuno urušena. Trafika na kojoj niko nije radio. Njiva koju niko nije obrađivao. To je bila jedna pustara.

Voz je otišao i ostala sam sama na pruzi. Tada je krenula panika. Hiljadu misli prošlo mi je kroz glavu. Strah od nepoznatog prevladao je u meni. Napolju je bilo 40 stepeni. Sandale su mi se upalile od vrelog betona. Nigde drveta. Prvo sam odlučila da potražim hlad. Ostalo mi je još pola flašice vode i to je u tom trenutku bila moja jedina nada. Sela sam u senku trafike i pomislila „Šta mi je ovo trebalo?” Imala sam mobilni sa sobom i rumunsku karticu sa internetom. Međutim, nije bilo dometa. Izašla sam iz svog hlada i pokušala da uhvatim neki signal. Iako sam ga pronašla na vrelom suncu, ostala sam tu i počela da šaljem poruke dragim ljudima. Javila sam im gde sam i u dopisivanju s njima vreme mi je brže prolazilo. Samo sam želela da naiđe taj voz za Segešvar. U 14h.

Posle pola sata čekanja navikla sam se na svoju okolinu. Prvi šok je prošao i malo sam se smirila. Iako sam i dalje bila nepoverljiva prema svakom šumu u daljini, ubedila sam sebe da će sve biti u redu i da će voz sigurno doći. Još samo sat i po, brzo će to proći. U daljini sam videla neke fabrike koje su mi izgledale zatvorene, opustošenu zemlju, i par sivih kućica koje su mi izgledale kao izgorele. Nisam imala hrabrosti da peške istražujem ovo mesto gde sam se nalazila. Slaba internet konekcija mi nije dozvoljavala da na internetu pročitam nešto o mestu gde sam, niti da proverim red vožnje. U vazduhu se osećao miris rđe. Nisam mogla osetiti svežinu, iako je vetar lagano duvao.

U jednom trenutku začula sam korake iza sebe. Približavao mi se stariji krupan čovek s brkovima, u uniformi konduktera. Sigurno je radio ovde i došao je na smenu. Obradovala sam mu se i nasmešila. Ali, on me je samo gledao. Nije izustio ni reči. Verovatno ni on nije verovao da se neko zatekao ovde. Promrmljala sam; „Sighisoara”, nakon čega se on zamislio i negde otišao. Vratio se posle 15ak minuta sa papirom na kom je pisalo. „Sighisoara 14.00”. Klimnula sam oduševljeno i zahvalila se nevešto na rumunskom. Zatim mi je on svojim neveštim engleskim ponudio kafu. „Otkud mu sad ovde kafa”, pitala sam se, ali sam potvrdila da je žarko želim. Opet je otišao. Vratio se brzo sa vrelom kafom i rekao mi da košta 1 lei. Nepoverljivo sam izvadila novčanik i dala mu novac, brzo pakujući novčanik nazad u torbu. U tom trenutku platila bih i mnogo više, samo da popijem nešto. Moja flašica sa vodom bila je skoro prazna, a ostalo mi je još sat vremena čekanja.

Ostao je kraj mene i nešto govorio na rumunskom. Od svega sam razumela da je Segešvar lepo mesto. Pokušala sam da mu objasnim da sam iz Srbije, ali na pomen moje zemlje on nije reagovao. Samo je nastavio svoju priču, a ja sam klimala glavom iako nisam razumela ni reči. Bilo mi je žao što ne mogu da razgovaram sa ljubaznim kondukterom. Verujem da na ovu stanicu retko ko svraća ili se na njoj zadržava i da mu je posao verovatno monoton. Nikad ne bih volela raditi na ovako pustom mestu.

U međuvremenu sam uspela uhvatiti bolji signal i na internetu pretražila Copsa Micu. Saznala da je jedno od najzagađenijih mesta Evrope jer je 60-ih godina 20. veka postala lokacija za izgradnju nekoliko fabrika teške industrije. Vlada je bila svesna posledica do kojih će to dovesti, te je farmerima zabranjeno da prodaju svoje proizvode izvan ove regije. Za 10ak godina sva flora je uništena, pocrnela od štetnih gasova koje su proizvodile dve velike fabrike, Carbosin i Sometra. Ova ekološka katastrofa prouzrokovala je i visoku smrtnost u regiji Copsa Mice, a prosečan životni vek u ovom mestu smanjen je za devet godina. Fabrike su prestale sa radom 90-ih godina, ali i danas, kada se nađete u ovom mestu, plašićete se da udahnete. Tako je bilo i sa mnom, kada sam pročitala ove informacije.

Čekanje voza na ovom mestu bilo je s jedne strane grozno, a sa druge strane veoma zanimljivo. Sigurna sam da ove informacije ne bih nikad saznala da se nisam našla ovde, a nikad ne bih ni posetila ovo mesto svojevoljno. Fotografije na internetu dovoljno su govorile o njemu – sivilo, beda, bolest, dim, groblje. Stanovništvo se mahom iseljavalo, ali zbog siromaštva mnogi su morali da ostanu ovde, udišući otrovni vazduh i unoseći razne hemikalije u svoj organizam. A kondukter, ko zna koliko godina već radi ovde…

Nakon nekog vremena primetila sam da meštani stižu na stanicu. Voz je trebalo da stigne za 20 minuta. Pripremala sam se za ulazak, strahujući da ću nekim slučajem zakasniti i da ću morati još da ostanem u ovom apokaliptičnom mestu. Pitala sam jednu devojku da li ide do Segešvara. Rekla je da čeka voz za Kluž koji dolazi u isto vreme. Dodala je da za živi u Copsa Mici. Potvrdila mi je ono što sam pročitala, da je mesto i dalje veoma zagađeno, iako je vlada obećala da će ga očistiti, to se još uvek nije desilo. „Rumunija ima veće probleme” – rekla je sarkastično. Ali, čim joj finansije omoguće, i ona će otići da živi u Sibinj. Iskreno sam joj poželela sreću. Naš razgovor prekinuo je zvižduk voza iz daljine.

U jednom trenutku stigla su dva voza. Trčali smo preko šina jer ne postoji drugi način da se stigne do ulaza. U celom haosu videla sam gospodina konduktera koji mi je mahao i pokazivao da treba da uđem u voz sa leve strane. Zahvalila sam mu se i veselo uskočila u čist, prostran vagon sa plavim sedištima.

Pogledala sam kroz prozor. Kondukter je ostao sam na svom radnom mestu. Vratio se svojoj svakodnevnici, verovatno u nadi da će i sutradan neki turista odlučiti da se „iznenadi”u Copsa Mici. U vozu sam napokon bila smirena. Razmišljala sam o onome što sam doživela i shvatila koliko sam imala sreće, jer je ipak sve dobro prošlo.

Razmišljala sam i o Copsa Mici. Mestu koje je zaboravljeno i odsečeno od sveta. Mestu u kom se deca rađaju bolesna. Mestu u kom meštani ne mogu da uzgoje nijednu biljku. Jedini koji ovde svraćaju jesu turisti koji žele da vide Segešvar. A kad poslednji voz prođe, mesto ostaje pusto i zagušljivo. Bez cvrkuta ptica.

Jedan profesor sa Univeziteta u Sibinju je rekao: „Copsa Mica je i danas ( 2013.) opasno mesto za život. Sve što udahnete, sve što dotaknete, sve što pojedete opasno je po vaše zdravlje”.

Do Segešvara me je delilo 45 minuta.

A kako sam se (s)nasla u Segešvaru, saznajte ovde.

Da li ste vi nekada imali sličnu situaciju? Kako ste je rešili? Šta ste iz nje naučili? Pišite mi o tome u komentarima.