U Bratislavi sam bila tri puta. Nijednom ciljano.
Ne znam da li je to njena sreća ili nesreća – blizina metropolama poput Beča i Praga. S jedne strane, posećuju je i oni koji to ne planiraju, kao što nisam ni ja. Jednostavno, nađe vam se na putu, pa što je ne videti? S druge strane, retko ko se u Bratislavi dugo zadržava. Ograniči svoju posetu na par sati. Popije kafu, prošeta gradom. Bratislava mu služi za okrepljenje. Međutim, skoro svako je baš zbog te blizine Beču i Pragu poseti više puta…
Mene je prvi put me ugostila sada već davne 2012. na putu ka Pragu. Stigli smo u rano novembarsko jutro. Ulice su bile potpuno puste, prodavnice i restorani zatvoreni. Bratislava je bila uspavana lepotica. Svidela mi se na prvi pogled, činila mi se mirnim i uljuljkanim gradom. Iako prestonica, nije mi odavala utisak grada u kom se vikendom sjati milion turista,.Baš naprotiv, sve turiste odvlačili su Beč i Prag, a Bratislava je vikendom bila usamljena.
Drugi put sam je takođe posetila nenadano. Krenuli smo u pohod na Belgiju, a plan je bio da prvi dan putovanja provedemo u Pragu ( gde drugo?). Međutim, zbog ogromne gužve na graničnom prelazu, ostali smo 10 sati zatočeni između Srbije i Mađarske. Morali smo promeniti plan, i – svratili smo u Bratislavu. Opet je bio novembar, a posle 15ak sati vožnje, prijalo nam je da odmorimo ovde i napunimo baterije za dalje. Ovog puta Bratislava je bila malo življa, i restorani su radili, pa smo mogli da se zgrejemo uz toplu čorbu i makarone sa sirom u jednom restorančiću u blizini glavnog gradskog trga.
Treći put se dogodio u februaru. Ovog puta videla sam snežnu Bratislavu na par sati, i napokon imala dovoljno vremena da se popnem do Bratislavskog dvorca sa četiri kule i odozgo posmatram grad. Vetar nam je šibao obraze dok smo se gore penjali, ali uživali smo u ovoj snežnoj idili. U sećanju su mi ostali beli bratislavski krovovi.
Ali nije dvorac jedino što mi je ostalo u lepom sećanju posle tri posete. Slovačko narodno pozorište iz 1920. jedna mi je od dražih građevina ovde, posebno zbog toga što ga krasi i Ganimedova fontana. Ganimed je bio smrtnik izuzetne lepote u koga se zaljubio Zevs, te ga je oteo, doveo na Olimp i postavio ga za peharnika. Od vodiča smo saznali i to da je Ganimed, kao jedan od simbola Vodolije u astrologiji, svu lepotu uzeo za sebe, pa iz tog razloga Vodolije nisu lepe 😀
Gradska kuća krasi Glavni gradski trg još od 14. veka i jedan je od najfotografisanijih motiva grada. Sedište je Gradskog muzeja. Žao mi je što nijednom nisam imala dovoljno vremena da se popnem u toranj i posmatram Bratislavu iz ptičje perspektive. To je jedan razlog da se ponovo uputim tamo 😉
Preko puta Gradske kuće nalaze se dve građevine svetlih boja koje daju ovom trgu posebnu čar – bivša Mađarska banka u stilu secesije i Paladaiov palata u neobaroknom stilu. Priznajem da sam ove dve građevine pomno posmatrala pri svakoj svojoj poseti, i divila se njihovoj lepoti i skladu. Ispred njih je i najpoznatija fontana u Bratislavi – Rolandova ili Maksimilijanova fontana, koja je 1575. godine služila za snabdevanje vodom u gradui.
Iz svakog ugla u gradu možete videti toranj Katedrale svetog Martina. Katedrala je urađena u stilu gotike, Značajna je jer je u njoj 25. juna 1741. godine krunisana Marija Terezija.
Meni se jako dopala popločana ulica koja vodi iza Katedrale. Krase je stare bratislavske kuće pastelnih boja. Kad šetate ovuda, osećate se kao pravi stanovnik usnulog grada.
Međutim, čak i kada lokalno stanovništvo spava, par momaka je uvek budno da pozdravi prispele putnike i turiste.
Ćamil, radnik koji „ viri iz kanalizacije” donosi sreću svima onima koji ga dodirnu po glavi i slikaju se sa njim. Za njega kažu da voli da gleda pod ženske suknje, a i da je lenj, pa ne obavlja posao za koji je plaćen.
Srebrna statua Ignaca Lamara, čoveka koji je poludeo zbog neuzvraćene ljubavi i iz tog razloga svim ženama u Bratislavi poklanjao cveće. On će vam poželeti dobrodošlicu u Bratislavi, džentlmenski skidajući svoj šešir.
Hubert je predstavnik svih onih vojnika koji su se zaljubili u lepe Slovakinje u Bratislavi i iz tog razloga ostali da žive ovde, Hubert je, po legendi, počeo da proizvodi vino, koje je danas najpoznatije vino Slovačke.
Još jednog momka volim da pozdravim kada dođem u Bratislavu, a to je Meksikanac koji sedi na krovu jednog restorana. Za njega se ne vezuje nijedna legenda, ali verujem da će neka nastati, s obzirom na to da ovde sedi već godinama i stalni je stanovnik grada.
Na svojim putovanjima videla sam mnoštvo crkava i katedrala, ali ona koju sam videla u Bratislavu ubedljivo je najlepša. To je tzv. Plava crkva – Crkva svete Elizabete. Često biva zapostavljena jer se ne nalazi u starom delu grada, a ja sam je uspela pronaći nakon malo lutanja, uz instrukcije ljubaznih Slovaka koje sam usput srela. Plava crkva je biser Art Nouveau stila, a ime je dobila iz razloga što su i fasada i njeni mozaici plave boje. Posmatrajući njenu lepotu, poželela sam da imam jedan kamenčić njenog mozaika kao uspomenu. Kako sam to naglas izgovorila, tako sam na betonu kraj nje pronašla par kamenčića kraljevsko plave boje, koje sam uz veliki osmeh skrila u pregradu svog novčanika. Ovaj kamenčić mi je ujedno i najlepši suvenir iz Bratislave.
Pri svakoj svojoj kratkoj poseti uspela sam da obiđem neki kutak Bratislave. Kada ih sve spojim u svojoj glavi, dobijem jedan šareni kolaž. Spoj sunca, kiše i snega. Spoj praznih i punih ulica. Spoj boja koje u različita godišnja doba dobijaju drugačiji sjaj. Ali, duh grada je uvek isti. A meni taj duh prija.
Možda je vreme da u Bratislavu odem s namerom? Šta vi mislite?
