Category: Slovenija

Metelkova – alternativna četvrt Ljubljane

Post author By Deni putuje
Post date October 12, 2018
58 Comments on Metelkova – alternativna četvrt Ljubljane

U samom centru Ljubljane, nedaleko od reke Ljubljanice i starog gradskog jezgra, nalazi se ulica Metelkova, a u njoj i ilegalno oformljeni kulturni centar Metelkova mesto. Za Metelkova mesto kažu da je druga prestonica Slovenije – prestonica slobodnih umetnika, izopštenika, buntovnika i otpadnika. Ova četvrt i istoimena ulica ime su dobile po slovenačkom rimokatoličkom svešteniku, filologu i neuspešnom reformatoru jezika Franu Metelku iz 19. veka.

Zgrade ove alternativne četvrti prethodno su bile vojne barake. Sive, bezlične, monotone. 1991. godine, kada se Slovenija odvojila od SFRJ, barake su napuštene, a stotine umetnika predložilo je gradu da ih oživi svojim grafitima. Vlada nije dozvolila da se barake zauzmu, tražeći komercijalnije rešenje za napušteni prostor. Nakon dve godine čekanja, mladi aktivisti su ih samoinicijativno zauzeli i oslikali po svom ukusu, udahnuvši im novi život i proglasivši Metelkovu nezavisnom četvrti, uprkos protivljenju gradskih čelnika.

Vremenom je grad uvideo da se umetnici neće lako predati, i počeo da toleriše njihove ideje. Metelkova je nudila ljubljanskoj omladini dosta toga dobrog – ovde su počele da se održavaju besplatne radionice, književne večeri, filmske projekcije, izložbe i svirke. Metelkova je pružila mladima ulazak u jedan novi svet, koji do tada u Ljubljani nije postojao.

Kasnije je ona postala glavni kulturni centar Ljubljane, koji ne plaća kiriju niti poreze. To je danas mesto slobodnih ideja, i ono pripada svakome – neovisno o starosti, religiji, rasnoj, nacionalnoj pripadnosti ili seksualnoj orijentaciji. Svi su dobrodošli. Ona nije anarhistička četvrt, već se u saradnji sa gradom, utvrđuju pravila koja bi morala da važe za sve – pravila koja ne sputavaju mlade u iznošenju svog mišljenja i ideja, a koja ih istovremeno štite od svih negativnih uticaja koje ovakav način života može da ostavi.

Za sada su najveći problemi ilegalno zauzimanje prostora i nedozvoljeno točenje alkohola. Pošto ne postoje kontrole na ulazima, vremenom je Metelkova postala pogodna za ilegalno prodavanje droge i prostituciju, te iz tog razloga biva veoma često posećivana od strane policije. Na redovnim sastancima umetnici pokušavaju da donesu trajno rešenje za ove probleme, koje ne bi ugrozilo ni grad niti oduzelo slobodu onima koji ovde dolaze.

Pri poseti Ljubljani, Metelkova je bila prvo što sam želela da vidim. Šetajući ka njoj prvo smo naišli na igralište ukrašeno grafitima, koje predstavlja predvorje četvrti. Zatim se nailazi na rozu kuću u kojoj se organizuju sastanci i radionice.

Turisti su ovde i više nego dobrodošli, jer svaki glas o Metelkovoj doprinosi njenom značaju i daje joj prostor u medijima. Ni u jednom trenutku ovde se nisam osećala nesigurno. Bila sam oduševljena onim što vidim. Svaki kutak ovde ima neku priču. Čak i obična klupa ima nešto da vam kaže. Pa i gomila starih dasaka…

Od starih instrumenata i tehnike napravljene su nadrealistične figure. Stari dekupažirani bicikl služi kao oslonac bara, a tu je i oslikani rustični nameštaj. Automobilske gume postale su ograde za cvećnjake, a iznošena odeća pretvorena je u stolnjake i gardine.

Kada smo malo dublje zašli u umetničke pore ove četvrti, obratili smo pažnju na svaki detalj – gledali smo i oko sebe, i iznad sebe. Pokušali smo da shvatimo svaki izraz mladalačkog bunta. Neke postavke su nam bile strašne, jezive ili ogavne. Neke su u nama izazvale bes ili tugu, a neke su učinile da se osećamo bolje i radujemo se životu.

Žao nam je što nismo imali prilike da ovde dočekamo noć – da osetimo atmosferu u Metelkovoj, kada se otvore kafići i galerije, kada se oglase alternativni bendovi, ali i neki poznati DJ-evi koji ovde gostuju. Ali, to ćemo sigurno uraditi narednog puta kada dođemo u Ljubljanu.

Ako ako se vi nekad nađete u Ljubljani, prošetajte do Metelkove. Sigurna sam da će i na vas ostaviti snažan utisak. Čujte glas ujedinjene slovenačke omladine. I za kraj jedan savet – obavezno ponesite fotoaparat. Fotografišite svaku zgradu, svaki kutak, svaku klupu. Ali, nemojte narušiti integritet stanovnika Metelkove – nemojte fotografisati njih, osim ako vas za to sami ne zamole. Ispoštujte njihovu slobodu do kraja.

Da li ste ikada posetili ovu ili neku sličnu alternativnu četvrt?

Tags grafiti, Ljubljana, street art, umetnost

Putnica Slovenija

Kranj – prestonica Gorenjske

Post author By Deni putuje
Post date September 12, 2018
62 Comments on Kranj – prestonica Gorenjske

Dole Sava i Kokra, gore Julijski Alpi koji dosežu nebo i stapaju se s njim. To je Kranj – prestonica slovenačke regije Gorenjska. Mali grad, ali dovoljno velik da se u njemu spoje kultura, istorija, ukusna hrana i fascinantna priroda. Ulice koje odišu mirom, a u nama ipak probude onaj osećaj ushićenja koji nas drži i ne pušta tokom čitavog boravka.

Kada smo Marko i ja stigli, već je bilo kasno uveče i gradom je vladao potpuni mir. Bila je nedelja, a poznato je da Slovenci nedeljom odmaraju. Uspeli smo da prošetamo i vidimo potpuno praznu pešačku zonu i pojedemo jedan kebab 😉 Možda je bilo i dobro da je grad već spavao – i mi smo bili umorni od puta, te smo posle kratke šetnje i nemogućnosti za noćni izlazak otišli na spavanje, kako bismo bili orni za naredne dane.

A naredni dani počinjali su kafom i obilnim doručkom uz očaravajući pogled. Uvek sam volela doručak u prirodi, tako da sam se trudila da oba jutra zauzmemo mesto tik kraj prozora. Jutra su bila hladna, pa se nismo usuđivali da izađemo na terasu našeg hotela Creina. Ali,i pogled kroz prozor bio nam je sasvim dovoljan da nas uveri koliki smo u stvari srećnici što imamo priliku da uživamo u ovakvom prizoru.

Uz dobar početak dana, ništa nije moglo da nam pokvari raspoloženje. Čak ni sitna kišica koja je u par navrata pokvasila kranjske ulice. Kao ljubitelju srednjovekovnih gradova bilo mi je teško da ne iskažem svu svoju oduševljenost ovim gradom još od prvog koraka. Divila sam se divnim građevinama, ulicama pod kaldrmom i tornjevima crkava koje je najlepše posmatrati preko Save.

Kranj, kao i, sigurna sam, sve slovenačke gradove, karakterišu besprekorna čistoća i sklad, uređenost u svakom pogledu – kuće čiji su prozori i balkoni uređeni cvećem, pokošena dvorišta, raznobojne fasade…Nema smeća po ulicama, nema pasa lutalica, prosjaka, niti beskućnika…Dok se šetate, iz obližnjih kafića vas pozdravljaju i smeše se. Jer, ipak nemaju goste tako često.

Kavka bar nam je najviše privukao pažnju i u njemu smo sedeli, proučili mape koje smo dobili u turističkoj organizaciji grada i napravili neki okvirni plan za obilazak. Sedeći tako, posmatrali smo prolaznike, koji su šetali opušteno, bez ikakve žurbe. Usput su sretali prijatelje s kojima bi proćaskali ili popili kafu. Nisu gledali na sat niti žurili na vozove. A bio je ponedeljak. Čak i konobar u Kavka baru bi, ukoliko je sve uslužio, sedeo sa svojim prijateljima i pio pivo, što me je posebno iznenadilo. Moram priznati da mi je prijala ta smirenost koja je svuda vladala. Utopili smo se u tu atmosferu bez pogovora 😉

Pri laganoj šetnji naišli smo na kuću u kojoj je tri godine svog života proveo najpoznatiji slovenački pesnik France Prešern. Poslednjih godina života ovde je radio kao advokat. Kuća je danas muzej, a ulazak je besplatan svake prve subote u mesecu. Na spoljašnjem zidu mogu se i pročitati stihovi njegove najpoznatije pesme „ Zdravljica”, u kojoj nazdravlja svim narodima.

Ova njegova pesma je nacionalna himna Slovenije, za koju je muziku napisao slovenački kompozitor Stanko Premrl. Reči himne u prevodu glase ovako:

„ Nek žive svi narodi
što dočekati žele dan
da svud, kud sunce hodi,
rat je međ’ ljudima okončan,
tad uz prag
neće vrag
nego prijatelj biti drag!”

U Kranju se i pozorište naziva po čuvenom pesniku – Prešernovo gledališće. a ispred se nalazi i velelepni spomenik pesniku.

Međutim, to nije njegov jedini spomenik ovde. Na Glavnom trgu nalazi se još jedan, podignut od strane građana Kranja 1952. godine, u zahvalnost pesniku na njegovom dobročinstvu koje je širio tokom svog života, pomažući siromašnima.

Glavnim trgom dominira Crkva sv. Kancijana koja datira iz 14. veka. Nismo je mogli posetiti jer je bila zatvorena ( pokušali smo tri puta). Nadamo se da ćemo to uraditi narednog puta. Kažu da je akustika izvrsna i da je najlepši doživljaj slušati koncert u njoj.

Drugi deo starog grada nalazi se malo niže, i otkrili smo ga spuštajući se kaldrmisanim ulicama ka ušću reke Kokre u Savu. Ovde smo naišli na još pregršt šarenih kuća sa cvećem ukrašenim prozorima i balkonima…

U samom krajnjem starog grada naišli smo na Pungert – staru odbramben belu kulu sa crvenim krovom iz 16. veka. Pored nje se nalazi Crkva svetih Sebastijana, Fabiana i Rocha, svetaca koji štite od smrtnih bolesti. U ovom delu starog grada nalazi se i igralište za decu i jedan kafić u kome je primamljivo sedeti u letnjim mesecima, zbog hlada koje pruža bujno zelenilo. U blizini je i ušće dveju kranjskih reka, čiji zajednički žubor takođe doprinosi uživanju na ovom mestu.

U blizini Pungerta, iznad reke Save, nalazi se i takozvani „view point”, mesto sa koga možete posmatrati panoramu drugog dela Kranja, preko reke. Za akrofobične pomalo neprijatno 😉 Meni se ovaj pogled nije nešto preterano dopao. Tražila sam bolji, sa druge strane, kako bih mogla da vidim panoramu kranjskog starog grada.

Zatim smo krenuli ka mostu preko Save, uživajući u pogledu na njenu bistru vodu i šljunkovita ostrvca koja su se zbog niskog vodostaja ovde stvorila. Sa druge strane reke nalazi se železnička stanica, sa koje smo putovali na Bohinj i Bled, kao i u srednjovekovni grad Škofja Loka.

Međutim, sada nismo išli ka železničkoj stanici, već smo želeli da potražimo neku višu tačku sa koje bismo mogli posmatrati stari grad Kranj. Idući ka pruzi, primetili smo kraj puta stepenice koje su vodile ka drugom, stambenom delu. Odlučili smo da se popnemo. Pozicija je bila odlična, nalazili smo se tačno naspram starog grada. Gore nas je dočekalo ono što smo tražili – kranjski tornjevi i Julijski Alpi koji sežu u oblake. Uživala san u ovom pogledu, i bila presrećna što smo uspeli da ga doživimo. Jer, u turističkoj organizaciji grada nam ovu tajnu nisu otkrili 😉

Pored ove, Kranj krije još neke tajne. Prva je kanjon Kokre, o kome sam pisala ovde. Druga su podzemni hodnici, koje su Nemci iskopali za vreme Drugog svetskog rata. Jedina tura koja nam je ponuđena je bila u utorak u 17h, što nam nije odgovaralo zbog polaska kući tog dana., Ukoliko budete u prilici, posetite ovu atrakciju pa mi javite utiske 😉 I poslednja tajna ili čak misterija vezana je za kulturni centar Kranja, koji nas je privukao svojim alternativnim umetničkim izgledom, a nalazi se tačno iza železničke stanice. Još jedna razlog da se vratimo ovde!

Panoramski pogled na Kranj bio je vrhunac naše posete. U njega je stalo sve ono što smo videli i doživeli. Sva ta svežina sa Alpa, svi ti uzdasi oduševljenja, svi mirisi jutarnje kafe sa pogledom i odraz naših lica u bistrim ledenim rekama. Sećanje na putešestvija sa kranjske železničke stanice, i misterija kulturnog centra nadomak nje. Sve ostaje urezano negde – kroz slike i uspomene.

Da li ste vi posetili Kranj? Koja slika je u vama ostavila najupečatljiviji trag? Pišite mi u komentarima svoje utiske!

Kroz prirodu Putnica Slovenija

Kanjon reke Kokre – prirodna oaza u srcu Kranja

Post author By Deni putuje
Post date September 3, 2018
102 Comments on Kanjon reke Kokre – prirodna oaza u srcu Kranja

Slovenački grad Kranj bi mogao biti kao i svaki drugi grad u Sloveniji – čist, zelen, besprekoran. Međutim, on ima nešto što drugi nemaju, a to je kanjon reke Kokre – prirodna oaza koja se nalazi u samom srcu grada!

Legenda kaže da je Bog, stvarajući svet, išao i delio svakoj zemlji ponešto. Nekoj je dao planine, nekoj reke, nekoj plodnu zemlju. Na kraju svog puta, stigao je do Slovenije, a pošto je ona bila poslednja zemlja koju je trebalo da obiđe, istresao je iz svoje vreće sve što mu je ostalo na njeno tlo. Tako je Slovenija dobila i planine, i reke, i jezera, i more. Tako je i grad Kranju na poklon dobio reku Kokru i njen kanjon.

Kokra je reka koja izvire u Karavankama, a završava svoj tok dug 34 km u Kranju – gde se uliva u reku Savu. Od svog izvora, pa sve do ušća, ona se probija između visokih planina, a Kranj je jedini veći grad koji na njoj leži. Iz tog razloga je reka nestvarno bistra, potpuno nezagađena i stanište različitih vrsta manjih riba.

Kanjon Kokre ušuškan je u samom centru grada, i bilo mi je nepojmljivo da to nije uticalo na njegovu čistoću. Stanovnici Kranja ga vole, paze i miluju, redovno obilaze i čiste. On je njihov ponos, njihova oaza za beg od svakodnevnice.

Kanjon nije veliki prostorno, ali je dubine 30m i potrebno je oko sat vremena da se obiđe. Najbolje – po vrelom letnjem danu, kada vam zatreba mir i osveženje. Veoma ga je lako pronaći, ucrtan je na svakoj mapi, kao prirodna turistička znamenitost. Ulaz je slobodan za sve.

Spustivši se uskim, strmim stepenicama, Marko i ja smo se našli u nekom potpuno drugom svetu. Užareni beton vrelog letnjeg dana zamenili smo prirodnim hladom, pogledom u različite nijanse zelene boje, koje su pravi odmor za oči. Buku automobila zamenili smo mirom, žuborom reke Kokre, i šumom lišća na blagom povetarcu.

Nije bilo mnogo posetilaca u avgustovsko popodne. Primetili smo jedan par koji se takmičio u bacanju kamenčića u reku. Njihov zvonki smeh odzvanjao je kanjonom, i zvuk kada kamenčići dodirnu površinu hladne vode.

Prelazili smo zatim preko drvenih mostića i posmatrali jato pataka u vodi, koje se svom snagom bore da pređu preko svakog većeg kamena. Takođe mi je bilo zanimljivo posmatrati njihovu požrtvovanost i spremnost da pomognu jedni drugima. „Eh, kada bismo se i mi ljudi ponašali kao ovi pačići” – pomislila sam.

Drugi deo staze vodio nas je kroz gustu šumu na jednu livadu, kojom smo stigli do visokog staklenog mosta. Prelazeći preko njega,ugledali smo kaskade koje koje su doprinosile lepoti i bajkovitosti kanjona. Zbog niskog vodostaja reke, nismo ih mogli doživeti u pravom svetlu – ali eto razloga da dođemo ponovo.

Pratili smo put dalje, prolazeći uskim stazama kroz gusto granje. Staze su prohodne, ali je potrebno imati udobne patike, zbog krupnog kamenja na nekim delovima. Prilikom šetnje pravili smo i česte pauze za odmor. Nismo bili umorni od pešačenja, ali je prijalo smestiti se na neku od stena i posmatrati bistru vodu, utonuti u svoje misli i opustiti se.

Vreme u ovoj čarobnoj oazi brzo nam je prošlo. Na užareni asfalt smo se vratili nakon nekih sat vremena – smireni, opušteni i razdragani. Jer, priroda uvek učini svoje 😉 Odavde smo kući poneli nekoliko raznobojnih kamenčića i lepe uspomene na jedno popodne ispunjeno mirom i svežinom.

Da li ste posetili kanjon reke Kokre? Ako planirate put u Kranj, pročitajte i ovaj tekst.

Imate li vi u svom gradu neko mesto koje posetite kada vam treba mir i odmor za sva čula?

Ako vam se dopada ovaj tekst, sigurna sam da će vam se svideti i tekstovi o klisuri reke Gradac, kao i kanjonu Nere u Rumuniji.

Putnica Slovenija

Jedno popodne na Bledskom jezeru/ Blejanje na Blejskom :)

Post author By Deni putuje
Post date August 27, 2018
6 Comments on Jedno popodne na Bledskom jezeru/ Blejanje na Blejskom :)

Doći u Sloveniju, a ne videti Bled i njegov najfotografisaniji motiv: ostrvce sa crkvom, prava je grehota. Bar tako kažu. Kako ne volim da idem na popularna, izvikana mesta, posetu Bledu sam u svojoj glavi sačuvala u folderu „ako stignemo”. Iako su me svi pre putovanja pitali „Kada idete na Bled? ” i iako je vodič s kojim smo putovali skoro dva sata posvetio priči o Bledu ( a Bohinj nije ni spomenuo), i dalje sam se odupirala turistički popularnoj destinaciji, pa makar posle na mene vi, moji čitaoci, bacali drvlje i kamenje.

Želela sam da vidim Ljubljanu, Kranj i Bohinj. Bohinj posebno. I on je na putovanju i meni i Marku ostavio najlepše uspomene. A sad se pitate, pa jeste na kraju išli na Bled? Jesmo. Kada smo videli sve što smo imali na spisku, iz foldera sam izvukla srednjovekovni gradić Škofja Loka i Bledsko jezero. Inače, ovog teksta ne bi bilo.

Do Bleda smo se vozili autobusom sa Bohinjskog jezera, iz mesta Ukanc, Karta u jednom pravcu koštala je 4,10 evra po osobi, a putovanje je trajalo oko pola sata. Izašli smo na stanici tik pored jezera i započeli našu šetnju. Odmah smo primetili veliku razliku u odnosu na Bohinj – mnogo više ljudi, mnogo kafića, hotele, restorane na samoj obali, sa terasama iznad jezera, koje su bile pune stranaca, ponajviše Kineza. Na sve strane videli smo ljude sa selfie štapovima, koji su tražili najbolji ugao da ovekoveče svoju posetu najpoznatijem mestu na svetu. Ali, nisam želela da budem hejter ( a umem nekad biti), tako da sam pokušala da ih sve ignorišem.

Jezero se dosta razlikuje od Bohinjskog – bilo je kasno popodne, i ono je poprimilo modroplavu boju. Izgledalo je jednako duboko celom površinom, ravnomerno ograničeno šetalištima. Nisam videla da postoji postepen ulaz u vodu niti neka plažica na kojoj bismo mogli da se odmorimo. Za odmor smo iskoristili klupe koje su nanizane promenadom, a odatle smo uživali u divnoj panorami – sa naše leve strane videli smo ostrvce sa crkvom, naspram nas Bledski zamak, a sa desne strane grad Bled.

Jezerom su plovili mnogobrojni šareni čamci – tradicionalne pletne, sa 18 ljudi na svakom. Bilo je i drugih, manjih čamaca, koji se mogu iznajmiti, ali to nam ne bi palo na pamet zbog jakog vetra koji je tog dana duvao na jezeru. Dok smo sedeli na klupi, do nas je vetar doneo zvuke zvona crkve sa ostrva – bilo je 17h.

Šetali smo dalje i stigli do pletnarske luke – mesta sa kog kreću pletne ka ostrvu. Cena povratne karte sa tog mesta je bila 14 evra. Pomislili smo, ako smo već ovde, onda nema smisla da ne vidimo i ostrvo, i odmah se smestili u jedno od pletni. Čekali smo da u naš čamac dođe još 16 osoba, kako bismo mogli krenuti. Saputnici su brzo stigli, a pre kretanja, naš kapetan – pletnar, ravnomerno nas je smestio u brodić, kako bi napravio balans u težini. Naredio je da budemo mirni, da ne ustajemo, da se lepo naslonimo , i da uživamo. Snažno je zaveslao, a vesela ekipa sačinjena od par Arapa, dve Kineskinje, jednog francuskog para, nekoliko Slovenaca i nas dvoje Srba krenulo je u zanimljivu avanturu.

Pletnari obavljaju veoma težak posao – nije nimalo lako veslati u stojećem položaju, boreći se s vetrom i brinuti o sigurnosti ljudi i dece. Pritom – pokazati izuzetno strpljenje, posebno kada Kineskinje ustanu i počnu da prave selfije nasred čamca, opominjati ih besomučno i bezuspešno, a ipak ostati pribran i nasmejan! Dok nam Kineskinje nisu kvarile doživljaj, uživali smo u vožnji, sa vetrom u kosi i mirisom jezera u nozdrvama. Približavali smo se ostrvu, a naš kapetan nam je objasnio da na njemu možemo ostati 40 minuta, nakon čega se vraćamo nazad u našu luku. Prilikom iskrcavanja na ostrvo platili smo našu vožnju i dobili karte, za slučaj da je pletnar zaboravio naš izgled.

Crkva Uznesenja Marijinog, simbol ostrva, potiče iz 15. veka. Za nju se vezuje legenda o potonulom zvonu i tužna ljubavna priča. Legenda kaže da su mladoj plemkinji koja je živela u blizini razbojnici ubili muža. Ona je potom dala sve zlato i srebro kako bi se izlilo zvono za kapelicu na ostrvu. Međutim, prilikom transporta do ostrva, zvono je za vreme oluje potonulo u jezero. Ona je zatim prodala sav svoj imetak i novac dala za izgradnju nove crkve. Nakon njene smrti, papa je, u spomen na njenu dobrotu, dao nalog da se izlije novo zvono za kapelicu na ostrvu – zvono koje ispunjava želje svakom verniku koji na to zvono zazvoni. Do ove barokne crkve vodi 99 stepenika , a veruje se da mladoženja na dan venčanja treba da uznese mladu do crkve preko tih 99 stepenika, i da će im to doneti sreću. Ove legende i verovanja koja se vezuju za ostrvo učinili su ga još popularnijim, a ta popularnost dovela je do velike zagađenosti jezera, protiv koje se slovenačke vlasti svakodnevno bore.

Naših 40 minuta na ostrvu brzo je prošlo – ali je sasvim dovoljno za obilazak. Sa ostrva smo mogli da uživamo u pogledu na Julijske Alpe i grad Bled iz drugog ugla.

Kada smo se vratili na kopno, krenuli smo ka Bledskom zamku, do koga se stiže za 20ak minuta lagane šetnje. Nadali smo se da ćemo penjanjem do zamka uhvatiti veličanstven pogled na jezero u suton, ali nismo uspeli – jer se za veličanstven pogled mora kupiti ulaznica u zamak koja košta 11 evra. Zadovoljili smo se manje veličanstvenim pogledom sa malo niže tačke, i spustili se ka gradu Bledu.

Već je bila suton i ulična svetla obasjavala su jezero sa svih strana. Pletne više nisu vozile, ali u Bledu je i tada imalo šta da se radi. Turisti su sada posedali u restorane na promenadi, jeli krempite i posmatrali mirno jezero. Iz obližnjih restorana odzvanjala je muzika uživo, deca su trčala na sve strane. Dvadesetak ljudi je čekalo red da se fotografiše u „Bledskom srcu” na obali.

A mi? Mi smo krenuli ka autobuskoj stanici i sačekali svoj voz za Kranj. Bili smo zadovoljni što smo došli. Nije nas ništa oduševilo, ali ne možemo reći da nije bilo lepo. Zaključak: Bohinj za uživanje u prirodi, miru, lepoti, kupanju, suncu… Bled – za šetnju u popodnevnim/ večernjim satima. Žao mi je bilo što nismo stigli da posetimo kanjon Vintgar, ali to nekom drugom prilikom. Svakako ću se vratiti opet u Gorenjsku.

Da li ste vi videli Bled? Da li je vas oduševio? Pišite mi vaša mišljenja u komentarima.

Tags Bled, Slovenija

Kroz prirodu Putnica Slovenija

Bohinj – jezero koje mami uzdahe

Post author By Deni putuje
Post date August 20, 2018
59 Comments on Bohinj – jezero koje mami uzdahe

Eh, taj Bohinj…Koliko sam samo puta gledala fotografije čarobnog jezera, sanjareći da ću ga jednog dana posetiti. Sve je izgledalo kao san, sve dok se nisam tamo zaista pojavila. Kročivši na tlo gradića Ribčev Laz shvatila sam da se snovi zaista ostvaruju, samo ako se dovoljno potrudimo da ih ispunimo.

Uzbuđenje je počelo da raste od samog dolaska na glavnu železničku stanicu u Kranju. Marko i ja smo nestrpljivo čekali voz za Bohinjsku Bistricu, U turističkom info centru u Kranju dobili smo mapu jezera, koju smo detaljno izučavali. Plan je bio da prepodne provedemo na Bohinju, a da nakon toga odemo do Bleda.

Voz je došao tačno u minut, a mi smo se oduševljeno smestili i pripremili na posmatranje zelenih pejzaža Gorenjske. 70 minuta vožnje nas je delilo od Bohinjske Bistrice, sa presedanjem u mestu Jesenice. Voz je bio krcat – što se i očekivalo, s obzirom na popularnost naše destinacije.

„Zeleno, volim te zeleno…” – sigurno su omiljeni stihovi Slovenaca, jer smo prilikom vožnje primetili da priroda ovde dominira, da je bujna, očuvana i neokrnjena. Slovenci je čuvaju, a ona im zauzvrat daje božanstvene prizore.

„Naredna stanica: Bohinjska Bistrica” – čulo se na razglasu. Gomila ljudi pohrlila je ka izlazu, usput pokupila i nas, tako da smo se za tili čas našli napolju. Sačekali smo da prođu oni koji su u žurbi, i polako krenuli ka gradiću. Do jezera nas je delila staza duga oko 5km, i bili smo spremni za tu šetnju.

Međutim, odmah iza železničke stanice stajao je autobus koji je vozio ka mestu Ribčev Laz, na samu obalu jezera. Zašto ne sačuvati noge i snagu, ipak nas čeka naporan dan? Ušli smo u autobus, i kupili kartu, koja je bila besplatna! Naime, vozač svakom napomene da kupi kartu, koju vam ištampa u vidu fiskalnog računa. Zanimljivo je bilo posmatrati osmehe ljudi koji su pri ulasku, pripremivši novčanik, primetili da je cena karte 0,00€. Ovaj gest mi se veoma dopao, i pokazao je gostoprimstvo Slovenije na najlepši mogući način.

Naredni momenat koji pamtim bio je prvi pogled na Bohinjsko jezero. Nestvarna lepota. Različite nijanse plave, od one najsvetlije do najmodrije. Obasula me je neizmerna sreća i uzbuđenost. Kameni most i crkva krasili su očaravajući ambijent. I stvarno sam se tako osećala – očarano. Nisam ništa pričala. Samo sam gledala, i upijala. Sunčeve zrake, miris šuma, svežinu vetra, zvuk talasa..

Prešli smo kameni most, i krenuli ka jednoj od uvala, gde smo odlučili da provedemo naše prve trenutke ovde. Vreli je avgust, i velika je šteta da se ne osvežimo u kristalno čistoj vodi. Ali, i ledenoj. Toliko ledenoj da se ja nisam usudila da uđem, Marku to nije predstavljalo veliki problem, više krupno kamenje koje je otežavalo sam ulaz u vodu i ležanje na improvizaovanoj plaži. Ja sam se smestila u hlad, jela nektarine koje smo poneli i uživala u pogledu. Stvarno sam se osećala kao na nekom rajskom mestu. Bohinj mi je delovao divlje, još uvek neistraženo. Iako dosta posećeno, nije mi odavalo utisak veoma popularne turističke atrakcije – ovde je najviše bilo Slovenaca. Uživali su tu u vožnji kajaka, biciklizmu, šetnji, kupanju. I što je najbitnije – ovde su mogli da uživaju u miru i tišini. Ovde nema kafića, diskoteka, splavova, nema hordi turista.

Ostatak svog vremena ovde provela sam na jednom kamenu u jezeru, sedeći s nogama uronjenim u ledenu vodu, i gledajući u daljinu. Nirvana. To je ono što mi često nedostaje na putovanjima. Da se isključim, opustim, da ne brinem, da se prepustim…Bohinj mi je to pružio.

U gradiću Ribčev Laz smo kansije prošetali, probali domaći sladoled, hranili jariće, a zatim nastavili ka mestu Ukanc, gde smo želeli da se popnemo žičarom na Vogel i uživamo u pogledu na jezero. Ni prilikom šetnje nismo mogli da odvojimo pogled od jezera, koje je vremenom postajalo sve plavlje.

U jednom trenutku palo nam je na pamet da bismo mogli stopirati do Ukanca, kako bismo uštedeli vreme i od ovog putovanja napravili još veću avanturu. Posle pet minuta zaustavio se jedan automobil – to su bili momak i devojka iz Nemačke, koji su došli u Sloveniju na odmor, i tražili kamp u kom bi mogli da uživaju na jezeru barem dva dana. Ostavili su nas na našem odredištu, a oni su nastavili dalje, jer u ovom kampu nažalost više nije bilo mesta.

U Ukancu se nismo dugo zadržali. Obišli smo kamp i malo odmorili na jednoj od plaža. Prošetali smo u susret planinama koje su se dizale iznad zelenih livada, Idilične slike bile su nam sve vreme pred očima – krivudavi puteljci vodili su do kuća i etno-restorana, kravice su pasle na livadama, a sunce je doprinosilo i našem vedrom duhu. Uostalom, kako da ne budete vedri i nasmejani kad ugledate ovako nešto?

Preko puta samog kampa ide jedan uspon, koji vodi ka žičari i vrhu Vogel. Velika mi je želja bila da se popnem na vrh i sama napravim fotografiju koju sam dugo čuvala na desktopu svog računara. Da tu fotografiju doživim, da je uramim u svojim mislima. Međutim, bezobrazno visoka cena vožnje žičarom od 40 evra za nas dvoje spustila me je na zemlju. Prourokovala je malu dozu sete u meni, ali mi nije umanjila doživljaj Bohinja. Ono što sam videla do tada bilo je sasvim dovoljno da se u mom srcu i mislila napravi jedan bohinjski kolaž, koji tu ostaje uramljen zauvek.

U blizini kampa Ukanc pronašli smo autobusku stanicu, na kojoj smo čekali autobus za Bled. Mapu Bohinja sam vratila u torbu. Bilo je vreme za nova otkrića! A kako sam doživela Bled – pročitajte ovde.

Da li ste vi bili na Bohinju? Da li ste ispunili sebi želju i popeli se žičarom na Vogel? Podelite sa mnom vaše utiske u komentarima!

A ako vam se svideo ovaj tekst, pročitajte i tekst o najlepšem slovenačkom srednjovekovnom gradiću.

Tags Bohinj, jezero, priroda, Ribčev Laz, Slovenija, Ukanc

Putnica Slovenija

Škofja Loka – srednjovekovni biser Slovenije

Post author By Deni putuje
Post date August 14, 2018
141 Comments on Škofja Loka – srednjovekovni biser Slovenije

Iako sam Devica u horoskopu i neko ko voli sve da isplanira do sitnih detalja, umem ponekad da svoje saputnike, a i samu sebe, iznenadim nekom spontanom odlukom usred putovanja. Do pre par godina volela sam da idem utabanim stazama, da posećujem ono što mi drugi preporuče, jer mi je tu uvek bila garantovana sigurnost. Vremenom je sve više počela da me privlači ideja da ja budem ta koja krči puteve i ljudima otkriva neke nove staze. Zbog toga sam prilikom boravka u Sloveniji odlučila da posetim gradić Škofja Loka.

Naravno da Škofja Loka nije neko tajno mesto – Slovenci ovaj gradić jako vole i cene, i predstavljaju ga kao jedno od njihovih bisera. A on to i jeste – ušuškan između Kranja i Ljubljane, na reci Sori. Često biva zapostavljen od strane turista u Sloveniji, jer se nalazi na putu između Ljubljane i jezera Bled i Bohinj, kojima turisti najčešće hrle prilikom boravka u Gorenjskoj. Međutim, iako veoma mali, ovaj srednjovekovni gradić može da se pohvali najočuvanijim starim gradskim jezgrom u Sloveniji. Primetila sam ga dok smo se Marko i ja vozili od Ljubljane ka našem smeštaju u Kranju, zapisala naziv, a sutradan smo zajedno odlučili da odemo do gradića neobičnog i teško pamtljivog imena i vidimo šta ima da nam ponudi.

Od Kranja do Škofje Loke se vozom stigne za sedam minuta! Karta u jednom pravcu košta 1.28 evra 🙂 Sa glavne železničke stanice u Kranju ide se vozom u pravcu Ljubljane, a izlazi odmah na sledećoj stanici, odakle se peške ili gradskim autobusom može stići do čarobnog gradića. Mi smo krenuli peške, prošli kroz industrijsku zonu grada, pored tržnih centara i prešli most preko potoka Sušica. Nakon nekih pola sata ugledali smo obrise starog gradskog jezgra.

Već na prvi pogled nam se svidelo ono što je bilo pred nama – cvetne terase i prozori, očuvane građevine koje odaju duh prošlih vremena i zamak koji se ponosno uzdiže, braneći grad od svih neprijatelja.

Prešli smo most preko Selške Sore i penjali se kaldrmisanim ulicama. Sa naše leve strane ugledali smo tradicionalni slovenački restoran imena Kašča, smešten u građevini nalik utvrđenju iz 16. veka. Odlučili smo da ovde dođemo na kraju obilaska i probamo neki od specijaliteta slovenačke kuhinje.

Kako je grad smešten na brdu, sve vreme smo se penjali i silazili, otkrivajući nove, besprekorno čiste krivudave ulice, kao i kuće raznobojnih fasada s prozorima ukrašenim cvećem. Svideo mi se taj sklad boja i mirisa.

Jedan od tornjeva kog smo prvog ugledali pri dolasku pripada katoličkoj Crkvi sv. Jakoba. izgrađenoj u gotskom stilu. Na Gradskom trgu, kom ova crkva pripada nalazi se i maketa grada, gde smo mogli da vidimo raspored znamenitosti, pre nego što smo pronašli Turističku organizaciju grada. Tamo smo dobili mapu i kupili razglednice.

Preko Selške Sore u starom delu grada prelaze tri mosta. Najlepši i najpitoreskniji od njih je Kapucinov – kameni most iz 14. veka, koji je ujedno i simbol grada. Žubor reke i slika mosta koji se u njoj ogleda stvaraju na ovom mestu bajkovitu atmosferu, raj za uši i oči. Kapucinov most je inače najstariji sačuvani most u Sloveniji.

Sa Kapucinovog mosta smo posmatrali i drugi deo starog grada i sorsku terasu. Posebno mi se dopala plava kuća koja u ovom delu razbija monotoniju svetlih boja. Iako je ovde čovek pre 1000 godina iskrčio prirodu kako bi izgradio utvrđenje, ona ne jenjava – a u to smo se uverili kada smo videli biljke koje su se snagom izborile za svoje mesto pod suncem – kroz kamenje!

Nakon fotografisanja mostova i uživanja u miru i tišini kraj reke, krenuli smo ka Mestnom trgu i glavnoj pešačkoj ulici, koju krasi još pastelnih zgrada i spomenik posvećen svecima koji čuvaju grad od kuge i drugih bolesti.

Tu se smestila Homanova kuća, koja na svojoj fasadi prikazuje stare umetničke slike i freske vojnika. Homanova kuća je najfotografisanija kuća u Škofja Loki, ali i ostale kuće koje se ovde nalaze imaju važan umetnički i istorijski značaj.

Kada se od Mestnog trga skrene desno, naiđe se na stepenice i stazu koja vodi do zamka Škofjeloški grad. Vrlo lako smo se popeli do njega, a zatim odmorili, posmatrajući crvene gradske krovove i brda koja ga okružuju.

Zamak iz 1215. godine se trenutno renovira, tako da nismo mogli potpuno da uživamo u njemu, ali smo posetili njegovu baštu. Bašta je deo muzeja grada i ovde se nalazi lapidarium – zbirka kamenih spomenika i arheoloških fragmenata od istorijskog značaja, etno-kuća sa prikazom srednjovekovnog života u gradu i oruđe za rad korišćeno u doba nastanka samog gradića.

Nakon posete bašti spustili smo se u Donji grad, kako bismo posetili Kašču. Poručili smo gulaš, tradicionalne štruklje sa sirom, omiljeno Titovo jelo, i još jedan tradicionalni slovenački specijalitet sa testeninom i pečurkama čije ime nismo uspeli ni da izgovorimo, a kamoli da zapamtimo. Sedeli smo u bašti restorana, a u njegovoj unutrašnjosti se nalazi i pivnica.

Iz Škofja Loke ispratio nas je pravi letnji pljusak. Bilo nam je žao što nismo imali više vremena da istražimo gradić, okolne puteljke i crkvu koja se uzdiže na brdu iznad grada. Ali, nadamo se da ćemo to učiniti, pri nekoj narednoj poseti Sloveniji.

Nadam se da sam uspela da vam utabam stazu ka jednom od najlepših srednjovekovnih gradića koji sam do sada posetila. A ako vam se sviđa, sigurna sam da će vam se dopasti i rumunski gradić Segešvar.

Da li vi na putovanjima volite da otkrijete neki skriveni biser? Idete li poznatim stazama ili sami krčite nove? Čekam vaše odgovore u komentarima 🙂

Austrija Belgija Češka Grčka Italija Letonija Luksemburg Mađarska Makedonija Nemačka Poljska Praktično Putnica Rumunija Slovačka Slovenija Srbija

Odgovor na večito pitanje: „Kako toliko putuješ?”

Post author By Deni putuje
Post date January 20, 2018
192 Comments on Odgovor na večito pitanje: „Kako toliko putuješ?”

Nije lako putovati – to je istina. Od trenutka kada sam napravila blog, dobijam pitanje: Kako toliko putuješ? Ovim tekstom želim da vam dam odgovor na to večito pitanje.

Moje prvo putovanje dogodilo se 1995. godine, kada sam sa porodicom došla iz Republike Srpske u Novi Sad. Sledeće – kada sam imala 16 godina i otputovala sa razredom iz srednje škole na ekskurziju u Budimpeštu.

Dugo sam čekala to putovanje.. Brojala sam dane do trenutka kada će napokon da mi udare taj pečat u pasoš, pa da se i ja mogu pohvaliti time da sam prešla granicu. I, dok su druga deca kukala, žaleći se na nedovoljno prostora u autobusu, mučninu i druge dečije boljke, ja sam veselo sedela u tom autobusu, posmatrajući kroz prozor predele, gradove, reke, šume i prolaznike.

Ta trodnevna poseta dunavskoj lepotici probudila je u meni želju za putovanjima, za otkrivanjem novog, novih gradova, sela, planina, jezera, za upoznavanjem novih ljudi, njihovih običaja, hrane, načina života. Privlačila me je ta različitost. Tako sam, posle Mađarske, počela da posećujem i druge evropske države

Putujem autobusom i vozom, tek od nedavno avionom

Kada sam zakoračila u putnički svet, nisu bile aktuelne low cost avio kompanije. Putovanje avionom mi je bilo potpuno neekonomično, pa sam do Hamburga i Monpeljea putovala po 24 sata. To su bile slatke muke 🙂

U busu za Hamburg sam upoznala gospođu Ramonu koja piše krimi romane i redovno mi ih šalje na mejl. Pri putovanju vozom i autobusom možete čuti mnogo različitih priča, tužnih i srećnih, prisustvovati veridbi na sred autoputa, susretu porodice na stanici posle godinu dana…

Prvi put sam poletele ove, 2019. godine, pri putovanju na Siciliju. Pošto mi se svidelo, nadam se da ću ubuduće češće koristiti avion kao prevozno sredstvo, ali samo za dalje destinacije 🙂

Koristim Couchsurfing

Couchsurfing je putnička internet platforma za one koji žele da spavaju kod lokalaca i na taj način dobiju pravi doživljaj zemlje u koju su otputovali. Kao što i sam naziv kaže, vi surfujete kod nekog na kauču.

Moje iskustvo sa CS-om je veoma pozitivno. U Monpeljeu smo Lidija i ja bile smeštene kod dve devojke, one su nas lepo ugostile, napravile nam pravi francuski doručak i upoznale nas sa svojom ludom mačkom 🙂

U Brašovu sam prenoćila kod divne Irine, s kojom sam ostala u kontaktu do danas. Coucsurfing je odličan način da upoznate nove ljude, proširite vidike, a i da uštedite.

Zajednica se svakodnevno širi i u skoro svakom mestu na planeti možete naći smeštaj. Svoj profil na CS-u možete napraviti ovde . Što više informacija na profilu – to veća šansa da nađete domaćina, Isto tako, i vi možete biti domaćin i primiti ljude iz zemlje i inostranstva u vaš dom.

Tražila sam sezonske poslove

Na 2. i 3. godini studija sam odlučila da sa par kolega otputujem u Nemačku i tamo radim u jednoj pekari.

Ostrvo Fehmarn na Baltičkom moru bilo je naš dom na dva meseca 2013. i 2014. godine. Boravak ovde mi je omogućio da prvi put vidim more, da poboljšam svoje znanje nemačkog jezika, da zaradim, ali i da posetim Hamburg, Libek, Kiel, i predivni Kopenhagen. Ako si student i želiš na sezonski posao u Nemačku, pročitajte ovaj tekst.

Volontirala sam na kampovima u inostranstvu

Želela sam na neki način da spojim ljubav prema nemačkom jeziku, radu sa decom/ mladima i putovanjima. Tako sam u više navrata putovala u Rumuniju i Slovačku,

Sve opcije za volontiranje pronalazila sam na internetu, javljala se organizacijama direktno mejlom. Naravno, poslala sam više od 20 mejlova raznim organizacijama. Od toga su me četiri i pozvale da volontiram. Nakon nekog vremena, unapredili su me u asistenta za obuku novih volontera, te sam dobijala i džeparac. Kako sam se provela u Rumuniji možete saznati ovde.

Želja mi je da bar jedanput odem na kamp preko SCI platforme – koja nudi kratkoročna i dugoročna volontiranja u inostranstvu. Bazu kampova možeš potražiti ovde. Možda se i sretnemo negde naredne godine 🙂

Koristim sajtove za popuste

Svakog ponedeljka pretražim koja se to nova putovanja nude na sajovima za popuste. Na ovim sajtovima agencije nude putovanja po nižim cenama, uz vaučer koji plaćate sajtu.

Prag za 69 evra, Milano za 79, Budimpešta za 36, Krakov za 59 i tako dalje 🙂 Iako su sve autobuski aranžmani, mislim da su veoma povoljni i da se jeftinije od toga ne može naći.

Naše sledeće putovanje preko jednog od ovih sajtova je Toskana – tri noćenja sa doručkom i prevoz za 99 evra 🙂

Sama organizujem izlete na destinaciji

Bilo da putujem sa agencijom ili samostalno, sama organizujem sve izlete na destinaciji. Time pre svega uštedim novac, ali i imam slobodu da u nekom mestu do koga odem ostanem duže ili kraće.

Kada smo Marko i ja bili u Italiji, iskoristili smo povoljne italijanske vozove i sami putovali do Komo jezera i obišli predivne gradiće Varenna, Lecco i Malgrate, a voz smo koristili i da bismo otišli do Pavie – stare prestonice Lombardije. Prilikom putovanja u Rigu, drugarica i ja smo takođe vozom otišle do mesta Majori na Baltičkom moru…

Poslednje duže putovanje bilo je po Makedoniji, gde sam koristila lokalni prevoz i iz Ohrida otišla do nekoliko lepih destinacija.

Koristila sam i BlaBlaCar prilikom boravka u Transilvaniji , i putovala sa jednim ljubaznim gospodinom od Sibinja do Segešvara – rodnog mesta grofa Drakule.

Stopirala sam 🙂

Pre nekoliko godina, Marko i ja smo uplatili letovanje na Sitoniji. Na njegov predlog smo deset dana stopirali i obišli skoro celo poluostrvo na taj način. Pritom smo upoznali ljubazne Nemce, Mađare, Italijane, Grke, Makedonce, i par Beograđana koji su nam ponudili prevoz.

O našoj autostoperskoj avanturi možeš čitate ovde i ovde. Volela bih da to nekad ponovimo, a mislim da su grčka ostrva odlična za tako nešto 🙂

Idem na Free walking tours

U skoro svakom evropskom gradu postoje Free Walking Tours – besplatne pešačke ture. Dovoljno je da ih potražite na internetu i rezervišete svoje mesto. Iako su ture besplatne, očekuje se od učesnika da ostave vodiču određenu sumu novca, ukoliko su bili zadovoljni. To uradite obavezno – računajte da su vodiči, uglavnom, volonteri.

Član sam planinarske sekcije

U želji da što više obiđem i prirodne lepote, učlanila sam se u Planinarsko – rekreativnu sekciju Novog Sada. Svoje druženje sa njima započela sam obilaskom kanjona Nere u Rumuniji, a nastavila penjanjem na sva tri vrha Povlena, obilaskom klisure reke Gradac,

Ovakvi izleti ne iziskuju mnogo novca i uglavnom su jednodnevni, s obzirom na to da sam još uvek amater u planinarenju. Kako je to biti planinar i šta vas očekuje prilikom jedne takve avanture – pročitajte ovde.

Idem na jednodnevne izlete

U nedostaktu vremena i novca, idem na jednodnevne izlete. Pošto živim u Novom Sadu, najbliže mi je da putujem do Mađarske ili Rumunije, ali i da obiđem neka lepa mesta u Vojvodini.

Za desetak evra sam posetila Golubačku tvrđavu, nekoliko gradića u Mađarskoj, Temišvar, banju Morahalom, dvorce Vojvodine…Sigurna sam da i ti, u zavisnosti od mesta u kom živiš, možeš posetiti neke zanimljive destinacije.

Nosim osmeh na licu

Možda zvuči kao kliše, ali s osmehom smo svuda dobrodošli. U to sam se uverila bezbroj puta.

Otvorenošću i vedrinom duha možete steći nove prijatelje, ali i uštedeti. Tako je meni jedna Aline iz Temišvara ponudila besplatan prevoz od sela Bekokten do Sibinja, a jedna gospođa iz Brašova do dvorca Bran. Vozač autobusa u Rumuniji mi nije naplatio kartu, jedna Franzi mi je ponudila ključeve svoje kuće na tri dana, jedan momak iz Brašova me je proveo kroz grad i pozvao mi taksi…

Da li si dobio/ la odgovor?

Putovanja nisu potpuno besplatna. Međutim, ako smo malo strpljiviji, praktičniji, ekonomičniji, fleksibilniji i ljubazniji, mogu nas koštati mnogo manje.

Svakako, koliko god novca da potrošimo, obogatićemo se za mnoštvo novih iskustava, poznanstava, novih reči na stranim jezicima, novih različitih novčića u kasici-prasici, novih znanja, ukusa, mirisa, i želja…

Nadam se da sam ovim tekstom odgovorila na tvoje pitanje i da već imaš na umu svoju sledeću destinaciju. Podeli je sa mnom u komentarima!

Tags Cpuchsurfing, izleti