Tvđava Golubački grad svojom lepotom krasi desnu obalu Dunava i deo je Nacionalnog parka Đerdap- Ne zna se ko ju je i kada tačno podigao, ali prvi put se u istorijskim izvorima spominje 1335. godine kao tvrđava sa ugarskom posadom.
Tu, na samom ulazu u Đerdapsku klisuru, na okomitoj steni , svoje mesto je zauzela srednjovekovna lepotica. Tokom burne istorije oko nje su se najviše otimali Turci i Ugari. 1867. godine pripala je srpskom knezu Mihailu Obrenoviću.
Tvrđava je dugo bila zapostavljena, a 2012 godine napokon je započela njena obnova. Svečano je otvorena za posetioce 29. marta 2019. godine. Pošto nikada nisam imala prilku da je posetim, prijatno me je iznenadio poziv Marijane iz turističke agencije Putokaz 021 da s njima pođen na izlet. Naravno, prihvatila sam!
Na izletu smo obišli Smederevsku tvrđavu, Viminacijum i Srebrno jezero, a Golubačka tvrđava je bila vrhunac našeg putovanja. Zbog toga prvi tekst sa putešestvija posvećujem baš njoj.
Tvrđava Golubački grad
Do Golupca smo stigli u ranim popodnevnim časovima, što je bio pun pogodak, jer nije bilo gužve. Dok smo joj se približavali, doživeli smo veličanstvene prizore. Suncem okupani Dunav i tvrđava u svom sjaju izmamili su nam uzdah na prvi pogled.
Prvi pogled na tvrđavu
Čim smo izašli iz autobusa, pohrlili smo kao ulazu želeći da je vidimo izbliza. Zaista je izgledala svetski, mnogo lepša nego na bilo kojoj fotografiji koju sam pre dolaska videla. Ima deset kula – povikao je neko iz grupe, a ja sam se dala u brojanje. Razmišljala sam da li ću i dokle smeti da se popnem, jer imam strah od visine. Ali, savladaću ga nekako, ipak sam samo danas ovde.
Na ulazu
Ubrzo je došao i naš vodič Srđan i podelio nam ulaznice. Krenuli smo ka ulazu tvrđave, svi sa osmesima na licima i fotoaparatima u rukama. Trudila sam se da što manje gledam kroz kameru, ali nekoliko fotografija se moralo napraviti 🙂
Po ulasku u tvrđavu dočekao nas je lokalni vodič i poveo u vizitorski centar – Palatu. Tu smo se smestili, i, zaštićeni od košave, poslušali priču o Golubačkom gradu. Vodič nam je pričao o istoriji, značaju, revitalizaciji tvrđave i planovima za budućnost. Skrenuo nam je pažnju i na hamam sa devet prostorija, koji tek treba da bude renoviran. Ako želite da saznate više o tvrđavi, posetite ovaj link. Iz vizitorskog centra posmatrali smo Dunav – čija širina ovde iznosi čak 6500 m!
Pogled iz Palate
Nakon predavanja, bilo je vreme za posetu i penjanje u kule. Do kog ćete nivoa moći da se popnete, zavisi od ulaznice koju ste kupili. Cene ulaznice su sledeće: zelena zona ( tri kule i Palata) 600 din, plava ( srednje teška zona) 800 din, crvena ( teška zona) 800 din i crna ( izuzetno teška zona) 1200 din. Plava, crvena i crna zona dozvoljene su samo punoletnim licima, i zahtevaju pratnju vodiča.
Jedna od kula
Mi smo imali ulaznice za zelenu zonu, što je meni potpuno odgovaralo. Mogli smo prošetati najnižim nivoom tvrđave i posetiti tri kule. Meni su klecala kolena već pri penjanju ka ove tri kule, jer ne volim stepenice u vidu metalnih konstrukcija. Silaženje mi je još teže palo 😀 Ali, vredelo je zbog pogleda na Dunav i na susednu Rumuniju, koju već znate da obožavam.
Iza je Rumunija .)
Nakon obilaska kula imali smo još dovoljno vremena da prošetamo uređenom stazom kraj Dunava i da upijamo sunce, gledajući tvrđavu sa svih strana. Pošto je već bio kraj radnog vremena tvrđave, nismo imali vremena da kupimo neki suvenir- Ali, ono što smo videli tog dana bilo je dovoljno da ovaj izlet u nama ostavi neizbrisiv trag.
Šetnja kraj Dunava s pogledom na tvrđavu
Ako odlućite da samostalno posetite tvrđavu, imajte na umu da je radno vreme u letnjim mesecima od 10 do 17h, a poslednji ulazak u 16:30h. Ponedeljkom je tvrđava zatvorena za posetioce.
Ako imate vremena, možete tvrđavu posmatrati iz brodića. Sve informacije o krstarenju Dunavom s pogledom na Golubački grad možete naći ovde.
A ako biste pak želeli da posetu tvrđavi upakujete u izlet Tvrđave na Dunavi i Viminacijum, možete se obratiti turističkoj agenciji Putokaz 021. Naredni termin je već 15. jun!
Zahvaljujem se Marijani koja me je pozvala i omogućila da otkrijem još jedan biser na Dunavu, Nadam se da će u budućnosti biti još prilika da zajedno upoznajemo Srbiju!
Ko je stvarao topli dom za novosadske uspešne trgovce, političare, pesnike? Za kim su se okretali na korzou? Ko je svojim stihovima lomio muška srca? – tim rečima započela je tematska šetnja o zaboravljenim Novosađankama, u organizaciji turističke agencije Putokaz 021.
Ova tema zaintrigirala me je već na prvi pomen. Zapitala sam se koliko zapravo znam o ženama koje su nekad šetale ulicama moga grada? Zaista malo. Iz tog razloga sam odlučila da se pridružim šetnji, da vidim njihove rodne kuće ili one u kojima su živele , čujem anegdote iz njihovih života i saznam za šta su zaslužne.
Draginja Ružić (1834-1905)
bila je prva srpska profesionalna glumica. Završila je samo osnovnu školu, ali je kasnije stekla obrazovanje i radne navike. Prvi put se na sceni pojavila 1860. godine, kada je glumila u Sterijinim Ajducima. Skoro polovinu glumačke trupe Srpskog narodnog pozorišta sačinjavala je njena familija ( muž, braća, sestre, snaje i zetovi) i smatrali su ih umetničkom dinastijom. Kasnije je glumila i u Zagrebu i Beogradu.
Bila je veoma zapažena glumica, vrlo ambiciozna i prodorna. Smatrali su je lepoticom, darovitom glumicom, i odličnom pevačicom. Poslednju ulogu odigrala je u Šilerovom komadu Spletke i ljubav 1898. godine, kada se neočekivano povukla sa scene. Sahranjena je na Almaškom groblju u Novom Sadu, a jedna novosadska ulica nosi njeno ime.
Draginja Ružić
Milica Tomić ( 1859-1944)
bila je ćerka političara Svetozara Miletića. Govorila je četiri jezika i želela da upiše medicinu. Zbog hapšenja oca 1876. godine odustaje od studija i preuzima deo njegovih obaveza – jedna od njih je bilo i uredništvo političkog lista Zastava. Sa nepunih dvadeset godina piše prve političke tekstove.
Njen muž bio je ugledni Jaša Tomić, političar i pisac. Živeli su u skladnom braku, iako se po varoši pričalo da je to bio brak iz računa. Zbog političkog napada na Milicu od strane Miše Dimitrijevića, Jaša Tomić ubija Mišu 1890. godine na železničkoj stanici ( tada kod Limanske pijace) i dobija kaznu od šest godina zatvora.
Milica Tomić se, uz podršku svog muža Jaše, borila za emancipaciju žena sa sela, kroz tekstove i angažovanje. Radila je na opismenjavanju žena u svojoj čitaonici Posestrima, i osnovala časopis Žena – časopis koji se bavio svima pitanjima, koja se odnose na život žena i na poziv njezin.
Milica Tomić
Mileva Marić ( 1875 – 1948)
Mileva je, čini mi se, od svih zaboravljenih Novosađanki, najpoznatija. U prilog tome ide činjenica da je bila žena poznatog fizičara Alberta Ajnštajna. Međutim, malo se priča o Milevi kao individui.
Rođena je u bogatoj porodici u Titelu, nadomak Novog Sada. Pohađala je dve gimnazije – u Novom Sadu i u Sremskoj Mitrovici, i maturirala kao najbolja iz fizike i matematike. Zatim je bila đak Kraljevske srpske škole u Šapcu, a u Zagrebu je, posle preseljenja porodice, dobila specijalnu dozvolu da ide u školu sa dečacima.
U Cirihu je upisala studije medicine, ali se ubrzo prebacila na studije matematike i fizike. Na Državnoj politehničkoj školi upoznala je Alberta, tada svog sedamnaestogodišnjeg kolegu. 1899. počinje njihova ljubav, kojoj su se protivili Albertovi roditelji.
Nakon odmora na jezeru Komo, dobijaju ćerku Liserl, čija sudbina je neizvesna. Neki kažu da je umrla od šarlaha, ali postoje i naznake da je data na usvajanje jer je bila vanbračno dete. Mileva i Albert se venčavaju u Bernu 1903. godine. Imali su dva sina – Hans Alberta i Eduarda. Njihov brak zapada u krizu kada Ajnštajn započinje aferu sa svojom rođakom Elzom, sa kojom se sastaje u Berlinu, gde radi kao redovni profesor.
Posle razvoda od Mileve, Ajnštajn se ženi Elzom, a Milevi šalje novac od Nobelove nagrade. Njen život posle braka postaje veoma težak. Zbog brige o sinovima i sestri Zorki prodaje kuće u Cirihu i ostaje u velikim dugovima. Umire 1948. godine u Cirihu, gde je i sahranjena.
Kuća Mileve i Alberta Ajnštajna nalazi se u Novom Sadu, na adresi Kisačka 20. Kuća je zapuštena i oronula i na njoj stoji jedva vidno obeležje koje svedoči o dvoje genijalnih ljudi koji su ovde sarađivali i voleli se. Da li će i kada ova kuća postati muzej, neizvesno je. Ostaje nam samo da se nadamo.
Mileva Marić
Anica Savić – Rebac (1892-1953)
bila je književnica, prevodilac i profesorka Univerziteta u Beogradu. Zahvaljujući ocu Milanu, koji je bio ugledni urednik i saradnik mnogih književnih časopisa, od ranog detinjstva je bila u dodiru sa književnicima i školovanim ljudima svog vremena. Sa samo trinaest godina objavila je prevod Bajronovog epa Manfred, a ubrzo nakon toga objavljuje i drame inspirisane antičkim likovima i prve pesme.
Njenom stvaranju divili su se mnogi umetnici tog doba, među njima i Miloš Crnjanski, koji se divio i njenoj lepoti i u jednom pismu je pozvao da se prošetaju po Kalemegdanu. Nakon što je Anica odbila, Crnjanski joj se osvetio tako što je sabotirao izdavanje njene prve zbirke pesama.
Bila je udata za Hasana Rebca, a koliko ga je silno volela govori činjenica da je izvršila samoubistvo ubrzo posle njegove smrti. Sahranjena je na beogradskom Novom groblju. Njene studije rasute po časopisima sakupio je i objavio Predrag Vukadinović u zbirku naziva Helenski vidici.
Anica Savić – Rebac
Jelisaveta Savka Subotić ( 1834-1918)
bila je dobrotvorka i jedna od prvih feministkinja u Srbiji. Poticala je iz ugledne i imućne porodice Polit – Desančić. Školovala se u Temišvaru i Beču, gde se 1851. godine udala za doktora prava, književnika i političara Jovana Subotića.
Savka Subotić s pravom nosi epitet narodna majka ili majka jednog naroda. Tokom celog života zalagala se za poboljšanje položaja žena u društvu, posebno onih sa sela. U Novom Sadu je osnovala Prvu žensku zadrugu, koja je pomagala siromašnim devojčicama da se školuju za učiteljice.
Bila je prva predsednica Kola srpskih sestara. Toliko je bila uticajna da se izborila za postojanje srpske sobe na dvorcima širom Evrope, u kojima su bili izloženi ručni radovi sa srpskim motivima.
Jelisaveta Savka Subotić
Marija Trandafil ( 1816-1883)
bila je novosadska veleposednica i dobrotvorka, i nosi epitet najveće srpske dobrotvorke. Rođena je u Novom Sadu, u kući Kod ikone u Miletićevoj ulici. O njenom školovanju se malo zna, ali je poznato da je bila pismena i da je čitala nemačku književnost. Udala se za Jovana Trandafila iz Transilvanije, koji je bio trgovac krznom.
Najveća zasluga Marija Trandafil je podizanje sirotišta, na mestu gde se danas nalazi zgrada Matice Srpske. Porodica Popović – Trandafil dala je novac za podizanje Nikolajevske crkve. Testamentima su omogućili i fond za stipendiranje gimnazijalaca, fond za pomoć Nikolajevskoj i Uspenskoj crkvi, nekoliko kuća su namenili za izdržavanje sirotih udovica i nemoćnih trgovaca i majstora. Slepom Novosađaninu Nikoli Lučiću Marija je ostavila legat za mesečno izdržavanje, a određene sume novca ostavila je i svojim prijateljima.
Marija Trandafil
Jelena Lenka Dunđerski (1870-1895)
bila je ćerka mezimica uglednog i imućnog trgovca Lazara Dunđerskog. Isticala se svojom lepotom, intelektom i talentima – govorila je nekoliko stranih jezika, svirala klavir i imala slavujski glas.
U 21. godini upoznaje Lazu Kostića, porodičnog prijatelja, kuma i ekscentričnog pesnika, sa kojim provodi naredne četiri godine u šetnjama i razgovorima. Laza Kostić u trenutku upoznavanja sa Lenkom ima 50 godina. Znajući da je ta ljubav nemoguća, povlači se u manastir Krušedol, a kasnije se ženi Julijanom Julčom Palanački, kojoj se davno obečao.
Lenka umire od tifusne groznice ( po navodima porodice) uoči svog 25. rođendana. Ostaje da živi u pesmama Laze Kostića, posebno u Santa Maria Della Salute – koju je pesnik pisao čitavih četrnaest godina.
2017. godine premijerno je prikazana serija Santa Maria della Salute, koja svedoči o neostvarenoj ljubavi Lenke i Laze Kostića. Ako je niste pogledali, preporučujem.
Jelena Lenka Dunđerski
Spomenute Novosađanke nisu jedine vredne divljenja i pomena – one su samo predstavnice različitih sfera u kojima su žene u 19. i 20. veku pronašle svoje mesto, one koje su istupile lepotom, intelektom, talentima i dobročinstvom. Sigurna sam da se u Novom Sadu može pronaći još mnogo takvih, samo osvrtom na nazive ulica našeg grada. Neka mi to bude zadatak za naredni tekst 🙂
Turistička agencija Putokaz 021 nastavlja sa svojim tematskim šetnjama kroz Novi Sad, a uskoro će organizovati i zanimljivu šetnju sa osvrtom na novosadske kafane. Ukoliko želite da se prijavite, možete im se javiti putem njihove fb stranice. Ovim putem im se još jednom zahvaljujem što su mi omogućili da prošetam s njima i otvorim novu kategoriju na svom blogu.
Sve informacije u tekstu rezultat su već pomenute tematske šetnje i informacijama koje sam dobila od divnog vodiča Srđana, te samostalnog istraživanja.
Kroz dosadašnja putovanja videla sam mnogo različitih gradova, sela, jezera, planina, nacionalnih parkova, istorijskih spomenika u Evropi. Na svakoj destinaciji sam mnogo toga naučila, probala različita jela, i ponela kući divne uspomene.
Međutim, pre nekog vremena sam shvatila da neke druga mesta poznajem mnogo bolje nego grad u kom živim. Znam njegove ulice, spomenike, građevine, ali ne i dovoljno o njima. Zato sam odlučila da ove godine posvetim neko vreme i Novom Sadu, u okviru tematskih pešačkih tura koje organizuje turistička agencija Putokaz 021.
Pri prvoj tematskoj šetnji naziva Koje tajne krije Novi Sad? saznala sam dosta zanimljivih činjenica o gradu. Odlučila sam da ih podelim s vama i time započnem novu kategoriju na blogu, posvećenu gradu u kom živim. Bilo da ste starosedelac, žitelj ili posetilac, bilo bi lepo da naučite nešto o glavnom gradu Vojvodine.
Pa da krenemo 😉
Šta sam novo naučila o Novom Sadu prilikom tematske šetnje?
1. Prvobitno ime Novog Sada bilo je Racka varoš – Ratzen Stadt, a zatim Petrovaradinski šanac. Ime Novi Sad dobija 1748. godine, kada biva proglašen slobodnim kraljevskim gradom.
2.Novi Sad nema katedralu. Simbol grada i glavno mesto sastanka Novosađana je katolička Crkva Imena Marijinog. Arhitekta Georg Molnar izradio je planove za njenu izgradnju 1892. godine i nije tražio nikakvu nadoknadu za taj posao. Crkva mu se odužila tako što je njegovu bistu postavila ispod hora, što je krajnje neobično za jedno svetovno lice. Toranj crkve visok je 72 metra, a krovna konstrukcija izrađena je od čuvene Žolnai keramike koja se proizvodi u Pečuju.
3. Georg Molnar je izradio i plan za izgradnju novosadske Gradske kuće. Ovog puta je svoj rad naplatio 🙂 Na terasi Gradske kuće su vatrogasci 1907. godine postavili zvono Matildakoje je oglašavalo požare u gradu. Broj udaraca o zvono označavao je broj četvrti u kojoj je u tom trenutku požar.
4. Spomenik Svetozaru Miletiću potstavljen je na Trgu slobode prvi put 1939. godine. Svetozar Miletić bio je jedan od najboljih đaka Jovine gimnazije, političar i u dva navrata gradonačelnik Novog Sada. Bronzani spomenik visine 500 cm rad je vajara Ivana Meštrovića. Za vreme Drugog svetskog rata bio je uklonjen sa trga, a već 1944. vraćen na staro mesto.
5. Novosadska sinagoga izgrađena je u periodu od 1906. do 1909. godine i delo je mađarskog arhitekte Lipota Baumhorna. Njegovi inicijali mogu se videti u središtu rozete koja krasi zgradu izgrađenu u stilu mađarske secesije. Natpis na hebrejskom znači: Neka ovo bude hram svih vera! Ceo kompleks čine Jevrejska škola ( danas Baletska škola), Sinagoga i Jevrejska opština.
6. Električni tramvaj je u Novi Sad stigao 1911. godine. Postojale su dve linije – bela i zelena. U početku su se građani čudili ovoj spravi i nisu je odobravali, alu su se vremenom navikli i zavoleli vožnju. Međutim, s pojavom autobusa, koji su bili znatno ekonomičniji, tramvaj gubi popularnost, i prestaje s radom 1958. godine.
7. Prvu javnu kuću Novi Sad je imao već 1827. godine. Nalazila se u Jevrejskoj ulici i zvala se Kod zlatne devojke. Ulica Arse Teodorovića nekad je bila novosadska ulica crvenih fenjera, sa najvećim brojem javnih kuća u gradu.
8. Jedan od prvih bioskopa u gradu bio je Korzo, otvoren 1913. godine. Prvi prikazani film bio je Detektiv kao lopov, koji je i sniman u Novom Sadu. Fotogenična zgrada prvog bioskopa nalazi se u Zmaj Jovinoj 4, i danas nažalost nema nikakvu namenu.
I nije to sve…Novi Sad ima toliko toga za ispričati. O svojim građevinama, znamenitim ličnostima, palatama koje nagriza zub vremena. Mnoge znamenitosti su i porušene tokom vekova, i danas ih možemo videti samo na starim fotografijama ili o njima pročitati u nekoj monografiji.
Zato sam sa vama želela da podelim informaciju o tematskim šetnjama u gradu, jer se na ovaj način mnogo zanimljivije uči. Kada spojite sliku i priču, dodirnete tu fasadu, provirite kroz tu pukotinu, zaista ćete doživeti Novi Sad onakvim kakav je on nekad zaista bio.
I, baš kao pravi turista, u Novom Sadu sam kupila i razglednice, koje ću poslati širom sveta putem internet platforme Postcrossing. Kao što vidite, one su postale i deo ovog teksta.
Za sve informacije o tematskim šetnjama po Novom Sadumožete se obratiti turističkoj agenciji Putokaz 021. A sledeće nedelje vam donosim priču o zaboravljenim Novosađankama 😉
U Novom Sadu živim 22 godine. Od svog prvog detinjeg pogleda na Dunav sa kameničke strane, divim mu se i trudim da budem u njegovoj blizini. U osnovnoj školi smo na velikom odmoru trčali na Fruškogorac i sedeli kraj reke. Dok su dečaci igrali fudbal i pazili da im lopta ne odleti u Dunav, mi devojčice smišljale smo i pevale razne pesmice o njemu, koje smo kasnije zapisivale u svoje spomenare.
Za vreme bombardovanja, meni kao sedmogodišnjakinji bilo je predivno voziti se čamcem ili skelom do Novog Sada i nazad, Dok smo se vozili, gledala sam bojažljivo u dunavske dubine i proučavala ih. Posmatrala sam i druge čamce i brodiće, pitala se: kuda plove?
Kasnije smo se preselili u Novi Sad i sada sam posmatrala Dunav sa suprotne stane. Činio mi se jednako lep, jednako dubok i misteriozan. Opet sam pogledom pratila brodove i čamce. Vremenom ih je bilo sve više, a u meni je rasla želja da se opet provozam magičnom rekom. Ova želja mi se ostvarila posle 22 godine života u ovom gradu.
„Usidreni smo na špicu na Ribarskom ostrvu. Isplovljavamo u 19h. Plovidba traje 2 sata. ” ugledala sam na Facebook stranici Dunavskog raftinga, uz fotografiju zalaska sunca na lepom plavom Dunavu. Pokazala sam Milji fotografiju i opis, i bez reči smo se složile da bi to bio savršen završetak njene posete Novom Sadu. Odmah smo rezervisale svoja mesta. Uzbuđenje u nama je raslo.
Do špica na Ribarcu smo odlučile da dođemo peške, kako bismo upijale julsko sunce. Stigle smo pola sata ranije, a katamaran je već bio usidren, te smo se ubrzo i smestile, zauzimajući neka od najboljih mesta. „Odavde ćete imati divan pogled” – rekla nam je ljubazna Sanja, menadžerka Dunavskog raftinga, koja se brinula za to da svi budu zadovoljni, opušteni i da svi uživaju prilikom ove vožnje.
Zaplovili smo tačno u 19h, kada nas je pozdravio naš kapetan Ćira. Gospodin Ćira nam je objasnio pravila katamarana i zamolio da ih svi poštujemo. Jedno od pravila je bilo i da uživamo – jer ćemo na sredini naše plovidbe doživeti najlepši zalazak sunca ikada, kome su se divili i ljudi sa najudaljenijih i najegzotičnijih delova sveta.
Upijali smo sunčeve zrake i pratili njihov odsjaj u mirnoj vodi, dok smo od našeg kapetana slušali zanimljive anegdote – o ostacima broda koji je potonuo nasred Dunava, o plaži Šodroš na kojoj se neprestano bore čovek i priroda, o najrazličitijim putnicima, koji su, kao i mi, ovde proveli jedno letnje veče…
Zastali smo kod Dunavske kapije – mesta sa kog svi oni koji plove nizvodno prvi put mogu videti Most Slobode i ulaz u Novi Sad. Ovde smo slušali samo mirni žubor vode i gledali sunce koje polako zalazi, menjajući boje – od jarko žute, preko svetlo i tamno naranžaste, do silno crvene… Uživali smo pomno u ovoj sunčevoj predstavi, posle koje je ono zasluženo dobilo gromoglasan aplauz. Još jedan dan se ugasio.
Ali naš kapetan je imao još nešto da nam pokaže. Katamaran se okrenuo, mahnuli smo Mačkovom sprudu i krenuli nizvodno, prolazeći pored Kameničke ade i posmatrajući Sremsku Kamenicu sa naše desne srane. Dunav je i dalje bio miran, tiho je sa nama pričao. Vozili smo se dalje uz zvuke bluza i posmatrali pomrčinu i Most slobode.
Odjednom, most je zablistao – na njemu su se upalila svetla, koja su se ogledala u Dunavu. Svidela mi se ova harmonija Dunava i mosta u kasne sate. Prošli smo ispod mosta, zamišljajući želje…
Sledeći prizor bila je osvetljena Petrovaradinska tvrđava, koju sam posmatrala iz mnogih uglova, ali nijedan nije bio lep kao ovaj. Moćno se uzdizala iznad Dunava, pleneći svojom lepotom i snagom. Želela sam da zapamtim ovaj prizor, da ga prepričavam svima…
Prolazeći pored Štranda, ponovo smo stigli u našu luku. Dva sata je prošlo, dva sata koja u mom srcu ostaju urezana kao dva najlepša sata na Dunavu do sada, koje sam podelila sa još 25 putnika iz Srbije, Slovačke, Švedske i Francuske. Doza avanture, doza romantike, doza smeha i muzike, a najveća doza lepote – lepote pored koje živimo, a koje nismo svesni.
Da li ću se ponovo sretati sa Dunavom? Sigurno! Nadam se da ću na njemu stvoriti još mnogo dragih uspomena. A vi? Kakve su vaše uspomene sa Dunava? Da li mislite da je vreme da stvarate nove?
Vremenom se sve više radujem prirodi i različitim nijansama zelene boje. Priroda me smiri, razbistri mi um, izoštri čula. Posle šetnje po šumi osećam se preporođeno, i sa elanom nastavljam sve svakodnevne obaveze.
I u nedelju sam pobegla u prirodu. Želela sam da slušam samo reku i šuštanje lišća. Želela sam da slušam tišinu. Zbog toga sam otišla na Gradac.
Ponovo se sastala vesela družina iz Planinarsko – rekreativne sekcije FTN-a i u 7h krenulo put Valjeva. Kod Tadića mlina započeli smo šetnju pokraj Gradca, jedne od najlepših reka ovog kraja. Nadošla je prethodnih dana zbog obimnih padavina, ali nam je dozvolila da joj se približimo dovoljno i stignemo i do njenog izvora – nakon nekoliko sati pešačenja.
Prvi deo staze bio je opkoljen visokim koprivama, koje smo spretno izbegavali. Nakon toga, lagana šetnja pretvorila se u pravi planinarski poduhvat – bar za mene. Put nam je otežalo krupno kamenje, polomljeno drveće koje smo morali preskočiti, i jedan strmi uspon koji ne bih uspela da popnem bez pomoći Jasmine i Igora, koji su mi pružili ruku i omogućili mi da se popnem do neke meni sigurne pozicije. Prilikom penjanja s njima, shvatila sam koliko je volja važna da učinimo nešto što nam se do tada činilo nemogućim, i koliko je važno imati oslonac, kako na planini, tako i u životu.
Nakon strmog uspona koji mi se činio nedostižnim, stigli smo do pruge, sa koje se pruža pogled na manastir Ćelije, koji nam je bio poslednja tačka odmora. Na pruzi nas je dočekao i teretni voz, a mi smo razmišljali o tome kako bismo mogli uskočiti u njega, kao u filmovima, i odvesti se u nepoznato. Međutim, čekalo nas je još mnogo pešačenja, prelaska drvenih mostića preko Gradca, uspona i silazaka, kako bismo stigli do vrela.
Usput smo naišli i na Degurićku pećinu, čija voda iz vrela utiče u reku Gradac. Tu smo napravili pauzu i posmatrali kako se kristalno čista voda uliva u reku i kako zajedno odlaze ka svom ušću. Odmorili smo u hladu, podelili hranu i nastavili dalje.
Kako smo se ponovo približavali reci, nazirala su se etno-domaćinstva, čije su nas gazde pozivale da baš kod njih napravimo predah i popijemo neki domaći sok ili rakiju. Ja sam se odlučila za sok od maslačka u etno – domaćinstvu Skok po skok. Pored soka od maslačka, možete popiti i sok od koprive, zove i matičnjaka, i naravno – domaću rakiju. Hrabri su se ovde i okupali u ledenom Gradcu, dok su ostali samo rashladili noge. Meni je bilo dovoljno da, sedeći kraj reke, udišem njenu svežinu.
Kada smo prešli drveni mostić sastavljen od dva debla, našli smo se na levoj obali reke, gde smo videli i kupače na improvizovanim plažama od šljunka. Sjatilo se tu dosta Valjevaca sa malom decom, želeći da iskoriste jedan od retkih vrelih dana ovog leta. Mi smo nastavili ka vrelu, do koga smo stigli posle nekih sat vremena hoda po blatnjavoj stazi ukrašenoj krupnim kamenjem. Nije mi više bilo teško – mislila sam, kada sam pregurala ono strmo brdo – mogu i ovo. A tako je i bilo.
Stigavši do vrela, svi smo se smestili na travu i pomno posmatrali kako ledena voda izvire iz stene i prkosno nastavlja svoj put, ne dozvoljavajući da joj iko taj put prekine. Raj za oči i uši. Bilo mi je puno srce jer sam uspela da vidim još jednu prirodnu lepotu naše zemlje. Lepotu koju toliko potcenjujemo, često joj ne dajući priliku da se pokaže.
Za kraj izleta prošetali smo do manastira Ćelije, najlepšeg manastira valjevskog kraja, izgrađenog, prema jednom predanju u 13. veku , a po drugom početkom 15. veka. Duhovna je prestonica srpskog naroda – kako stoji na jednoj od tabli u njegovoj blizini.
Po čemu ću pamtiti Gradac? Po mirisu kantariona, po ukusu soka od maslačka, po žuboru ledene reke, po idiličnim pejzažima koji ne dozvoljavaju da trepnem, i po planinarskom duhu koji je uvek u vazduhu, od početka do kraja pešačenja.
Da li ste vi bili na Gradcu? Kakve uspomene nosite odande?
Ako vam se svideo ovaj tekst, pročitajte i ostale tekstove o mestima u kojima priroda vodi glavnu reč: Povlen, Kanjon Nere,
Šetajući gradom, Miljana i ja, sestre, a napokon i saputnice, stigle smo do Limanske pijace. Ugledavši prodavca knjiga na jednoj tezgi, svratile smo do njega i radoznalo prelazile prstima po naslovima prašnjavih knjiga, dok nam se prsti nisu zadržali na sabranim delima Jovana Jovanovića Zmaja. ” Komad je 250 din, ali daću vam tri za 500!” – govorio je stariji gospodin sa šeširom, želeći da se napokon “reši” i ovih Zmajevih dela. Ovoj ponudi nismo mogle da odolimo, pa smo kupile tri knjige, a uz to na poklon dobile i tri osmosmerke! Sve to za 500 din!
Pričala sam Miljani kako sam prva tri razreda osnovne škole provela u Sremskoj Kamenici, i da moj vrtić i škola nose njegovo ime, da smo kao deca obavezno išli na Zmajeve dečje igre i posećivali Zmajev muzej sa učiteljicom. “Je l’ daleko ta Kamenica?” – pitala je Milja. A ja se setih da uopšte nije daleko, i da do muzeja možemo veoma lako stići, nekim od kameničkih autobusa. I da bi to bila odlična ideja – vratiti se u svoje školske dane i prisetiti se Zmajevog života i pesama na ovaj način.
I tako smo krenule. Autobus broj 71 je brzo stigao, a nakon 15ak minuta vožnje našle smo se u Sremskoj Kamenici. Prvo smo videle spomenik Deca čika Jovi Zmaju, a zatim nastavile ka muzeju – žutoj kući na Zmajevom trgu.
Jovan Jovanović Zmaj živeo je od 1833. do 1904. godine. Ova žuta kuća na broju 1 bila je njegov dom poslednjih godina života, a 1933. godine jev pretvorena u muzej. Muzej je zatvoren početkom Drugog svetskog rata, a ponovo otvoren 1954. godine, povodom 50 godina od njegove smrti. Prvi put sam ga posetila u 3. razredu osnovne škole, sa svojom učiteljicom Ružom, a meni kao devetogodišnjakinji tada je bila najzanimljivija priča o Zmajevom monoklu, koji mu je, po predanjima savremenika, stalno upadao u supu. Kada je prvi put dobio naočare sa okvirima, levom rukom ih je sve vreme pridržavao, po navici. Njegov monokl je izložen u jednoj od pet prostorija kuće.
Sobe su podeljene u pet tematskih celina i oslikavaju njegov privatni i profesionalni život. Život porodičnog čoveka, pesnika, lekara i izdavača. Tu možete videti njegovu radnu sobu, predmete koje je koristio u svakodnevnom životu, njegove portrete, lekarske instrumente , originalne rukopise pesama i časopisa koje je izdavao, kao i privatna pisma prijateljima i saradnicima.
Meni najzanimljiviji deo muzeja jesu rukopisi pesama za decu, koje su me vratile u školske dane. Materina maza, Pura – Moca, Srda – to su pesme koje sam kao mala recitovala na školskim priredbama i slušala na Zmajevim dečjim igrama. Kroz Zmajeve pesme deca uče kako da budu vredna, uredna, da vole svoju otadžbinu, roditelje i bližnje, prirodu i svet koji ih okružuje. Kod rukopisa mi je posebno zanimljivo to što se vidi kako je pesnik prepravljao, ubacivao reči ili im menjao raspored, kako bi napravio rimu ili bolje se izrazio.
Najemotivnija prostorija je svakako ona u kojoj je prikazan njegov porodični život – portreti njegove žene Ruže i njihove dece, koja su preminula od tuberkuloze. Uramljeni rukopisi iz zbirki Đulići i Đulići uveoci govore o pesnikovoj ljubavi i nemoći koja ga je snašla u trenucima kada kao lekar nije mogao da spasi svoju porodicu od bolesti. Gledajući kako mu deca i voljena umiru, iz srca je pisao pesme, koje iznova u meni bude setu.
Zmajev muzej u Sremskoj Kamenici otvara svoja vrata za posetioce radnim danima od 9 do 16h i subotom od 9 do 14h. Posete treba najaviti na brojeve telefona 021/ 6433-145 ili
021/ 6433-613. Ulaznice za odrasle koštaju 150 , a za decu, penzionere i studente 100 din.
Kustos nam se pri ovoj poseti srdačno zahvalila, jer, kako kaže, u ovaj muzej ljudi retko svraćaju. Iako nismo bile najavljene, otključala nam je vrata Zmajeve kuće i pustila nas da na pola sata uđemo u pesnikov šaroliki umetnički svet.
Da li ste bili u Zmajevom muzeju? Šta vas sprečava?
Filmski festival Palić je jedan od onih festivala koji vas svaki put iznova oduševi. Od 2012. godine on zauzima posebno mesto u mom srcu i u mom letnjem kalendaru. Za sedam dana prikaže se u subotičkim i palićkim bioskopima stotinak projekcija. Međutim, nisu samo filmovi ono što me svakog jula dovodi ovde, već i odlična organizacija, prijatna atmosfera i ambijent koji pružaju Subotica i Palićko jezero.
Kako je u pitanju festival evropskog filma, neminovno je da ćete ovde sresti filmske umetnike iz raznih evropskih država, ali ne samo njih – festival vrlo rado posećuju i gosti iz Azije i Amerike. Multikulturalna atmosfera je ono što veoma cenim, to je prilika da čujem i druge jezike, bilo na filmu, bilo pri neformalnom druženju na obalama Palićkog jezera. Filmovi se prikazuju u 12 selekcija, i titlovani su na engleski i srpski jezik
Drugi razlog mog ponovnog dolaska ovde je i samo mesto održavanja festivala. Više različitih lokacija ubija monotoniju i pruža mogućnost da posle svake odgledane projekcije promenite ambijent, pa samim tim pogledate i više željenih filmova. U Subotici se projekcije prikazuju u bioskopima Jadran i Aleksandar Lifka, a na Paliću u bioskopu Abazija i na letnjoj pozornici. Letnja pozornica je meni omiljeni „bioskop na otvorenom”. U pitanju je amfiteatar smešten u Parku heroja. Sigurna sam da se retko koji svetski festival može pohvaliti ovakvom pozornicom i atmosferom koju ona pruža.
Na Letnjoj pozornici se upoznajemo sa glumcima i rediteljima čiji filmovi učestvuju u takmičarskom programu, a ovde se i dodeljuje nagrada Aleksandar Lifka. Ove godine dobitnici su Rade Šerbedžija i Brajan Koks, a Nataša i ja smo imale tu čast da prisustvujemo dodeli nagrade Radetu Šerbedžiji i njegovom obraćanju publici.
Svake godine kada dođem na festival, obavezno prošetam Suboticom i kraj jezera. Ove godine sam odlučila da ceo dan provedem na jezeru, kako je bio vreli letnji dan. Nataša i ja smo između projekcija šetale i upijale sunčeve zrake, a zatim smo se smestile u jednu od čardi na obali jezera i uživale u pogledu i obimnom obroku. Kraj jezera se sjatilo mnoštvo kafića i čardi, ali sam sigurna da će svako naći nešto što mu odgovara.
Subotičani vole da „sede na vodi”, u kafiću Terasa, odakle posmatraju brodiće, pa smo im se kasnije i nas dve pridružile.
Za kraj večeri, od 23h, u okviru festivala, održava se svirka u Yachting Klubu Palić. Bendovi uvek naprave odličnu atmosferu, a pića su upola cene, tako da ne postoji razlog da ovde ne svratite na čašu sangrije ili nekog drugog letnjeg osvežavajućeg pića. Nas je u nedelju zabavljao odlični bend Coolares, uz čije smo zvuke u 1h krenule put Novog Sada.
Organizatori festivala su se pobrinuli i za to da gosti iz Novog Sada i Beograda lako dođu i uživaju u filmskom i muzičkom programu. Svake godine postoji organizovan prevoz iz ova dva grada. Kako biste dobili besplatan prevoz i vaučere za projekcije, potrebno je da pratite fb stranicu festivala na kojoj se svakodnevno organizuje nagradna igra.
Ukoliko ne uspete dobiti karte, svakako se možete provozati do Subotice u sopstvenoj režiji – sigurna sam da nećete zažaliti.
Sve informacije o festivalu možete pronaći ovde.
Ove godine festival traje od 14. do 20. jula, tako da još uvek imate vremena da budete deo ove sjajne manifestacije. Javite mi utiske!
Probudila sam se tog majskog dana sa leptirićima u stomaku. Ne, nisam išla na ljubavni sastanak. Ko ide na sastanak u 4 ujutro? Išla sam prvi put u planinu! Čula sam mamin glas; „Što si ustala tako rano? Nešto nije u redu?”„Ne, ne, sve je u redu. Idem na planinarenje.”„Ali ti nikad nisi išla na planinarenje.”- rekla je pomalo zabrinuto, i nastavila da spava. Verovatno je mislila da nešto buncam.
Ne, ja nikad nisam išla na planinarenje. Ali išla sam na Fruškogorski maraton. Čak triput! I pešačila sam po kanjonu Nere. I svakodnevno pešačim. Međutim, sada je trebalo po prvi put da se popnem na neki vrh. Bolje rečeno – na tri! Ali, za sve, kažu, postoji prvi put. I neću znati kako je dok ne probam.
Još jednom sam proverila ranac. Sendviči- tu! Voda – tu! Kabanica – tu! Rezervna garderoba – tu! Obula sam najudobnije patike koje sam imala, iako sam znala da nisu namenjene planinarenju. Nadala sam se da uspon nije previše težak i da će me dobro poslužiti.
Tako smo Lidija i ja krenule u pohod na Povlen. Ona me dočekala sa štapovima u rukama. Primetila sam da su skoro svi imali štapove i zabrinula sam se. „Zar je toliko teško da su im potrebni štapovi?” – mislila sam i potajno se nadala da ih svi nose samo iz predostrožnosti. A Lidija se nadala da ja i ostatak ekipe nosimo kabanicu iz predostrožnosti pa je svoju optimistično ostavila kod kuće 😀
Povlen se nalazi 30ak kilometara jugozapadno od Valjeva i pripada lancu valjevskih planina. Njegov najveći vrh ( 1347m n.m.) se zove Mali Povlen, a najmanji ( 1271 m n.m.) se zove Veliki Povlen. Srednji Povlen je i srednje visine ( 1301m n.m.).
Autobusom smo stigli do Debelog brda posle četiri sata vožnje. Zeleno je bilo oko nas. Obavila nas je jutarnja svežina. Mirisalo je na rosnu travu i prijalo je disati. Napokon daleko od velikog grada, od asfalta i bučnih automobila. Radosno smo se gurkali u koloni, dok nije svako našao svoje mesto. Vodič Strahinja nam je predstavio i Igora, koji je išao na kraju kolone i brinuo o grupi. A zatim nam je predstavio i Povlen i njegova tri vrha koja su čekala da ih posetimo.
Do Srednjeg Povlena smo, čini mi se, stigli lako. Ili sam ja još uvek bila toliko entuzijastična da nisam osećala nikakav umor nakon našeg prvog uspona. Posmatrali smo valjevske planine Medvednik i Jablanik i napravili pauzu za odmor i doručak.
U šetnji ka dolini koja je vodila do Malog Povlena, najviše su me očarale staze koje su vodile do usamljenih planinskih kuća. Podsetile su me na naivne pejzaže koje sam i sama kao dete iznova i iznova crtala. Još uvek nas je služilo sunčano vreme. čemu se Lidija najviše radovala. Slike koje smo imali pred sobom bile su idlične.
.
Napravili smo pauzu kod crkve posvećene svetom Stefanu, uživali u ( još uvek) sunčanom danu. Delile su se urme i orasi, sendviči sa kulenom i bez njega, Banane i jabuke. Trebalo nam je dosta energije, jer je sledeći vrh bio Mali Povlen, koji je i najviši.
Do Malog Povlena penjali smo se uskom strmom stazom kroz gustu šumu. Dodatno nam je stazu otežao vlažan teren, ali sam se uspela popeti bez štapova. Priznajem da mi je u nekim trenucima bilo veoma teško, ali sam želela da uspem i da pobedim sebe. Kada se sada setim tog penjanja, u nozdrvama i dalje osetim miris i svežinu šume. I setim se puževa na stablima kojima smo pomogli da brže stignu do svog odredišta.
Na vrhu nas je dočekao izvanredan pogled na okolne valjevske planine- Medvednik, Jablanik. Bandera… Ovde smo napravili dužu pauzu i upijali sunce koje se borilo sa oblacima i povremeno dobijalo bitku. Međutim, nije dobilo i rat. Oblaci su bili sve bliži, vetar jači…Očekivali smo jaku kišu i nevreme, te smo ubrzanim koracima krenuli niz šumu, kako nas kiša ne bi uhvatila nespremne.
Spuštanje mi je bilo mnogo teže od penjanja, zbog klizavog terena. Lidija mi je pozajmila jedan od svojih štapova, što mi je dosta olakšalo. Brzo smo uspeli da se spustimo, a čim smo bili u dolini, ponovo kod crkve, počela je jaka kiša. Naš vodič je, poput nekog vojskovođe, uzviknuo: „ Pripremite kabanice!” Na njegovu komandu čulo se šuštanje, i za tili čas svi smo se okitili raznobojnim kabanicama. Postali smo jedna šarena kolona. Lidija je takođe bila deo nje – jer joj je jedna devojka pozajmila kabanicu. Skrili smo se kraj crkve i sačekali da kiša prođe.
Nakon toga šetnju smo nastavili ka planinarskom domu Povlen, gde smo napravili kratku pauzu i nastavili ka Velikom Povlenu. Da, Veliki Povlen je manji od Malog Povlena, ali meni je ovo bio najteži uspon. Ne znam da li zbog toga što uspon počinje odmah, bez ikakve pripreme, ili zbog klizavog i blatnjavog terena, sa dosta kamenja i neravnina. Penjanje mi je trajalo kao večnost. Kada smo napokon stigli, morala sam prvo da se odmorim, a zatim da udahnem pogled koji se odavde pružao. I da, vredelo je uložiti ovoliko muke i truda i doživeti tu lepotu.
Silaženje mi je opet bilo naporno, više zbog straha da ću se skotrljati i sa sobom „ pokupiti“ desetak ljudi koji su bili ispred mene. Pri spuštanju najviše mi je pomogao vodič Strahinja, koji mi je pozajmio svoje štapove i veoma strpljivo objašnjavao svaki naredni potez. A kada smo stigli – lepo su nas dočekali u planinarskom domu Povlen, gde smo se okrepili uz sok od dunje ( neki i uz pivo). Tu sam dobila i svoje prve planinarske pečate 😀
I na kraju – priznajem da je ovo bila jedna sjajna avantura. Aktivnost za prevazilaženje sebe i svojih strahova, i učenje planinarskih načela na licu mesta. Šta sam ovog dana naučila o planinarenju, možeš pročitati u ovom tekstu.
A ja? Ja sam shvatila da je divno otkrivati Srbiju na ovaj način. I sigurno ću se otisnuti u neke nove pohode. A ti?
Do sledećeg planinarenja! Možda se i sretnemo…
Fotografije: lična arhiva i fb stranica Planinarsko-rekreativne sekcije FTN-a
