Briž, grad – bajka, kako ga mnogi nazivaju, našao se na mojoj putanji u novembru, te sam njegove lepote upoznala u jesenjo – letnjoj atmosferi. Do samog dana kada je trebalo da se sretnemo, nadala sam se sunčanom danu, a kad sam stigla – shvatila sam da su moje nade stvarno bile uslišene.
Dočekao nas je osunčani Briž. Šetajući popločanim ulicama nisam skidala osmeh sa lica. U meni su se mešali sreća, zadovoljstvo, radoznalost, uzbuđenost, i pomalo sete – znala sam da ću ovde moći da uživam samo na jedan dan.
Od prvog koraka dvoumila sam se da li samo da gledam, ili i da fotografišem. Istina – ono što se vidi, oseti i posluša nikada se ne zaboravlja i ostaje urezano zauvek u nama, ali kada ste ovde, veoma je teško odupreti se želji za fotografisanjem – jer većina nas voli da ima i papirnati album uspomena.
Olja i ja smo otkrivale Veneciju severa iz ugla pešaka, koji se sigurno razlikuje od doživljaja onih koji su se vozili čamcem, ili onih koji su grad obišli biciklom. Ali sigurna sam – ne postoji pogrešan način da prihvatite ono što vam ovaj gradić nudi. Šetajući ka starom jezgru grada, pored nas ređale su se lepote.
I – taman kad smo pomislile da je to savršenstvo – glavni gradski trg nas je potpuno razuverio.
Grad se svakako može pohvaliti svojim istorijskim znamenitostima – Belfry tornjem sa koga se pruža veličanstven pogled na grad, Bogorodičnom crkvom visokom 122 metra, Gradskom kućom iz 14. veka, Bazilikom Svete Krvi sa dve kapele, pivarom De Halve Maan , muzejom čokolade…
Međutim, ja Briž nisam doživela kao neki od gradova gde ću po čitav dan obilaziti znamenitosti. Briž je grad za uživanje, grad u kome ćete na svakom koraku osetiti, videti, dodirnuti lepotu – gledajući u bajkovite mostove, u šarenolike kuće koje se ogledaju u vodi i međusobno takmiče u lepoti. Kod svake kuće reći ćete da vam je ona najlepša. Kod sledeće ćete već shvatiti da su sve podjednako lepe i da zajedno čine jednu harmoniju.
To je Briž – grad harmonija. U njemu ničega nema previše. Sve je u skladu, i priroda i građevine, i ljudi koji njime šetaju, i zvukovi koji njime odzvanjaju , i čamci koji njime plove, ptice koje iznad njega lete, mirisi čokolade koji se njime šire… Grad koji budi harmoniju u nama.
I ne da nam da se odmorimo od lepote – čak i u kafiću Jan van Ajk, dok pijete kapućino i jedete belgijsku čokoladu, uživate u pogledu na njegove slike.
I, da li je ovo savršenstvo? Sigurno da jeste. I može se o njemu pisati. Može se o njemu i čitati. Ali treba ga doživeti. Svim čulima.
Kako ste vi doživeli Briž?
Nije lako putovati – to je istina. Od trenutka kada sam napravila blog, dobijam pitanje: Kako toliko putuješ? Ovim tekstom želim da vam dam odgovor na to večito pitanje.
Moje prvo putovanje dogodilo se 1995. godine, kada sam sa porodicom došla iz Republike Srpske u Novi Sad. Sledeće – kada sam imala 16 godina i otputovala sa razredom iz srednje škole na ekskurziju u Budimpeštu.
Budimpešta
Dugo sam čekala to putovanje.. Brojala sam dane do trenutka kada će napokon da mi udare taj pečat u pasoš, pa da se i ja mogu pohvaliti time da sam prešla granicu. I, dok su druga deca kukala, žaleći se na nedovoljno prostora u autobusu, mučninu i druge dečije boljke, ja sam veselo sedela u tom autobusu, posmatrajući kroz prozor predele, gradove, reke, šume i prolaznike.
Ta trodnevna poseta dunavskoj lepotici probudila je u meni želju za putovanjima, za otkrivanjem novog, novih gradova, sela, planina, jezera, za upoznavanjem novih ljudi, njihovih običaja, hrane, načina života. Privlačila me je ta različitost. Tako sam, posle Mađarske, počela da posećujem i druge evropske države
Putujem autobusom i vozom, tek od nedavno avionom
Kada sam zakoračila u putnički svet, nisu bile aktuelne low cost avio kompanije. Putovanje avionom mi je bilo potpuno neekonomično, pa sam do Hamburga i Monpeljea putovala po 24 sata. To su bile slatke muke 🙂
Monpelje, Francuska
U busu za Hamburg sam upoznala gospođu Ramonu koja piše krimi romane i redovno mi ih šalje na mejl. Pri putovanju vozom i autobusom možete čuti mnogo različitih priča, tužnih i srećnih, prisustvovati veridbi na sred autoputa, susretu porodice na stanici posle godinu dana…
Prvi put sam poletele ove, 2019. godine, pri putovanju na Siciliju. Pošto mi se svidelo, nadam se da ću ubuduće češće koristiti avion kao prevozno sredstvo, ali samo za dalje destinacije 🙂
Koristim Couchsurfing
Couchsurfing je putnička internet platforma za one koji žele da spavaju kod lokalaca i na taj način dobiju pravi doživljaj zemlje u koju su otputovali. Kao što i sam naziv kaže, vi surfujete kod nekog na kauču.
Moje iskustvo sa CS-om je veoma pozitivno. U Monpeljeu smo Lidija i ja bile smeštene kod dve devojke, one su nas lepo ugostile, napravile nam pravi francuski doručak i upoznale nas sa svojom ludom mačkom 🙂
Luda mačka iz Francuske
U Brašovu sam prenoćila kod divne Irine, s kojom sam ostala u kontaktu do danas. Coucsurfing je odličan način da upoznate nove ljude, proširite vidike, a i da uštedite.
Zajednica se svakodnevno širi i u skoro svakom mestu na planeti možete naći smeštaj. Svoj profil na CS-u možete napraviti ovde . Što više informacija na profilu – to veća šansa da nađete domaćina, Isto tako, i vi možete biti domaćin i primiti ljude iz zemlje i inostranstva u vaš dom.
Tražila sam sezonske poslove
Na 2. i 3. godini studija sam odlučila da sa par kolega otputujem u Nemačku i tamo radim u jednoj pekari.
Fehmarn, Nemačka
Ostrvo Fehmarn na Baltičkom moru bilo je naš dom na dva meseca 2013. i 2014. godine. Boravak ovde mi je omogućio da prvi put vidim more, da poboljšam svoje znanje nemačkog jezika, da zaradim, ali i da posetim Hamburg, Libek, Kiel, i predivni Kopenhagen. Ako si student i želiš na sezonski posao u Nemačku, pročitajte ovaj tekst.
Volontirala sam na kampovima u inostranstvu
Želela sam na neki način da spojim ljubav prema nemačkom jeziku, radu sa decom/ mladima i putovanjima. Tako sam u više navrata putovala u Rumuniju i Slovačku,
Sve opcije za volontiranje pronalazila sam na internetu, javljala se organizacijama direktno mejlom. Naravno, poslala sam više od 20 mejlova raznim organizacijama. Od toga su me četiri i pozvale da volontiram. Nakon nekog vremena, unapredili su me u asistenta za obuku novih volontera, te sam dobijala i džeparac. Kako sam se provela u Rumuniji možete saznati ovde.
Bekokten, Rumunija
Želja mi je da bar jedanput odem na kamp preko SCI platforme – koja nudi kratkoročna i dugoročna volontiranja u inostranstvu. Bazu kampova možeš potražiti ovde. Možda se i sretnemo negde naredne godine 🙂
Koristim sajtove za popuste
Svakog ponedeljka pretražim koja se to nova putovanja nude na sajovima za popuste. Na ovim sajtovima agencije nude putovanja po nižim cenama, uz vaučer koji plaćate sajtu.
Prag za 69 evra, Milano za 79, Budimpešta za 36, Krakov za 59 i tako dalje 🙂 Iako su sve autobuski aranžmani, mislim da su veoma povoljni i da se jeftinije od toga ne može naći.
Luksemburg, 2017.
Naše sledeće putovanje preko jednog od ovih sajtova je Toskana – tri noćenja sa doručkom i prevoz za 99 evra 🙂
Sama organizujem izlete na destinaciji
Bilo da putujem sa agencijom ili samostalno, sama organizujem sve izlete na destinaciji. Time pre svega uštedim novac, ali i imam slobodu da u nekom mestu do koga odem ostanem duže ili kraće.
Malgrate, Italija
Kada smo Marko i ja bili u Italiji, iskoristili smo povoljne italijanske vozove i sami putovali do Komo jezera i obišli predivne gradiće Varenna, Lecco i Malgrate, a voz smo koristili i da bismo otišli do Pavie – stare prestonice Lombardije. Prilikom putovanja u Rigu, drugarica i ja smo takođe vozom otišle do mesta Majori na Baltičkom moru…
Majori, Letonija
Poslednje duže putovanje bilo je po Makedoniji, gde sam koristila lokalni prevoz i iz Ohrida otišla do nekoliko lepih destinacija.
Koristila sam i BlaBlaCar prilikom boravka u Transilvaniji , i putovala sa jednim ljubaznim gospodinom od Sibinja do Segešvara – rodnog mesta grofa Drakule.
Stopirala sam 🙂
Pre nekoliko godina, Marko i ja smo uplatili letovanje na Sitoniji. Na njegov predlog smo deset dana stopirali i obišli skoro celo poluostrvo na taj način. Pritom smo upoznali ljubazne Nemce, Mađare, Italijane, Grke, Makedonce, i par Beograđana koji su nam ponudili prevoz.
Armenistis, Sitonija
O našoj autostoperskoj avanturi možeš čitate ovde i ovde. Volela bih da to nekad ponovimo, a mislim da su grčka ostrva odlična za tako nešto 🙂
Idem na Free walking tours
U skoro svakom evropskom gradu postoje Free Walking Tours – besplatne pešačke ture. Dovoljno je da ih potražite na internetu i rezervišete svoje mesto. Iako su ture besplatne, očekuje se od učesnika da ostave vodiču određenu sumu novca, ukoliko su bili zadovoljni. To uradite obavezno – računajte da su vodiči, uglavnom, volonteri.
Briž. Belgija
Član sam planinarske sekcije
U želji da što više obiđem i prirodne lepote, učlanila sam se u Planinarsko – rekreativnu sekciju Novog Sada. Svoje druženje sa njima započela sam obilaskom kanjona Nere u Rumuniji, a nastavila penjanjem na sva tri vrha Povlena, obilaskom klisure reke Gradac,
Povlen
Ovakvi izleti ne iziskuju mnogo novca i uglavnom su jednodnevni, s obzirom na to da sam još uvek amater u planinarenju. Kako je to biti planinar i šta vas očekuje prilikom jedne takve avanture – pročitajte ovde.
Idem na jednodnevne izlete
U nedostaktu vremena i novca, idem na jednodnevne izlete. Pošto živim u Novom Sadu, najbliže mi je da putujem do Mađarske ili Rumunije, ali i da obiđem neka lepa mesta u Vojvodini.
Volimo Sekešfehervar
Za desetak evra sam posetila Golubačku tvrđavu,nekoliko gradića u Mađarskoj, Temišvar, banju Morahalom, dvorce Vojvodine…Sigurna sam da i ti, u zavisnosti od mesta u kom živiš, možeš posetiti neke zanimljive destinacije.
Nosim osmeh na licu
Možda zvuči kao kliše, ali s osmehom smo svuda dobrodošli. U to sam se uverila bezbroj puta.
Otvorenošću i vedrinom duha možete steći nove prijatelje, ali i uštedeti. Tako je meni jedna Aline iz Temišvara ponudila besplatan prevoz od sela Bekokten do Sibinja, a jedna gospođa iz Brašova do dvorca Bran. Vozač autobusa u Rumuniji mi nije naplatio kartu, jedna Franzi mi je ponudila ključeve svoje kuće na tri dana, jedan momak iz Brašova me je proveo kroz grad i pozvao mi taksi…
Dvorac Bran
Da li si dobio/ la odgovor?
Putovanja nisu potpuno besplatna. Međutim, ako smo malo strpljiviji, praktičniji, ekonomičniji, fleksibilniji i ljubazniji, mogu nas koštati mnogo manje.
Staro selo Sirogojno
Svakako, koliko god novca da potrošimo, obogatićemo se za mnoštvo novih iskustava, poznanstava, novih reči na stranim jezicima, novih različitih novčića u kasici-prasici, novih znanja, ukusa, mirisa, i želja…
Nadam se da sam ovim tekstom odgovorila na tvoje pitanje i da već imaš na umu svoju sledeću destinaciju. Podeli je sa mnom u komentarima!
U svom tekstu Razglednice pričaju objasnila sam zašto volim razglednice i predstavila pet koje u meni bude posebna sećanja i osećanja.
U drugom delu predstaviću još nekoliko.
Razglednica iz Banjaluke
Banja Luka je grad koji posećujem najmanje godišnje. Pošto sam rođena u Prijedoru, Banja Luka je grad kroz koji uvek prolazim prilikom posete rodnom gradu, a posetila sam ga i kao učesnik Poetry Slam-a na nemačkom jeziku 2015. godine. U Banjaluci me je par puta zatrpao sneg i ugrejalo kuvano vino, zaboleo stomak od smejanja i previše ćevapa… U Banjaluci se osećam gospodski kad šetam glavnom gradskom ulicom, i mislim da ću joj se uvek vraćati.
Razglednica iz Seta
Set ( franc. Sete) je lučki gradić na jugu Francuske, jedan od bisera Mediterana. Imala sam sreću da ovde provedem deset dana u oktobru 2015. godine, sa još dvadesetak ljudi iz Srbije, Nemačke i Francuske na Obuci za lidere multikulturalnih omladinskih razmena. Kraj oktobra na moru, uživanje u suncu i pesku, siru, vinu i maslinama, tombola na kojoj sam osvojila još jednu flašu odličnog vina ( ne znam francuski, ali sam imala pomoć prijatelja – Lidije ) – to su sve asocijacije na ovu razglednicu.
Još jedna morska – razglednica iz Sartija
Sarti, poznato letovalište na Sitoniji, drugom prstu poluostva Halikidiki, posetila sam 2014. godine sa svojim dragim Markom. Međutim, Sarti nam je u deset dana letovanja bio samo baza, jer smo svakog dana oko 10h ujutro izlazili na glavnu magistralu i – stopirali! U deset dana obišli smo petnaestak plaža Sitonije, upoznali mnogo stranaca – Italijane, Grke, Nemce, Engleze, Mađare i nekoliko naših ljudi, koji su nam darežljivo ponudili prevoz i odveli nas do njihovih omiljenih plaža. Na jednoj od njih smo posmatrali i delfine…Ova razglednica u meni budi želju za novim avanturama, i svakako , za predivnim grčkim plažama…
Razglednica sa Zejtinlika
Zejtinlik – srpsko vojničko groblje u Solunu ostavilo je na mene snažan utisak. Ova razglednica me svaki put iznova razneži i rastuži, jer je to ustvari fotografija koju prodaje porodica čuvara čika Đorđa, koji je ujedno i poslednji čuvar iz svoje familije, kako nema muških naslednika. Čika Đorđe se uvek obraduje srpskim posetiocima i ponosno i snažno, uprkos svojim godinama i bolesti, ispriča tužnu priču o vojnicima poginulim u Prvom svetskom ratu, i izrecituje stihove Vojislava Ilića Mlađeg, uklesane u granitnoj ploči.
Da li i vi imate razglednice koje u vama izazivaju sećanja i osećanja? Ispričajte mi priču o vašim razglednicama u komentarima.
Možda jesam staromodna, ali obožavam razglednice. Koliko volim da ih sama pronađem, i iz nekog mesta ponesem kući , toliko volim i da ih dobijem od meni dragih ljudi. To parče kartona ukrašeno slikama i simbolima mesta koja posetim dovoljno je malo i lagano da stane u moju torbu i ne učini je težom, a dovoljno veliko da mi izmami osmeh na lice, čak i posle mnoštva godina.
I sve ih čuvam. Neke su već stare, požutele i iskrzane. Neke su na poleđini ižvrljane raznim čiča – glišama od strane mojih malih rođaka koju su nam bili u poseti…
Neke su mi stigle poštom i na poleđini kriju stare poštanske markice, nose sunčane pozdrave iz Sutomora i Paralije, neke sam dobila lično od meni dragih ljudi, iz raznih delova Evrope, ponajviše iz Nemačke, a neke sam sebi kupila sama u selima, banjama, gradovima, manastirima, dvorcima i na planinama do kojih sam do sada stigla.
U ovom, i u par narednih tekstova o razglednicama, predstaviću vam u par redova one koje u meni bude posebna sećanja i osećanja i iz tog razloga imaju posebno mesto u mojoj kolekciji.
Razglednica sa Fehmarna
Fehmarn je nemačko ostrvo u Baltičkom moru na kom sam zaradila svoj prvi pravi novac, radeći u pekari. Ovo je ujedno bio i moj prvi boravak na moru i prvi odlazak od roditelja na duže. Na ostrvu sam provela dva meseca, upoznala divne ljude, pre svega jednu Andrinu, uživala u suncu i pesku skoro svakog dana nakon radnog vremena. Kada sam dobila prvu platu, poslala sam roditeljima ovu razglednicu, i sigurna sam da su bili veoma ponosni. Fehmarn sam posetila i 2014. godine, istim povodom, i nadam se da ću mu se bar još jedanput vratiti.
Razglednica iz Mechelena
Mechelen je belgijski gradić koji se nalazi između Brisela i Antverpena. Posetila sam ga u novembru 2017. godine. Kako sam saznala za Mechelen? Pre par godina dobila sam od druga kao suvenir iz Belgije mali kalendar. Na jednoj od strana kalendara nalazila se predivna građevina, ali ispod nje nije stajao nikakav naziv. Drug nije znao da mi kaže gde se ona nalazi, i oboje smo ostali u neznanju. U novembru 2017. , kada sam istraživala o Belgiji na internetu, pronašla sam ovu građevinu i videla da se nalazi u Mechelenu. Tako da, moj put u Belgiju nije mogao da prođe bez posete ovom gradu. Samo Olja zna kolika je bila moja sreća kada smo se tamo našle! Razglednica iz Sarajeva
Ovo je sigurno prva razglednica koju sam ikad dobila, 2001. godine. Za nju sam možda i najviše sentimentalno vezana, jer je stigla od meni drage Minje. Minja i ja smo bile najbolje drugarice u osnovnoj školi, ali posle trećeg razreda se ispostavilo da se i ja i ona selimo i da više nečemo moći da se družimo tako često. Posle toga izgubile smo kontakt, a razglednica je uvek stajala na polici u mojoj sobi, i sačuvala naše prijateljstvo od zaborava. Zahvaljujući društvenim mrežama pronašle smo se 2010. godine 😉 Moramo jednom zajedno otići u Sarajevo!
Razglednica sa Meteora
2015. godine Marko i ja smo posetili Olimpsku regiju i tom prilikom obišli i nezaobilazne manastire Meteora. Oboje smo bili oduševljeni tim čudom nastalim u saradnji prirode i čoveka. A razglednicu smo osvojili na tomboli u autobusu – tačnije on, jer je izvučen njegov broj sedišta , 51. Ova razglednica me uvek podseti na čudesne Meteore, ali i na jedan od najzabavnijih trenutaka ovog putovanja.
Razglednica iz Lutrakija
Ova razglednica našla se u mom poštanskom sandučetu 2009. godine. Stigla je tačno za moj 18. rođendan, od moje sestre Milje. Ujedno i razglednica i čestitka, jedna od onih kojima sam se najviše obradovala. Milja mi je čestitala rođendan i napisala da žuri na plažu! Uvek me razneži, ali i slatko nasmeje. Razglednica iz Bekoktena
Bekokten je transilvanijsko selo koje se nalazi na 30ak kilometara od grada Fagaraša. Jednostavnije rečeno – u nedođiji 😀 U ovom mestu sam 2017. godine provela dve nedelje, radeći na dečijem kampu na nemačkom jeziku. Živela sam u jednoj od seoskih kućica sa 17 dečaka uzrasta od 8 do 11 godina, jela ukusnu domaću hranu i ludo se zabavljala! Ovo je mesto koje sigurno ne bih posetila da nisam išla na kamp – jer ga ne pronalazi ni Google mapa!
Da li i vaše razglednice umeju da ispričaju priču?
„Jednom godišnje otiđi negde gde nikad nisi bio” – tim savetom sam se vodila kada sam odlučila da rezervišem putovanje u Belgiju i Luksemburg. Nisam često nailazila na slične ponude srpskih agencija, a i ako jesam – aranžmani su bili veoma skupi. Zato sam odlučila da iskoristim priliku i početkom novembra posetim ove dve države Beneluksa.
Putovanje jeste bilo dugo, ali što smo se više približavale Briselu, gde smo bile smeštene, sve više entuzijazma sam imala, i sva energija izgubljena putovanjem autobusom vratila se kada smo stigle u prestonicu Evrope.
„Sobe su spremne” – čule smo od vodiča Radosava, i hitro krenule ka našim u hotelu Meininger u Briselu. Sobe su bile čiste i uredne, a Olja i ja smo našu delile sa Majom, Nenadom, Milicom i Darkom. Usledila su tri noćenja sa slasnim doručkom, a u ta četiri dana upoznale smo se sa Briselom i Flandrijom.
Odmah prvog dana, posle kratkog odmora, prošetale smo do glavnog trga Grote Markt, oivičenog srednjovekovnim građevinama – tu su Gradska kuća, Muzej grada Brisela i predivne esnafske građevine u okviru kojih se danas nalaze kafići, restorani i čokolaterije. To je sigurno jedan od najlepših trgova koje sam do sada videla, on je centralno mesto u gradu i mesto slučajnih i namernih susreta – sve ulice starog jezgra grada počinju ili završavaju ovde.
Nama je prvog dana na trgu Grote Markt pažnju privukao Muzej piva, tako da smo već tada za kartu od 5 evra prošetale muzejem i po prvi put degustirale jednu od nekoliko stotina vrsta belgijskog piva.
Istog dana želele smo i da vidimo famoznu Manneken Pis – fontanu koja se nalazi u blizini trga Grote Markt. To je ustvari bronzana figurica dečaka koji piški, iz 18. veka. Ova fontana je podignuta u čast dečaka koji je prema srednjovekovnoj legendi spasio grad Brisel tako što je urinom ugasio fitilj i onemogućio osvajačima da gradske zidine dignu u vazduh. Njega nikako nećete promašiti jer se tu uvek okuplja najveći broj turista koji ga fotografišu. Manneken Pis je simbol grada, i kažu, ako ga niste videli, niste ni bili u Briselu. Možete ga naći i od čokolade u većini čokolaterija, a ima i svoj muzej.
A u ulicama oko trga – pravo malo carstvo za sladokusce – mnoštvo čokolaterija i prodavnica vafli. Već od samog razledanja izloga poći će vam voda na usta, bogati vafli i čokoladice raznih ukusa, oblika i boja mamiće vas da ih probate, a ako ne uspeju izgledom, namamiće vas opojnim mirisom koji se proteže ovim gradom, i ne – nećete im odoleti ( a i zašto biste?)
Mi smo izvrsne vafle probale u Waffle factory kafeu, možete birati između Liege i Brussels vafla, i dodati po želji belgijsku čokoladu, banane, jagode, šlag, lešnike, bademe i još mnogo toga. Cena vafla zavisi od broja dodataka, ali mislim da je 5 evra neki prosek.
A čokolada – gde god da je kupite, nećete pogrešiti. U Belgiji nema lošeg piva i loše čokolade – zapamtite to! Možete kupiti čokoladu na merenje i grickati dok šetate, a svakako preporučujem da kupite i poklone za svoje najdraže – ima li ikog ko ne voli čokoladu?
A kada se malo smrznete – svratite u neki od kafića i poručite toplu čokoladu – mi smo je probale u kafiću Natural i oduševile se! Uz čokoladu ćete uvek dobitii neki biskvit koji će upotpuniti ugođaj. Cene tople čokolade su od tri evra pa naviše.
Kada prekoračite dnevnu dozu šećera, bilo bi dobro pojesti i nešto slano. Kada ste u Belgiji – tu je uvek pomfrit. Iako se smatra da pomfrit potiče iz Francuske, Belgijanci tvrde da je to njihov izum. U svakom slučaju pomfrit je u Belgiji veoma ukusan, i može se kupiti u restoranima brze hrane u svim delovima grada. Najčešće se kombinuje sa pohovanom šniclom ili ražnjićima, uz kečap sos. Restorani brze hrane su prepuni mladih, pre svega studenata, i turista, zbog niže cene u odnosu na klasične restorane.
U večernjim satima grad je veoma živ i pivnice su prepune. Trip Advisor nam je rekao da je napoznatija i najposećenija pivnica u gradu Delirium, te smo otišli tamo, i – nismo se pokajali. U ovoj pivnici možete probati više od 2 000 vrsta piva iz raznih delova sveta, i svakako belgijska piva. Ona je 2004. iz tog razloga ušla i u Ginisovu knjigu rekorda. Atmosfera je odlična, veliki broj lokalaca, ali i stranaca dolazi ovde, pa ćete sresti ljude iz raznih delova sveta, a nemojte se iznenaditi ako sretnete i Srbe koji rade i žive u Belgiji. Cene piva se kreću od 3,50 evra naviše. Ako niste sigurni koje pivo da uzmete, pitajte nekog od posetilaca – nama su preporučili Duvel i Barbar Bok.
Kako nam je smeštaj bio na 1.2 km od trga Grote Markt, skoro sve što smo želele mogle smo da obiđemo peške. Moja želja je bila da posetim Muzej muzičkih instrumenata, čija je zgrada izgrađena u stilu secesije i sadrži oko 1100 muzičkih instrumenata, pa je iz tog razloga jedna od najvećih zbirki instrumenata u svetu. Individualna ulaznica je 10 evra, a za grupe od 15 ljudi karta košta 4 evra. Ako idete u muzej, najbolje je da se raspitate o besplatnim turama sa vodičem ( uz kartu) jer ćete na taj način moći ne samo da vidite instrumente, već i da ih poslušate i čujete nešto o njima.
Muzej ima 10 spratova, a na poslednjem spratu se nalazi kafe-restoran. Čak i ako ne planirate da sedite gore, provozajte se liftom i doživite najlepši panoramski pogled na Brisel.
Kada smo šetale do muzeja, naišle smo i na kraljevsku palatu i biblioteku, i prelepi Brisel park koji krasi ovaj trg. Ovde ćete videti veliki broj studenata koji sede ili uče na klupama, ili se skupljaju oko fontane.
Tu u blizini nalazi se i sat Carillion du Mont des Arts, sakriven između zgrada, koji sadrži 24 zvona i 12 figurica koje predstavljaju istorijske ličnosti grada Brisela kroz vekove. Na vrhu se nalazi figurica koja udara čekićem na svakih sat vremena. Ovaj sat izgrađen je 1958. godine za potrebe sajma ( Expo 58).
Jedina znamenitost grada koju smo želele da posetimo, a nije nam bila blizu, bio je Atomium. Atomium je ustvari građevina u obliku atoma, takođe izgrađena 1958. godine za potrebe sajma i danas služi kao muzej. Kažu da je ova građevina 165 miliona puta veća od atoma. U Atomium se možete popeti i posmatrati Brisel sa svih strana. Ulaznica košta 12 evra.
Ukoliko želite da idete do Atomiuma, stanica metroa koja vam treba je Heysel. Jedna vožnja metroom košta 2,10 evra, ali možete kupiti povratnu kartu ili kartu koja važi 24h za 7,5 evra. Redove vožnje za metro, bus i vozove unutar Brisela možete naći ovde .
Pored metroa, svakako možete koristiti bicikl, kao i većina Belgijanaca. Međutim, stekla sam utisak da biciklisti baš i ne poštuju saobraćajna pravila. Ukoliko ste pešak ili vozač u Briselu – pripazite se biciklista!
Ukoliko nemate vodiča, u gradu se svaki dan sa trga Grote Markt organizuju besplatne pešačke ture sa vodičem, u 10, 13: 30 i u 16h. Vodiče ćete prepoznati po narandžastim kišobranima. Sve što je potrebno je da rezervišete ovde.
Posle četiri dana provedena u Briselu, posle mnogo vafla, piva, pomfrita, čokolade, šetnje i razgledanja, slušanja francuskog, nemačkog i holandskog jezika, stekle smo neki utisak o tome kako je živeti u prestonici Evrope, koja ima mnogo da ponudi svima. Naravno da nismo posetile sve ” što bi trebalo”, ali smo posetile ono što je nama bilo zanimljivo. Iako je bio novembar, vreme nas je poslužilo, te kišobran nismo ni otvarale.
Vetrovito novembarsko jutro i snežni Alpi oko nas. Da sam se pre par godina našla ovde, sigurno bih negodovala zbog hladnoće. Međutim, nakon par godina putovanja, naučila sam da i sumorna jesen daje gradu neku posebnu čar. Ušuškavajući vrat toplim šalom, koračale smo Olja i ja sa iščekivanjem ka Mirabel bašti.
Prostrana, cvetna , lepo uređena bašta krasila je i davala bajkoviti izgled Mirabel palati iz 1606. godine. Ovu palatu i vrt posvetio je princ – biskup Volf Ditrih svojoj ljubljenoj Salome Alt. Naziv palate Mirabel je kovanicu od italijanskih reči „mirabile” – divna i „bella” – lepa. „Sigurno ju je mnogo voleo” – pomislila sam, „čim joj je sagradio nešto ovako čarobno.”
Iz Mirabel parka nastavili smo put ka reci Salzach – po kojoj je i sam grad dobio ime. Most koji vodi ka starom jezgru grada ukrašen je šarenim katancima. Parovi ni ovde nisu preskočili priliku da zaključaju svoju ljubav. Pogled sa mosta ka reci i tvrđavi Hohensalzburg jedan je od najlepših u gradu.
Uživala sam šetajući ka glavnoj pešačkoj ulici – Getreidegasse. To je najstarija i najlepša salcburška ulica. Njena jedinstvenost ogleda se u prepoznatljivim simbolima objekata Ovde smo naišle na veliki broj butika, prodavnica sa Mocart kuglama i austrijskom narodnom nošnjom, kafića, pekara, tradicionalnih restorana…
Najznačajniji objekat u Getreidegasse jeste Mocartova rodna kuća, na broju 9. Ispred nje ćete uvek primetiti najveću gužvu u bilo koje doba dana. Zanimljivo je da to nije stvarno Mocartova rodna kuća, već potpuno autentična kopija, jer je prava bila bombardovana za vreme Drugog svetskog rata. Na ovom mestu sada se nalazi muzej, u kome se mogu videti originalni lični Mocartovi predmeti, kao i njegova prva violina.
Salzburg se veoma ponosi Mocartom, te on zasluženo ima i svoj trg. Mocart je ovde rođen 27. januara 1756. godine. Najznačajniji deo svog umetničkog života proveo je u Beču, koji mu je , kao umetniku u 18. veku mogao pružiti mnogo više. U Salzburgu se osećao ograničenim i nije imao uslova da neguje svoj izvanredni talenat, Zbog toga nije preterano voleo svoj rodni grad. Mocartov trg krasi njegov spomenik, a u vreme božićnih praznika tu je postavljeno i klizalište.
Odmah pored Mocartovog trga nalazi se i glavni gradski trg Residenzplatz sa katedralom sv. Ruperta i predivnom fontanom iz 15. veka. Katedrala svetog Ruperta je nekoliko puta rekonstruisana, sagrađena je 774. godine, zatim renovirana nakon požara 1181. , a poslednje izmene je izvršio Volf Ditrih za vreme svoje vladavine u 17. veku. . Sa leve i desne strane nalaze se stara i nova rezidencija , koje su izgrađene u razmaku od 3 godine, takođe u 17. veku. Trg je veoma prostran i glavno je mesto okupljanja i leti i zimi. Leti se građani najčešće okupljaju oko fontane, a zimi posećuju božićne markete i uživaju u kuvanom vinu i Mocart kuglicama.
Od glavnog gradskog trga prošetali smo ka Crkvi svetog Petra i manastiru koji potiče iz 7. veka. Manastir je osnovao sveti Rupert, a iz tog razloga je kasnije sagrađena katedrala posvećena njemu.
Grad Salzburg sa visine od 506m nadgleda zamak Hohensalzburg, On je simbol grada i krasi svaku razglednicu. Do tvrđave se može popeti peške ( potrebno je oko 15 min laganim hodom) ili žičarom. Dok se penjete do zamka, okrenite se par puta i imaćete Salzburg na dlanu – sa ovog mesta moći ćete da vidite panoramu grada, trgove, ulicu Getreidegasse i tornjeve crkava i manastira. Ulaz u zamak se plaća oko 10 evra, a postoji i grupna ulaznica za 10 ili više osoba.
Salzburg nije veliki i sve glavne znamenitosti grada nalaze se u samom starom jezgru. Gledajući mapu, Olja i ja smo uočile da postoji nekoliko palata na drugom delu grada, a najviše pažnje nam je privukla Hellbrunn palata. Odlučile smo da krenemo peške, iako nam je par meštana sugerisalo vožnju autobusom. Međutim, imale smo dovoljno vremena i upustile smo se u ovu avanturu.
Nakon sat i po vremena hoda shvatile smo da su meštani ipak bili u pravu, ali sada više nije bilo nazad. Stigle smo do Hellbrunner Allee, aleje duge oko 5 km. Sa naše leve strane stare austrijske kućice , krave koje pasu na zelenim livadama, sa naše desne strane snežni Alpi! Uživale smo u šetnji netaknutom prirodom, Mir i tišina ovde su vodile glavnu reč.
Na kraju aleje stigle smo i do Hellbrunn palate, čije je dvorište bilo pusto. „Ovde će se održati jedna od najvećih božićnih marketa u Salzburgu” – rekla nam je jedna gospođa koju smo zatekle kako šeta sa ćerkom.
Palata je okružena prostranim parkom sa jezerom koje čuvaju dva jednoroga! U kompleksu parka postoji i muzej, koji nažalost nismo mogle posetiti jer je već bilo veče.
Umorne od šetnje, ali ipak srećne što smo našle ono što smo tražile, krenule smo ka autobuskoj stanici. Posle 15ak minuta bile smo ponovo kod Mirabel palate – gde nas je čekao naš autobus za povratak ka Srbiji.
Tako se završio jedan hladni vetroviti dan u Salzburgu – bajkovitom gradu ušuškanom u podnožju Alpa. Hohensalzburg zamak je kao mesec obasjavao grad. Pomislila sam: „Sigurno ću se vratiti.”
Da li ste vi posetili Salzburg? Kakav je utisak on na vas ostavio? Radujem se vašim komentarima!
Zamak Ksiaz je treći po veličini dvorac u Poljskoj i nalazi se na oko 75 km od Vroclava. Potiče iz 13. veka, kada je počela njegova gradnja. Nekoliko puta je u međuvremenu demoliran i obnavljan, a važnu ulogu je igrao u Drugom svetskom ratu, jer se smatra da se u njegovim podzemnim tunelima nalazilo Hitlerovo sklonište. 1974. je počela njegova obnova, a od 1991. pripada gradu Walbrzych.
Fotografiju ovog dvorca sam videla prvi put pre nekoliko godina u jednoj knjizi koja se bavila istorijom Poljske. Zapamtila sam kako izgleda, ali ne i gde se tačno nalazi, i vremenom sam bila potpuno zaboravila na njega. Kada sam pre par godina počela da razmišljam o poseti gradu Vroclavu, videla sam da je Ksiaz jedan od najpopularnijih dnevnih izleta. i – odluka je pala.
Nakon dočeka Nove godine u Vroclavu, prvog dana Nove 2018. godine, odlučili smo da samostalno napravimo ovaj izlet, i to vozom.
Vozovi iz Vroclava za Walbrzych saobraćaju na svakih sat vremena. Karta Wroclaw – Walbrzych Miasto košta 3,5 evra. Karte je najbolje kupiti na železničkoj stanici Wroclaw Glowny. Kako biste izbegli gužve, otiđite u turistički info-centar, gde će vam dati karte i ištampati red vožnje za povratak. Kartu za povratak je najbolje da kupite odmah, jer stanica u Walbrzychu ima kraće radno vreme. Cena za povratak je ista.
Vožnja do stanice Walbrzych Miasto traje malo više od sat vremena. Između nema većih mesta, ali svakako je lepo posmatrati kroz prozor poljska sela, opustiti se uz knjigu ili slušajući muziku. Kada stignete na vaše odredište i izađete iz stanice, treba da pređete put i potražite prvu autobusku stanicu – Armii Krajowej, i da tu sačekate autobus broj 8, čija je poslednja stanica dvorac Ksiaz.
Dok smo čekali autobus, upoznali smo par Poljaka, koji su nam potvrdili da čekamo autobus na dobrom mestu, i prošetali ovim gradićem, koje nam se nije uopšte učinilo lepim, jedino lepo na šta smo naišli bila je crkva. I jedna Žabka prodavnica, gde smo kupili nešto za grickanje 😉
Posle nekih pola sata čekanja, naišao je naš autobus. Kartu smo kupili kod vozača, jer nigde nismo videli automate. Cena za jedan pravac je 3,20 zlota ( 1 evro je 4.20 zlota). Ne zaboravite da otkucate kartu! Vožnja traje malo duže, jer ovaj autobus ide preko sela Lubiechow. Mi smo znali da će trajati duže, ali ne i da će trajati skoro pola sata! Kroz prozor nam se posle nekog vremena ukazalo selo Lubiechow, a nakon izlaska putnika, nas dvoje smo ostali jedini putnici, i jedna gospođa sa rancem koja je, sudeći po opremi, išla na planinarenje. Nestrpljivo smo čekali poslednju stanicu, Već je pomalo padao mrak i jedino što sam želela je da uspem da vidim dvorac na dnevnom svetlu. Pomislila sam da možda ovo i nije bila ispravna odluka, ali sad nije više bilo nazad…
Ako želite da što pre stignete do dvorca, možete izaći iz autobusa ranije – pre kružnog toka ( kada sa vaše leve strane vidite znak Zamek Ksiaz – 600 m). Onda ćete do dvorca prošetati sami. Mi to nismo znali, tako da smo u autobusu ostali do poslednje stanice.
Kada smo stigli, veoma sam se radovala – još uvek nije pao mrak i mogla sam videti dvorac u njegovom pravom sjaju. Kada smo izašli iz autobusa, pratili smo samo stazu koja je ka njemu vodila – kroz šumu se nazirao hotel Ksiaz.
Pošto nismo znali da li će dvorcu uopšte moći da se priđe ( s obzirom da je na internetu pisalo da je 1. januara zatvoren) obratila sam se fb stranici zamka , i veoma brzo smo dobili informaciju da je kapija dvorca otvorena i da će raditi hotel Ksiaz, restoran i bar, ali da će terase biti zatvorene. Poslali su nam i mapu sa ucrtanim objektima.
Prvo što smo ugledali, nakon penjanja iz šume, bio je hotel Ksiaz, kroz čije predvorje smo prošli. Sa naše desne strane nalazio se restoran, a sa leve bar. Dvorac je bio tačno ispred nas. Nismo bili jedini ovde, ali nije bilo gužva, te nam je to omogućilo da u šetnji baštama dvorca potpuno uživamo.
Zamak je potpuno ušuškan, tako da ćete uživati u potpunom miru i tišini, koju će „kvariti” samo žubor reke Pełcznice. Bašte dvorca su prostrane i uređene, sa dosta zelenila, cveća i fontana. Čim smo stigli, iskoristila sam priliku za nekoliko fotografija, dok je još bio dan 😉
Prošetali smo i do donjeg dela – gde se nalaze terase , koju su takođe veoma lepo uređene, i sa kojih se vidi tok reke Pełcznice.
Želja mi je bila i da vidim dvorac iz daljine, tako da smo nakon jednočasovne šetnje krenuli ka vidikovcu, do koga vodi dobro obeležena staza ( ucrtan je i na mapi gore). Mrak se već spuštao, ali uspeli smo da uhvatimo dvorac dok se gubio u sutonu.
Ono što mi se nije svidelo je što je prostor oko dvorca uveče potpuno neosvetljen, pa bi bilo veoma nezgodno da se ovde nađete sami noću. Zato, ako idete u jesen ili zimu, planirajte da krenete što ranije, kako biste sve stigli da vidite na vreme i da se vratite na autobus pre mraka.
Želela sam samo da vidim ovaj zamak, o kom sam ranije negde čitala, i bila sam veoma srećna na kraju dana, iako nije sve ispalo savršeno kako sam zamišljala. Srećna – jer smo uspeli da vidimo ono zbog čega smo došli. Ipak, ceo put do zamka bio je za mene jedna avantura, koju ću sigurno pamtiti, kao i usamljeni bus broj 8 čiji se vozač verovatno pitao zašto nismo izašli bar 10 stanica ranije i uštedeli sebi vreme.
Bilo kako bilo, nakon obilaska vidikovca, imali smo sreću da nam je autobus broj 8 iz sela Lubiechow brzo došao, i posle nekih 30 minuta ponovo smo bili na železničkoj stanici.
Nadam se da će vam ovaj tekst pomoći da ne napravite istu grešku kao i mi i da ćete imati više vremena za obilazak, fotografisanje, pa čak i za neku kafu ili ručak.
Za sve informacije o dvorcu možete posetiti sajt .
Da li ste i vi nekad imali ovakvu avanturu sa gradskim prevozom u nepoznatom gradu?
Tog zimskog jutra stigli smo u Varšavu. Božićno raspoloženje je taman prošlo, te je u prestonici Poljske bilo prilično pusto. Zatvorene prodavnice, prazni božićni marketi, zatvoreno klizalište ( što me je, moram priznati malo razočaralo)… Tišinu u gradu prekidala je samo poneka horda turista ( i mi smo bili jedna od njih), i zvuk kapi kiše, koja je u više navrata ometala našu posetu.
Međutim, ni kiša, ni tišina nisu mogle da umanje našu želju da posetimo prestonicu Poljske. Predivne varšavske ulice bile su pred nama. Krivudave, tajnovite… Jedva sam čekala da ih upoznam! Krenuli smo u obliazak, kako bismo dobro iskoristili ovaj jedan dan koji je pred nama.
Krenuli smo od Spomenika žrtvama Holokausta, koji je na nas ostavio poseban utisak, i doprineo tome da se još više divimo Varšavi, koja je, iako potpuno razrušena u Drugom svetskom ratu, uspela da se izdigne i vrati stari sjaj. Iz tog razloga je često nazivaju i grad – Feniks.
Dalje, idući ka Starom gradu, videli smo mnoštvo crkava. Neke od njih smo i posetili, i divili se njihovom enterijeru. U Varšavi ih zaista ima mnogo, i to je bilo prvo što smo primetili kada smo stigli u grad.
Stari grad je, kao što sam navela, izgrađen ponovo nakon Drugog svetskog rata.. Na Starogradskom trgu, koga krase živopisne barokne građevine, nalazi se figura Sirene – simbol Varšave, za koju se veruje da ćuva grad, držeći u ruci mač i štit. Ovde je smeštena varšavska pijaca. U ovo doba godine se na ovom trgu možete klizati na otvorenom, ali, nažalost, u vreme kada smo mi bili tu, klizalište je bilo zatvoreno… Ali to je samo još jedan razlog da dođem ponovo!
Sledeći trg do koga smo došli je sigurno jedan od najlepših trgova koje sam do sada videla – Trg zamkova. Ovaj trg je okružen raznobojnim građevinama, a posebno mesto na njemu zauzima Kraljevski dvorac. Kako je bilo vreme praznika, na mestu ispred Kraljevskog dvorca bila je postavljena i novogodišnja jelka, koja je samom trgu dala posebnu čar.
U samom centru prostranog trga nalazi se statua kralja Zigmunda III Vase, koji je zaslužan za to što je Varšava danas prestonica Poljske. Do 1596. godina ovu titulu imao je Krakov.
U blizini Trga zamkova nalazi se i varšavski Barbakan ( stara kapija grada) , koji je izgrađen 1548. godine, i skoro potpuno uništen za vreme Drugog svetskog rata. Dok budete šetali kraj ovih zidina, videćete veliki broj ličnih umetnika, čućete i poneku poljsku pesmu od uličnih svirača i sigurno kupiti neki suvenir.
Za kraj, šetajući ka Visli, videli smo spomenik Mariji Kiri, koja je rođena u Varšavi. U ruci drži molekul polonijuma – za čije otkriće je zaslužna. Dobila je Nobelovu nagradu za fiziku 1903, i za hemiju 1911. godine.
Jedan dan jeste veoma kratak za Varšavu. Treba izdvojiti vreme za njene parkove, muzeje, za izvrsnu poljsku kuhinju ( posebno probati žurek)… Zbog toga ću se Varšavi sigurno vratiti.
