I dalje smatram da je zajedničko putovanje najbolji način da s nekim provedem kvalitetno vreme. Zbog toga smo Jovana i ja jednog septembarskog dana krenule u otkrivanje istočne Srbije, sa prijateljima iz turističke agencije Putokaz 021.
Pitate se sigurno: ko je Jovana? Istina, nisam je ranije spominjala, pa je red da je predstavim. Jovana je jedna divna devojka iz Kragujevca, emotivna duša koja obožava književnost i prirodu. Još jedna zanimljiva činjenica: nas dve smo rođene istog dana, iste gpdine i trenutak kada smo to saznale je bio i trenutak kada smo počele intenzivnije da se družimo. P.S. Ranac koji nosim na većini izleta je baš poklon od nje 🙂
Na izlet smo krenule veoma rano, ali kad se radi o putovanjima, nije nam teško da se produdimo u 4h 😉 Od Novog Sada do vrela Grze delilo nas je oko četiri sata vožnje, koa sam uglavnom prespavala. Kada sam malo došla k sebi, slušala sam zanimljive priče vodiča Srđana, i razgledala osunčanu okolinu. Dan je bio kao savršen za šetanje po prirodi, a ja sam za tu priliku obula svoje omiljene, planinarske cipele!
Vrelo Grze
Zaštićeno područje Vrelo Grze obuhvata sam izvor reke i njenu dolinu. Grza izvire podno Kučajskih planina i duga je 23km. Leva je pritoka Crnice, koja prolazi kroz Paraćin i uliva se u Zapadnu Moravu.
Od mesta gde nas je ostavio autobus šetale smo uzvodno do samog izvora. Bilo je rano jutro, pa nije bilo mnogo posetilaca, ali smo primetile nekoliko familija koje su se pripremale za roštiljanje na izletištu. Šetnja uz reku je svakako veoma opuštajuća a posebno kada ste okruženi ovakvim ambijentom.
Kad smo stigle do vrela, dvoumile smo se: da li se smestiti negde u hlad, osluškivati mir i upijati različite nijanse zelene koje se mestimično stapaju i razilaze? Ili nahraniti radoznalost, te krenuti nepreglednim stazama uzbrdo i saznati kuda vode?
Napravile smo neki kompromis, te zašle malo dublje u šumu, prateći putokaz ka pećini. Nakon što je nismo našle, vratile smo se ponovo do izvora i ostatak slobodnog vremena provele kraj bistre zelenkaste reke. Posmatrale smo rečne kaskade, prelazile preko drvenih mostića, umile se ledenom vodom sa izvora…
Jedino šro je pokvarilo naš utisak o ovom blagu istočne Srbije jeste nemar posetilaca koji za sobom ostavljaju smeće, i nonšalantno se odnose prema onoome što treba da čuvamo i negujemo. Više o ovoj temi pročitajte ovde.
Lazareva pećina
U mestu Zlot, na nadmorskoj visini od 291m, nalazi se Lazareva pećina. Smeštena je kraj Lazareve reke i do nje se stiže kada se pređe viseći most. Ako ste ranije čitali moje tekstove, znate da imam strah od visine, tako da mi je prelazak preko ovog mosta bio prava avantura. Posebno iz razloga što se baš ljuljao 🙂
Veruje se da je Lazareva pećina najduža pećina u Srbiji. Za posetioce je uređena staza od oko 800m, kojom nas je proveo jedan mili i duhoviti stariji vodič. Jedini stanovnici pećine su slepi miševi, koji se nalaze u posebnom delu pećine, zabranjenom za posetioce.
Prirodno izrezbareni stalaktiti i stalagmiti krase svaku od pećinskih dvorana, a svako od nas je pred sobom video neku drugačiju figuru sačinjenu od pećinskog nakita. Ipak, speleolozi su ove figure nazvali Draperije, Fontana želja, Dirigent, Glava bizona, Devojački balkon…
U zidovima su pronađene i kosti pećinskog medveda, pećinskog lava i pećinske hijene, za koje se veruje da potiču iz kamenog doba i da ih je donela voda.
Temperatura u pećini varira od 8 do 12 stepeni, tako da savetujem da ponesete jaknu, čak i ako idete u letnjem periodu.
Lazarev kanjon
Lazarev kanjon je najduži i najdublji kanjon istočne Srbije. Nalazi se na obodu planine Kučaj i obuhvata sliv Zlotske reke, pritoke Crnog Timoka. Spada u zaštićena prirodna dobra prve kategorije.
Na našem izletu popeli smo se na prvi od vidikovaca na liticama kanjona – Dubašnica, sa kog se pruža veličanstven pogled na fantastičnu prirodu. Pešačka staza do ovog vidikovca nije naporna, te je mogu preći i deca i starije osobe. Ima nekoliko manjih uspona koji su lako savladivi uz malo truda i entuzijazma.
Nas dve smo se malo – malo okretale i posmatrale područje iza nas. Kako smo se penjale, pogled je bivao sve interesantniji, a poslednji korak doveo nas je do impresivnog.
Pošto je ovo bio izlet na kom smo posećivali nekoliko lokaliteta, nismo se penjale dalje ( iako smo želele), već smo planinarenje i uživanje u čarima kanjona ostavile za neku individualnu posetu. Ako vas zanima kako stići do ostalih vidikovaca, možete se informisati na ovoj stranici..
Brestovačka banja
Za kraj našeg obilaska ovog srpskog kraja provozali smo se do Brestovačke banje. Ovo je jedna od najstarijih banja u Srbiji, ušuškana mešu stoletnim šumama na 385m nadmorske visine, kraj rečice Pujice.
Svoj procvat je doživela u vreme Miloša Obrenovića, koji je ovde imao svoj, nažalost napušteni, konak. Danas je većina objekata u Banji zapuštena i prazna. Jedan od razloga dolaska malobrojnih turista ovde, jeste priroda koja zaista oduzima duh, i lekovite vode: za oči, želudac i živce.
Pri dolasku smo videle nekoliko meštana koji prodaju domaće proizvode, a jedna baka je prodavala magičnu biljku raskovnik. Kažu da ova biljka donosi pozitivne životne promene onome ko je unese u kuću i okrene na istok. Pošto nisam našla nijedan drugi suvenir koji bih mogla poneti kući, kupila sam jedan raskovnik. Ne znam da li je delovao, ali su mi se od septembra u životu dogodile stvarno lepe stvari 🙂
Ako ne nađete drugi razlog da posetite Brestovačku banju, onda neka to bude da kupite raskovnik od jedne fine bake. Javite da li je delovao 🙂
Nadam se da sam uspela da vam prenesem utiske iz obilaska istočne Srbije sa Putokaz 021 i da vas motivišem da posetite sve ove lokalitete. Ukoliko ste kao ja, bez automobila, savetujem da iskoristite jednodnevne izlete sa turističkim agencijama i obiđete i ovaj nekomercijalizovani deo Srbije.
Moje utiske iz Resavskog i Homoljskog kraja pročitajte ovde.
A Ako biste pre na zapad, tu je i tekst o Zlatiboru.
Za zaljubljenike u Frušku goru napisala sam tekst o poseti Vrdniku.