Tag: izlet

Srbija

Viteške borbe na Smederevskoj tvrđavi – romantika i ratobornost na jednom mestu

Post author By Deni putuje
Post date August 1, 2019
61 Comments on Viteške borbe na Smederevskoj tvrđavi – romantika i ratobornost na jednom mestu

Da li ste znali da se Svetsko prvenstvo u viteškim borbama Bitka nacija održava već deset godina? I da je ove godine Smederevska tvrđava bila domaćin istog? Nisam ni ja, dok naša grupa, predvođena Srđanom – vodičem turističke agencije Putokaz 021, nije stigla pred bedeme srednjovekovnog ravničarskog utvrđenja.

Iz Novog Sada ispratila nas je dosadna kiša. Ja sam na ovaj izlet krenula sama, i smestila sam se pored Aške – još jedne solo putnice. Putovanje nam je prošlo u čavrljanju o svemu i svačemu – odmah smo se sprijateljile, i pritom shvatile da imamo isti ukus za obuću. Za ovaj izlet smo obe obule nove cipele za suvo vreme – baš optimistično 🙂

Ali, izgleda da je naš optimizam pobedio, jer smo, pri izlasku iz autobusu, svatili da je kiša stala. Spretno smo izbegavale barice na putu ka ulazu u tvrđavu iz 15. veka.

Ušavši u njeno dvorište, zapljusnuo nas je talas šarenih odora, potpuni kontrast tmurnom danu koji je bio pred nama. Odzvanjali su udarci mačevima – vitezovi su vežbali za borbu. Bilo je tu oko njih i dama, obučenih u najfinije dvorske haljine, koje su ushićeno čekale da otpočne bitka.

Bitka nacija je međunarodno takmičenje u viteškim borbama, koje je ove godine održano unutar Smederevske tvrđave od 2. do 7. maja. Okupljeno je oko 300 učesnika iz 40 država sveta. Novo u odnosu na prethodne godine takmičenja bio je okršaj 150 na 150, za koji kažu da je bio pravi spektakl.

Posmatrala sam oklope, odore i oružje koje vitezovi nose. Iznenadila sam se kada sam saznala da sva oprema odgovara pravoj srednjovekovnoj. Materijali od kojih se izrađuju odore i oklopi, njihova težina, te izgled oružja – sve je autentično. Jedino je oružje zatupljeno, kako bi se smanjile povrede. Jedva sam čekala da vidim uživo neku od borbi.

Za to vreme prošetala sam zidinama trougaone tvrđave, koju je podigao despot Đurađ Branković Za jedanaest godina, od 1428. do 1439. godine, na ušću reke Jezave u Dunav, izgrađeni su Mali i Veliki grad. Osim rezidencije despota i zgrade za porodicu, tu se nalaze i bilblioteka, kovnica novca, odaje za sluge i čuvare, te prostorije u kojima je živelo lokalno stanovništvo.

Odličan tekst o istoriji Smedereva i Smederevske tvrđave napisala je Kristina sa bloga According to Kristina – možete ga naći ovde.

Borbe su ubrzo počele. Prvo 1 na 1. Sevali su mačevi, topuzi i buzdovani. Vitezovi su se udarali svom snagom, kao na pravom bojnom polju. Elegantne dame su ih bodrile uzvicima Bravo, bravo. Verujem da je svaka od njih s ponosom posmatrala borbu svog izabranika.

Od siline udaraca bilo je i povreda. Blagih, doduše, ali meni je i to bilo strašno. Borbe su se nastavljale dok su vitezovi bili na nogama. Kada jedan padne – borba je gotova. Poraženi vitez je po zavšetku borbe odlazio do svoje dame, koja ga je grlila i tešila. Zaista romantično 🙂

Posmatrala sam i nekoliko borbi žena. Moram priznati da su mi izgledale ratobornije od muškaraca. Već mimikom su pokazivale svoje odlučnost da pobede i njihove borbe su zaista bile uzbudljive. Pored elegantnih haljina i savršenih frizura, na njima su bili i oklopi teški i do 25 kg!

U viteškom kampu – gde su se učesnici smestili pod šatore, vladala je odlična atmosfera. Vitezovi i dame su se družili, upoznavali, svirali i pevali zajedno. Bilo je i onih koji su odmarali u samoći, pripremajući se psihički na borbe koje slede.

A neki su se opuštali gledajući u Dunav – kao jedan od vitezova kog sam srela na bedemima tvrđave.

Za kraj sam sa gospođom Gordanom, koju sam upoznala tog dana, prošetala po štandovima na kojima se prodaje srednjovekovna oprema – odore, prsluci, oružje i razni viteški suveniri.

Drago mi je da sam baš tog dana posetila Smederevsku tvrđavu. Zaista sam uživala u posmatranju viteških borbi. Ti raznobojni kostimi i vitezovi iz različitih zemalja obojili su mi dan. Još uvek se ne zna gde će se održati naredna bitka Borbe nacija 2021. Ali, ko zna, možda se i tamo slučajno nađem?

Posetioci su se takođe obukli u srednjovekovno ruho

Hvala turističkoj agenciji Putokaz 021 koja je sponzorisala ovaj izlet. Istog dana posetili smo i Golubačku tvrđavu – tekst o najlepšoj tvrđavi na Dunavu možete pročitati ovde.

Tags izlet, Srbija, tvrđave

Bosna i Hercegovina Putnica

Etno selo Stanišići – izlet uz prizvuk prošlih vremena

Post author By Deni putuje
Post date February 20, 2019
67 Comments on Etno selo Stanišići – izlet uz prizvuk prošlih vremena

Etno selo Stanišići nalazi se u Republici Srpskoj, u Bosni iHercegovini, samo 5 km od državne granice sa Srbijom i graničnog prelaza Pavlovića most. Semberija – ravničarska oblast između Save i Drine, dobila je 2003. godine etno selo, čiji je idejni tvorac Boris Stanišić.

Prvo što smo Marko i ja primetili pri dolasku u Stanišiće je da je ovo selo građeno iz više stilova. Iako smo očekivali samo drvene kuće s pokućstvom kakvo sam viđala u kući svoje bake, potočić i stazu koja vodi do tih kuća, pronašli smo ovde i grčki kafe, Nojevu barku, hotele i spa centar u srednjovekovnom stilu, oldtajmere…Prvi utisak je bio: kičasto, haotično, neskladno.

Međutim, imali smo jedan slobodan i sunčan dan da uživamo i da ovu posetu učinimo najboljom mogućom. Započeli smo je šetnjom oko jezera, i usput posmatrali kamene mostove čiji su se lukovi ogledali u vodi. Beli i crni labudovi plovili su jezerom, sunčajući svoja krila, dok su se patke i guske skrivale u debelom hladu

Ubrzo zatim naišao je voz! Njegov zvižduk najavio je dolazak u Stanicu Podlugovi, i svi putnici su se iskrcali. Sada je bio red na nas! Kupili smo kartu od konduktera za 2 KM ( 1 evro) i smestili se u svoj otvoreni kupe. Vožnja je bila kratka, ali zabavna i ugodna. Iz voza smo primetili mini zoo- vrt, i odlučili da je to sledeće što želimo da vidimo.

Dok smo išli ka zoo- vrtu pokušala sam da se setim kada sam poslednji put uživo videla domaću životinju. Davno je to bilo, pre nekoliko godina kod bake na selu. Sada sam imala priliku da vidim, pomazim i nahranim ovce, ovna, koze i jarca. Ovim zoo vrtom posebno su oduševljena deca, jer mnoga od njih nikada pre nisu videli domaće životinje uživo. Bilo je divno slušati smeh jedne devojčice koja je plašljivo hranila ovce, uz uzvik Nije me gricnula! Kasnije smo upoznali i dva ponija, od kojih je jedan bio posebno druželjubiv i radostan.

Jedan poni nije bio raspoložen za druženje

Etno selo ima i svoj duhovni deo, a njega čine drvena krstionica u ruskom stilu i Crkva svetog Nikole, koja se nalazi na uzvišenju i može se videti iz svakog ugla kompleksa. Pored crkve nalazi se i porodična grobnica Stanišića. A odozgo – divan pogled na celo selo, posebno na deo posvećen starim zanatima i svakodnevnom životu stanovništva s kraja 19. i početka 20. veka.

Tu su kovačnica, ambar, vodenice, mlekara, kameni bunar, i mlin iz 1937, godine u kome se i danas melje žito za pogačice koje se služe u restoranu kraj jezera. Bilo mi je zanimljivo videti i pojilo za stoku, koje je upotpunilo ambijent.

Tu je i muzejska postavka svakodnevnih predmeta, a u njenom prostoru se mogu videti razboj, stara šivaća mašina, mlinovi za kafu, fenjeri, stari kredenac, narodna nošnja, šarenice, i sve ono što je karakterisalo dom i svakodnevni život naših predaka.

Kako je sunce išlo ka horizontu, tako su i odrazi mostova, vodenica i krovova brvnara bivali sve jači. Savršeno za fotografisanje! Na par lokacija postoje i “mesta za fotografisanje” – a najlepše je na doku ispred kamenog hotela, nalik na srednjovekovni zamak. Kada tu stanete, imaćete divnu panoramu: jezero sa labudovima, crkva i kameni most biće iza vas!

Za kraj našeg obilaska smestili smo se u restoran na jezeru, i ručali uz žubor vodeničkog točka. Marko je poručio teleću šniclu sa pečurkama na žaru, a kod mene i izbor pao na rolovanu piletinu u sosu od pečuraka. Hrana je bila izvrsna, upotpunjena domaćim pogačicama i projom.

Za par sati provedenih u etno selu skoncentrisali smo se na ono zbog čega smo došli: na etno! Prvi utisak možda nije bio sjajan, ali posle šetnje, hranjenja životinja, vožnje vozićem i obilaska muzeja mi se ovo mesto dopalo. I sigurna sam da ću ga posetiti ponovo, ovog puta s roditeljima, na putu ka rodnom Prijedoru.

Zašto bih preporučila posetu etno selu? Zbog blizine, niskih cena, promene sredine, opuštene šetnje i ukusne hrane. Za decu postoji i igraonica u blizini grčkog kafea, ali mislim da bi im vožnja vozićem i hranjenje životinja sigurno duže ostala u sećanju. Igraonica ipak ima svuda 🙂

PRAKTIČNE INFORMACIJE

Ulaz u etno selo se ne naplaćuje, a takođe je besplatan i parking
Za obilazak celog kompleksa potrebno je 3- 4 sata ( sa pauzom za ručak i kafu)
Postoji mogućnost obilaska sa audio- vodičem – raspitajte se na recepciji hotela
U suvenirnici, restoranu i kafiću možete platiti evrima, dinarima ili konvertibilnim markama. Ako ne promenite novac u KM, računajte da će vam cenu zaokružiti “odokativno”, računajući i napojnicu od 10%. Možete plaćati i karticom.
O wellness centru Leonida pisala je Danica ovde
Za sve dodatne informacije posetite sajt kompleksa ovde.

Da li ste bili u u Stanišićima? Kakvi su vaši utisci? Ako niste, da li biste mu dali šansu?

Tags Bosna i Hercegovina, etno selo, izlet

Mađarska Putnica

Jedan neradni dan u Segedinu

Post author By Deni putuje
Post date October 28, 2018
99 Comments on Jedan neradni dan u Segedinu

Buđenje u 5 ujutro hladnog martovskog dana i kafa na tek otvorenoj benzinskoj pumpi – to je bio početak našeg putovanja u Segedin. Smeštanje u autobus i spavanje do granice, Ubrzo posle pasoške kontrole stigle smo u Segedin. Trljajući oči Lidija i ja gledale smo kroz zamagljeni prozor. „Samo da izađemo i nađemo neki langoš!” – bila je rečenica koju smo jedna drugoj pogledom prenele.

Rasanio nas je ledeni vetar čim smo se našle kraj Tise. Namestile smo šalove, kape i tople rukavice i bile spremne za posetu još jednom gradu. Znale smo da je Segedin treći grad po veličini u Mađarskoj, a da je za njegov današnji izgled „zaslužna” poplava koja se dogodila 1879. godine i sravnila grad sa zemljom. Tadašnji vladar, Franc Jozef I obećao je da će grad biti mnogo lepši nego što je bio pre poplave i podigao ga iz ruševina. Mislim da je u tome uspeo, jer mi je Segedin već na prvi pogled odavao utisak muzeja na otvorenom.

Naša prva stanica bio je muzej Ferenca Mora iz 1896. godina. Ova neoklasična građevina čuva kolekciju narodnih umetnina koja sadrži više od 20 000 predmeta, kao i dela poznatih mađarskih slikara. U blizini se nalazi i segedinsko Narodno pozorište iz 1883. godine – jedna od meni lepših građevina ovde.

Šetnju smo zatim nastavili ka Katedralnom trgu, kojim dominira Zavetna crkva, Nakon Velike poplave, meštani Segedina koji nisu izgubili živote i imovinu, zakleli su se da će u zahvalnost Bogu podići veličanstvenu crkvu. Danas je ovo četvrta najveća crkva u Mađarskoj, a karakteristična po tome što ima orgulje sa više od 9000 svirala. a i po ikoni na kojoj je Bogorodica prikazana u narodnoj nošnji.

Ispred Katedrale nalazi se toranj Dimitrija sa satom – najstarija građevina u Segedinu. Građen je od 11. do 13, veka, a danas služi kao izložbeni prostor u kome se može saznati više o njegovoj istoriji, kao i o istoriji krštenja, za koje je prvobitno bio namenjen.

Katedralni trg oivičen je zgradama medicinskog, farmaceutskog i hemiiskog fakulteta. Veoma je prostran i glavno je mesto sastanaka i rastanaka stanovnika Segedina. Nama je služio i kao orijentir, jer se tornjevi Katedrale mogu videti sa bilo kog mesta u gradu.

Nedaleko od Katedrale smeštena je i Srpska pravolsavna crkva iz 1788. godina. To je jedna od retkih građevina koja je preživela Veliku poplavu. Crkvu nažalost nismo posetili, jer sveštenika nije bilo, ali se nadam da ćemo to uraditi prvom prilikom.

Od Katedralnog trga krenuli smo ka glavnoj segedinskoj pešačkoj ulici – ulici Karaš. Bila je nedelja, ali smo svakako očekivale da će bar glavna ulica biti krcata ljudima. Međutim, saznale smo da je u Mađarskoj 15. mart državni praznik – Dan početka Martovske revolucije. Sve prodavnice bile su zatvorene, kao i pekare i kafići. Još jednom sam se setila Lidijine želje da u Segedinu prvi put okusi langoš, ali smo obe bile svesne da se ta želja danas neće ispuniti. Osmeh na lice u ulici Karaš vratile su nam vesele bronzane statue. Pozdravili su nas ulični violinista, jedna dama i jedna devojčica sa psom.

Od glavne pešačke ulice nastavile smo dalje sa vodičem ka Klauzal trgu, na kom se nalazi skuptura velikog revolucionara Lajoša Košuta. Tu je i kuća Karaš sa čijeg je balkona Košuta održao svoj poslednji govor 1849. godine.

još jednom trgu koji je omiljen među stanovnicima Segedina, Ime je dobio po Andrašu Dugoniću, jednog od najpoznatijih mađarskih romanopisaca. Njegova skulptura sagrađena je od lčnih priloga građana i smatra se prvom javnom skulpturom grada. Na ovom trgu nalazi se i fontana izgrađena za stogodišnjicu Velike poplave.

Ipak, pored svih trgova ovde, glavni je Sečenji trg, na kome je glavna znamenitost segedinska Gradska kuća s kraja 18. veka. Zanimljivo je da je Gradska kuća sa susednom zgradom spojena mostom zvanim Most uzdaha jer podseća na venecijanski. Svrha ovog mosta je da se vladaru i njegovoj sviti omogući lakše kretanje iz jedne zgrade u drugu, kao i da se pritom sakriju od pogleda običnog naroda.

Na Sečenji trgu završio je naš obilazak sa vodičem, a mi smo zatim krenule u potragu za kafom. Vratile smo se ka Karaš ulici i ušle u jedini kafić koji je radio, a koji je više podsećao na čitaonicu. Dvadesetak studenata je sedelo sa slušalicama i tabletima, ispijajući kafu. Mi smo se udobno smestile, umorne i smrzle od dosadašnjeg obilaska po hladnom vetru. Ubrzo je stigla moja kafa , a i Lidijin kolač 🙂 Pauza nam je veoma prijala, a na njoj smo isplanirale dalji, samostalni obilazak.

Kada smo napunile baterije, krenule smo ka Tisi. Želele smo da prošetamo kejom, a poslednji cilj bile su nam zgrade izgrađene u stilu secesije. Kako smo se približavale Tisi, vetar je bivao sve jači. Međutim, nismo posustale, i za tili čas bile smo kraj reke. Šetalište krasi veliki broj bronzanih figura. Među njima je i skulptura podignuta u čast zlatne fudbalske reprezentacije Mađarske, koja je 50-ih godina 20. veka dominirala na svim prvenstvima.

Sa šetališta su počele da se naziru prve građevine u duhu secesije Segedin je jedan od gradova u kome je secesija ostavila najjači trag, i smatram da je to ono najlepše što Segedin ima. Još iz autobusa ugledala sam nekoliko božanstvenih zgrada i dala sebi zadatak da ću ih sve obići i fotografisati. Neke od najdražih su mi Dojčeva narodna palata, Grofova palata, Vodotoranj, Reformatorska palata Ede Mađara, Najamna palata Ungara i Majera…

Sve ove građevine zaista jestu remek-dela secesije, ali za mene je Reok palata najlepši primer ovog pravca s početka 20. veka. Palata sa kojom nijedna druga ne može da se poredi. Krase ljubičasti i zlatni floralni detalji, te zelene polukružne terase. Ova harmonija pastelnih boja toliko je prijala mom oku da sam joj se divila dugo. Još kad sam saznala da je arhitekta Edo Mađari imao samo 29 godina kada je uradio nacrt ta nju…Zaista zadivljujuće!

Iznenadilo nas je što Segedin u samom centru grada ima banju! Kupatilo Ana nalazi se tačno preko puta spomenute Grofove palate, i sadrži 10 termalnih bazena, pogodnih pre svega za lečenje organa za varenje. Da smo ostale malo duže, svakako bismo ga posetilie. Do sada nisam bila ni u jednom gradu koji ima banju u samom centru. A vi?

Kako se veče primicalo, bilo je vreme za naš odlazak iz Segedina. Sa odlukom da ćemo ponovo doći: da posetimo Srpsku pravoslavnu crkvu, Kupatilo Ana i napokon probamo taj langoš, oprostile smo se od njega. Tramvajem smo otišle do tržnih centara i napokon utolile glad mađarskim gulašom u jednom od restorana.

I još jednu odluku sam donela – više ne putujem u Mađarsku 15. marta 😉

Da li ste vi posetili Segedin?

Tags izlet, secesija, Segedin

Grčka Putnica

Na putu od Valtosa do Ali- pašine tvrđave

Post author By Deni putuje
Post date October 21, 2018
No Comments on Na putu od Valtosa do Ali- pašine tvrđave

Već prve večeri našeg odmora u Pargi, dok smo se sa plaže vraćali u naš privremeni dom, vilu u Valtosu, primetili smo jedno brdo i tvrđavu koja svetli na njegovom vrhu. Od vodiča smo saznali da je to Ali- pašina tvrđava, koja je od našeg smeštaja udaljena oko 4 km. „Zaista blizu” – pomislili smo, i odlučili da odmah drugog dana našeg odmora odemo do nje.

Spakovali smo vodu i grickalice u rančeve i skrenuli kod putokaza ka Mylos Cafe- u. Dan je bio vreo, bez daška vetra, a put je vodio uzbrdo. Hlad su nam pružali okolni borovi, a ubrzo smo naišli i na maslinjake.. Sa svojim mrežama i vijugavim granama podsećali su me na neku magičnu šumu iz nordijskih saga.

Brdo sa tvrđavom na vrhu bilo je naš cilj. Međutim, usput je bilo toliko toga lepog da se vidi, pored šuma i potoka kraj koga smo napravili pauzu. Prvi biser do kog smo naišli bio je Mylos Cafe. Ovaj kafe u potpunoj je harmoniji s prirodom koja ga okružuje. Kraj potoka, u prirodnom hladu, pije se najlepša grčka kafa. Ljubazni domaćin nam je objasnio put ka vodopadu i selu Anthousa, a mi smo mu obećali da čemo u povratku svratiti u njegov kafić.

Do Anthousa vodopada vodila je uska makadamska staza. Izgubiti se ne možete – samo oslušnite vodopad, njegov žubor postajaće sve jači kako se budete približavali. U jednom trenutku ćete ga ugledati – skrivenog iza stene. Očarala me ova prirodna lepota – vodopad koji slobodno pada u korito pravo je epirsko blago. Potpuno ušuškan, netaknut i buntovan, udaljen od najvećih neprijatelja prirode – ljudi. Uz malo muke se do njega može stići, može se dodirnuti i osetiti ta njegova blažesna svežina. Ali, ja sam ga samo gledala, onako iz daljine – i to mi je bilo dovoljno. Nisam želela da narušim njegov mir, i njegovu slobodu.

Nakon što smo neko vreme proveli kraj vodopada, vratili smo se ka Mylos cafeu i počeli se penjati uz strmu stazu ka selu Anthousa. Ovo seoce je karakteristično po uskim kaldrmisanim ulicama u kojima se nalazi veliki broj vila i nekoliko taverni. Najveća atrakcija je vodopad koji smo prethodno obišli. Anthousa nam je bila samo usputna tačka, tako da se tu nismo dugo zadržavali, već smo nastavili put ka Ali-pašinom zamku.

Ali- pašin zamak nije pravi zamak, to je ruševina nekadašnje tvrđave koju su Turci sagradili 1814. godine. Njihov plan bio je da napadnu Pargu odavde, ali to nisu uradili, jer su se Grci sami iselili na Krf. Međutim, po povratku, Grci su iz revolta ovu tvrđavu uništavali, čak i ručno kidali kamen po kamen s nje. Danas je ona ruina, potpuno zapuštena i posećuje se na sopstvenu odgovornost.

Priznajem da sam očekivala da je tvrđava uređenija, s obzirom na sve veću popularnost Parge poslednjih godina. Pažljivo sam se prošetala po njenim zidinama i kroz oronule hodnike. Zaista se vredi popeti – zbog pogleda koji se odavde pružaju. Pogled ka zalivima Valtos i Parga, ka selu Agia, i ka ostrvima Paksos i Antipaksos. Kažu da se po vedrom danu u popodnevnim satima odavde mogu videti i ostala jonska ostrva.

Jedini stanovnici ove zapuštene tvrđave su mačke. Nama je najdraža bila mačka sa šarom u obliku srca 😉 Turisti ih vole i maze, tako da nisu agresivne, već baš naprotiv – veoma umiljate, posebno ako im donesete neku hranu.

Na tvrđavi smo ostali nepunih pola sata, jer ovde, nažalost, nema mnogo toga da se vidi. Prošetali smo po ruiniranim zidinama, uživali u pogledu i fotografisanju, a zatim krenuli nazad, ka Mylos Cafe- u.

Šetnja nizbrdo bila je mnogo lakša, čak opuštajuća. U kafeu smo proveli dobra dva sata, slušajući žubor potoka i Anthousa vodopada u daljini. Sada, oko podneva, kafe je bio krcat. U ovo vreme su turisti iz Parge stizali turističkim vozićem, koji polazi sa Krioneri plaže i vodi do Ali-pašinog zamka. Cena obilaska je 9 evra po osobi.

Za kraj naše šetnje posetili smo Mylos vodenicu i etno-muzej, koji se nalaze na samom ulazu u kafe. Muzej čini jedna prostorija i u njemu se mogu videti narodna nošnja, zavese, šarenice, oruđe za rad, staro posuđe, mašina za šivenje, razboj i svakodnevni predmeti. Ulaz se ne naplaćuje, ali postoji korpica u koju možete ubaciti prilog.

Kući smo se vratili puni utisaka. Ponovo smo prošli kraj potoka i kroz maslinjake. Na tako malom prostoru toliko divnih prizora. Grčka nas je ponovo oduševila…

Ukoliko vam se ovaj tekst svideo, pročitajte i ostale tekstove sa našeg odmora u Pargi:

Rajska ostrva Paksos i Antipaksos – izlet iz Parge

Mitska reka Aheron – od izvora do ušća

Plaže u Pargi i okolini koje ne treba da propustite

Parga – zašto je volim(o)?

Tags Epir, izlet, Parga, tvrđava, vodopad

Italija Putnica

Praktični vodič za Milano: poseta Milanu ne mora biti skupa!

Post author By Deni putuje
Post date January 26, 2018
No Comments on Praktični vodič za Milano: poseta Milanu ne mora biti skupa!

Uvek sam želela da posetim Milano, prestonicu Lombardije, grad visoke mode, ali i visokog standarda. Ako je on jedan od gradova sa vaše bucket liste, pročitajte ovaj praktični vodič. U njemu ćete naći informacije o tome kako otići u Milano, šta jesti, piti, videti, a da ne potrošite čitavo bogatstvo.

Aranžman

Moje putovanje u Milano koštalo je 79 evra. Prevoz iz Novog Sada, dva noćenja sa doručkom u odličnom hotelu sa tri zvezdice. Putovala sam sa jednom turističkom agencijom iz Novog Sada. Kupon za putovanje uzela sam putem sajta za popuste Kupi me, koji je koštao 790 din.

Prevoz, smeštaj u hotelu B&B, doručak, vodič – sve je bilo savršeno! U Italiji postoji obavezna turistička taksa u hotelima, tako da smo pri dolasku platili dodatnih 6 evra hotelu ( 3 evra po noćenju u dvokrevetnoj sobi) Od centra grada bili smo udaljeni 15 min vožnje metroom.

Prevoz
U Milanu možete putovati biciklom, autobusom, tramvajem, i metroom. Postoji naravno i opcija taksija – ali nju ne bih preporučila ukoliko želite da uštedite ( saznali smo da taksi-službe u Milanu funkcionišu malo drugačije nego kod nas – taksimetar otkucava od trenutka kada pozovete taksi, a ne od trenutka kada u njega uđete). Mi smo najviše putovali metroom – jer je najbrže, i izbegne se gužva velikog grada. Postoje tri linije – crvena, zelena i žuta, grad je odlično povezan. Karta za jednu vožnju metroom košta 1,5 evra. Ukoliko ostajete duže, najbolje je da kupite kartu koja važi 48h od trenutka kada je prvi put otkucate u automatu. Ta karta košta 8,25 evra i možete se voziti neograničeno za tih 48 h – metroom, autobusom i tramvajem. Ona važi za prvu zonu ( koja je dovoljno velika, ukoliko ostajete par dana, verujem da ćete biti samo u prvoj zoni). Metro možete koristiti do 00;30 svakog dana.
Posebna pogodnost je Milano City Pass – turistička kartica. Ona vam omogućava besplatan gradski prevoz, popuste za određene atrakcije, besplatan ulazak u dva muzeja i još mnogo toga.

Hrana i piće
Na svakom putovanju, možda i najveća suma novca ode na hranu. Mi smo u svom aranžmanu sa agencijom imali doručak, što nam je dodatno umanjilo troškove. Tokom dana smo najviše jeli voće i sladoled ( ipak je bio avgust i temperature od 35-40 stepeni). Svi kažu da u Italiji ne postoji loš sladoled, postoje samo više ili manje popularne sladoledžinice/ poslastičarnice. Cene porcije sladoleda se kreću od 2,5 evra ( mala porcija – koja uopšte nije mala) pa naviše. Najčešće ćete videti da imaju 4 veličine – u zavisnosti od broja ukusa. Mi smo sladoled jeli na dva mesta – Grom i Venchi – i bili smo prezadovoljni!

Cena hrane po restoranima se smanjuje kako idete od centra ka drugim delovima grada, tako da se može naći nešto za svačiji džep. Pre ulaska u restoran obavezno pogledajte meni koji je istaknut ispred – da se posle ne biste neprijatno iznenadili.

Pekare su odlične – mi smo u pekarama probali pizze i bile su izvrsne – cene se kreću od 2,5 evra pa naviše. Probajte i pancerote ( 2 – 2,5 evra) i neke od kroasana, ako se želite zasladiti.

Ono što je za Milano karakteristično jesu aperitivo i apericena, koje možete probati uveče, od 19h pa negde do 22 i 30h. Aperitivo podrazumeva da u restoranu/ kafiću naručite piće i uz njega dobijete neku zakusku –grickalice, sir, šunku, pečurke. Apericena je već ozbiljna večera – uz naručeno skuplje piće ( najčešće koktel, 9-10 evra) dobijate mogućnost da pristupite bifeu i takoreći napunite tanjir – tu vas čekaju pasta, mini pizze, razne salate, krompir, piletina, bareno povrće, i naravno dezert – mafini, kolači, razni kroasani i voće. Najpoznatija mesta za apericenu i aperitivo su Navigli ( koji se nalazi na kanalima Navigli) i Brera distrikt. Dok budete šetali, vlasnici i konobari kafića/ restorana će vas pozivati da baš kod njih dođete i objasniće vam kako sve funkcioniše. Ovo nikako nemojte propustiti, jer ćete šetnjom uveče po ovim delovima grada osetiti pravi duh i gostoljubivost Italijana.

Svuda po gradu se nalaze česme sa pijaćom vodom, tako da nema potrebe da vodu kupujete u supermarketima, već vam je samo potrebna jedna flašica.

Kafa je naravno nezaobilazna. svakako bih preporučila da probate italijanski espresso, cene variraju od lokacije i razlikuju se od toga da li stojite za barom ili sedite. Naš vodič nam je preporučio da probamo grappu – kafu sa alkoholom (lozovačom), koju kod nas ne možete pronaći. Za koji god kafić da se odlučite, sigurna sam da nećete naleteti na lošu kafu u Italiji!

Aktivnosti

Kada sam odlučila da posetim Milano i saopštila to dragim ljudima, njihova prva reakcija je bila pozitivna, uz rečenicu: „Jao, ali tamo je veoma skupo!”
Ali, to me nije sprečilo da ipak otputujem. Jer, veoma često se desi da su stvari koje želite da vidite veoma povoljne, ili čak – besplatne! Ja ću nabrojati neke od njih.
1. Videti katedralu Duomo spolja – da, to je ona građevina koja se nalazi na svim razglednicama Milana! I stvarno je prelepa! Ulaz u katedralu košta 12 evra, a poseban deo – krov Duoma, koji možete posetiti i diviti se pogledu na grad, možete videti za 5 evra. Međutim, bolji pogled je iz kafića u okviru Galerie Vittorio Emanuele II – koji ne košta ništa.

2. Osim toga što se sa Galerie Vittorio Emanuele II može posmatrati grad, ovaj prelepi tržni centar doprineće tome da se , barem na trenutak, osećate kao deo milanske elite – šetajući njime, videćete butike nekih od najpoznatijih modnih kreatora. Sam enterijer Galerie je nešto zbog čega se sigurno smatra jednim od najlepših tržnih centara Evrope, a možda i sveta.
27294095_10211066685333504_1720097191_n

3. Zamisliti želju – U samom tržnom centru primetićete da se u jednom delu okupila masa ljudi koji se vrte u krug. Nemojte da vas ovo čudi, na ovom mestu se nalazi slika bika, i veruje se , da ukoliko se na označenom delu vrtite tri puta na peti unazad i pritom zamislite želju – ona će se ostvariti.

4. Vidite Milansku Skalu – najpoznatiju opersku kuću za koju ste sigurno čuli. Karte za operu su veoma skupe, ali ukoliko želite, možete besplatno posetiti hol i virnuti u jednu od operskih dvorana.

World___Italy_La_Scala_Opera_House_in_Milan__Italy_062335_

5. Dvorac Sforza – renesansni dvorac do koga lako stižete od Duoma – ovde možete prošetati, uživati u pogledima na dvorac s jedne, a na Trijumfalnu kapiju sa druge strane. Možete i posetiti dvorac – ulaznica košta 5 evra i sa njom možete videti 15ak izložbi koje su trenutno aktuelne.

6. Tik uz dvorac nalazi se predivni Sempione park – oaza urbanog Milana, mesto za odmor, osveženje, šetnju po stazama i mostićima. Iz parka se pruža predivan pogled na spomenuti Sforza dvorac.

7. Čak i ako ne planirate nigde da putujete vozom iz Milana, treba da posetite glavnu železničku stanicu Milano Centrale, kako biste se divili njenoj arhitekturi.

8. Ukoliko ste kupili Milano City Pass, možete besplatno videti dva muzeja ( koji su to muzeji, pročitaćete na sajtu, ponuda se često menja)

9. Provozajte se tramvajem – kao što sam rekla, kada kupite dnevnu kartu za prevoz, ona obuhvata i vožnju tramvajem. Vožnja tramvajem po Milanu predstavlja poseban doživljaj jer su tramvaji mali i rustični, i dok se vozite, osetićete se kao da ste u nekom od prošlih vekova.

10. Posetite Navigli kanale – spomenula sam da Navigli distrikt predstavlja boemsku četvrt za Milaneze, mesto gde se uveče okupljaju i stari i mladi, uživajući u koktelima, hrani, i pogledu na kanale. Čak i da ne sednete nigde, sama šetnja ovim delom grada doprineće tome da osetite pravi duh grada.

11. Upoznajte lokalce – bilo gde da se nalazite, pokušajte da razmenite par reči sa lokalcima, pitajte ih za pravac, za savet…Italijani su veoma gostoljubivi, raduju se tome što ste došli da posetite njihov grad, i sigurno će vam izaći u susret. Još ako ste pre putovanja naučili par reči italijanskog – oduševiće se.

Izleti

Ukoliko želite da posetite još neka mesta u Lombardiji iz Milana, najpovoljnija opcija je da koristite BlaBlaCar ili, naravno, stopiranje. Pošto preko BlaBlaCar-a nismo mogli da pronađemo vožnje u željenim terminima, a stop nam je bio rizičan ( s obzirom na to da smo imali samo tri cela dana na raspolaganju), odlučili smo da koristimo voz. Vozovi su generalno povoljniji od autobusa. Dešava se da kasne, ali nijednom kašnjenje nije bilo duže od pola sata. Sve informacije o vozovima u Italiji možete pronaći ovde

Mi smo posetili sledeća mesta:

1. Varenna – gradić na Komo jezeru gde možete provesti čitav dan u šetnji, kupanju u kristalno čistoj vodi, a možete se prošetati i do mesta Perledo i posetiti zamak Vezzio, sa čije se terase pruža najlepši pogled na jezero i Alpe. Priču o Varenni možete pročitati ovde.

2. Lecco – takođe grad na jezeru, iz koga se može stići i direktno iz Varenne, u povratku za Milano. Iz grada se takođe pruža predivan pogled na jezero i Alpe, a od njega se peške može stići do mesta Malgrate. Ako ste kupili kartu Varenna – Milano, ona važi šest sati, tako da sa njom možete istog dana otići i do grada Lecco ( ili do bilo kog mesta između ove dve destinacije) Vožnja od Varenne do Lecca traje 20 minuta.

3. Pavia – grad južno od Milana, zaboravljena prestonica Lombardije, grad u kome se nalazi jedan od najvećih italijanskih univerziteta i mesto gde se reka Ticino ulica u reko Po.

Tekst o Paviji možete pročitati ovde.

Na izlete možete otići i sa turističkom agencijom, cena izleta do Đenove je bila 30 evra a do Koma i Lugana 25. To je odlična opcija za one koji ne žele da se samostalno bave organizacijom, već da se u potpunosti opuste i uživaju u putovanju.

Ja sam Đenovu. Lugano i jos mnoštvo mesta ostavila za neki naredni put.

A do tada – tanti saluti!

Da li ste posetili Milano? Imate li još neki praktični savet? Podelite ga sa mnom u komentarima!

Tags dvorac, izlet, saveti

Poljska Putnica

Kako smo stigli do dvorca Ksiaz

Post author By Deni putuje
Post date January 13, 2018
63 Comments on Kako smo stigli do dvorca Ksiaz

Zamak Ksiaz je treći po veličini dvorac u Poljskoj i nalazi se na oko 75 km od Vroclava. Potiče iz 13. veka, kada je počela njegova gradnja. Nekoliko puta je u međuvremenu demoliran i obnavljan, a važnu ulogu je igrao u Drugom svetskom ratu, jer se smatra da se u njegovim podzemnim tunelima nalazilo Hitlerovo sklonište. 1974. je počela njegova obnova, a od 1991. pripada gradu Walbrzych.

Fotografiju ovog dvorca sam videla prvi put pre nekoliko godina u jednoj knjizi koja se bavila istorijom Poljske. Zapamtila sam kako izgleda, ali ne i gde se tačno nalazi, i vremenom sam bila potpuno zaboravila na njega. Kada sam pre par godina počela da razmišljam o poseti gradu Vroclavu, videla sam da je Ksiaz jedan od najpopularnijih dnevnih izleta. i – odluka je pala.

Nakon dočeka Nove godine u Vroclavu, prvog dana Nove 2018. godine, odlučili smo da samostalno napravimo ovaj izlet, i to vozom.

Vozovi iz Vroclava za Walbrzych saobraćaju na svakih sat vremena. Karta Wroclaw – Walbrzych Miasto košta 3,5 evra. Karte je najbolje kupiti na železničkoj stanici Wroclaw Glowny. Kako biste izbegli gužve, otiđite u turistički info-centar, gde će vam dati karte i ištampati red vožnje za povratak. Kartu za povratak je najbolje da kupite odmah, jer stanica u Walbrzychu ima kraće radno vreme. Cena za povratak je ista.

Vožnja do stanice Walbrzych Miasto traje malo više od sat vremena. Između nema većih mesta, ali svakako je lepo posmatrati kroz prozor poljska sela, opustiti se uz knjigu ili slušajući muziku. Kada stignete na vaše odredište i izađete iz stanice, treba da pređete put i potražite prvu autobusku stanicu – Armii Krajowej, i da tu sačekate autobus broj 8, čija je poslednja stanica dvorac Ksiaz.

Dok smo čekali autobus, upoznali smo par Poljaka, koji su nam potvrdili da čekamo autobus na dobrom mestu, i prošetali ovim gradićem, koje nam se nije uopšte učinilo lepim, jedino lepo na šta smo naišli bila je crkva. I jedna Žabka prodavnica, gde smo kupili nešto za grickanje 😉

Posle nekih pola sata čekanja, naišao je naš autobus. Kartu smo kupili kod vozača, jer nigde nismo videli automate. Cena za jedan pravac je 3,20 zlota ( 1 evro je 4.20 zlota). Ne zaboravite da otkucate kartu! Vožnja traje malo duže, jer ovaj autobus ide preko sela Lubiechow. Mi smo znali da će trajati duže, ali ne i da će trajati skoro pola sata! Kroz prozor nam se posle nekog vremena ukazalo selo Lubiechow, a nakon izlaska putnika, nas dvoje smo ostali jedini putnici, i jedna gospođa sa rancem koja je, sudeći po opremi, išla na planinarenje. Nestrpljivo smo čekali poslednju stanicu, Već je pomalo padao mrak i jedino što sam želela je da uspem da vidim dvorac na dnevnom svetlu. Pomislila sam da možda ovo i nije bila ispravna odluka, ali sad nije više bilo nazad…

Ako želite da što pre stignete do dvorca, možete izaći iz autobusa ranije – pre kružnog toka ( kada sa vaše leve strane vidite znak Zamek Ksiaz – 600 m). Onda ćete do dvorca prošetati sami. Mi to nismo znali, tako da smo u autobusu ostali do poslednje stanice.

Kada smo stigli, veoma sam se radovala – još uvek nije pao mrak i mogla sam videti dvorac u njegovom pravom sjaju. Kada smo izašli iz autobusa, pratili smo samo stazu koja je ka njemu vodila – kroz šumu se nazirao hotel Ksiaz.

Pošto nismo znali da li će dvorcu uopšte moći da se priđe ( s obzirom da je na internetu pisalo da je 1. januara zatvoren) obratila sam se fb stranici zamka , i veoma brzo smo dobili informaciju da je kapija dvorca otvorena i da će raditi hotel Ksiaz, restoran i bar, ali da će terase biti zatvorene. Poslali su nam i mapu sa ucrtanim objektima.

Prvo što smo ugledali, nakon penjanja iz šume, bio je hotel Ksiaz, kroz čije predvorje smo prošli. Sa naše desne strane nalazio se restoran, a sa leve bar. Dvorac je bio tačno ispred nas. Nismo bili jedini ovde, ali nije bilo gužva, te nam je to omogućilo da u šetnji baštama dvorca potpuno uživamo.

Zamak je potpuno ušuškan, tako da ćete uživati u potpunom miru i tišini, koju će „kvariti” samo žubor reke Pełcznice. Bašte dvorca su prostrane i uređene, sa dosta zelenila, cveća i fontana. Čim smo stigli, iskoristila sam priliku za nekoliko fotografija, dok je još bio dan 😉

Prošetali smo i do donjeg dela – gde se nalaze terase , koju su takođe veoma lepo uređene, i sa kojih se vidi tok reke Pełcznice.

Želja mi je bila i da vidim dvorac iz daljine, tako da smo nakon jednočasovne šetnje krenuli ka vidikovcu, do koga vodi dobro obeležena staza ( ucrtan je i na mapi gore). Mrak se već spuštao, ali uspeli smo da uhvatimo dvorac dok se gubio u sutonu.

Ono što mi se nije svidelo je što je prostor oko dvorca uveče potpuno neosvetljen, pa bi bilo veoma nezgodno da se ovde nađete sami noću. Zato, ako idete u jesen ili zimu, planirajte da krenete što ranije, kako biste sve stigli da vidite na vreme i da se vratite na autobus pre mraka.

Želela sam samo da vidim ovaj zamak, o kom sam ranije negde čitala, i bila sam veoma srećna na kraju dana, iako nije sve ispalo savršeno kako sam zamišljala. Srećna – jer smo uspeli da vidimo ono zbog čega smo došli. Ipak, ceo put do zamka bio je za mene jedna avantura, koju ću sigurno pamtiti, kao i usamljeni bus broj 8 čiji se vozač verovatno pitao zašto nismo izašli bar 10 stanica ranije i uštedeli sebi vreme.

Bilo kako bilo, nakon obilaska vidikovca, imali smo sreću da nam je autobus broj 8 iz sela Lubiechow brzo došao, i posle nekih 30 minuta ponovo smo bili na železničkoj stanici.

Nadam se da će vam ovaj tekst pomoći da ne napravite istu grešku kao i mi i da ćete imati više vremena za obilazak, fotografisanje, pa čak i za neku kafu ili ručak.

Za sve informacije o dvorcu možete posetiti sajt .

Da li ste i vi nekad imali ovakvu avanturu sa gradskim prevozom u nepoznatom gradu?

Tags dvorac, izlet