Putovanja kao izvor univerzalne sreće upoznala sam pre nekoliko godina. Ne poznajem osobu koja ne putuje rado i koja ne želi da sazna nešto više o svojoj i o drugim državama. Svako putovanje sastoji se od velikog broja aktivnosti, koje se, na kraju, savršeno uklope u jednu veliku šarenu slagalicu. Rezervacija/ kupovina karata, pakovanje, kupovina stvari za put, vožnja ka destinaciji uz osećaj uzbuđenosti u stomaku, novi ljudi, nova kultura, nova hrana, izleti i na kraju povratak kući. I tako svaki put – slaganje potpuno nove slagalice, koja nam ostaje u sećanju zauvek.
Svakodnevno čitam o putovanjima, dobijam mejlove sa savetima, video snimcima raznih vlogera, gledam fotografije sa destinacija koje još nisam posetila,i svakodnevno nešto učim. Međutim, mislim da se najviše nauči u samom procesu putovanja, kada sve to i sami istinski doživimo. Kada sami oblikujemo svaki deo slagalice i na kraju sve delove savršeno uklopimo. Šta su me putovanja ( do sada) naučila?
Geografija se uči nogama
Ovaj citat krasio je jedan pano u kabinetu za geografiju u mojoj osnovnoj školi. Razmišljala sam tada, kao jedanaestogodišnjakinja, o toj rečenici, i nije mi bila posve jasna. Kako to? Pa uči se tako što uzmeš knjigu u ruke i bubaš. Glavne gradove, reke, planine, broj stanovnika, klimu… Bar je tako bilo u mojoj osnovnoj. Zato sam mrzela geografiju.
Kada sam odrasla, shvatila sam koliko je ta rečenica bila tačna. I koliko je vanvremenska. Tek kada sam počela da putujem, ti apstraktni pojmovi iz udžbenika su mi postajali jasniji. Shvatila sam gde su tačno Alpi i kroz koje države se protežu, koje reke pripadaju kom slivu, videla sam glavne gradove mnogih evropskih država, naučila sam gde su Sredozemno, Egejsko, Jonsko, Baltičko, Tirensko more… Stvarno sam geografiju učila nogama. I zavolela je. Dakle, putovanja su doprinela tome da saznam o Evropi iz ličnog iskustva, fizički prelazeći granice među državama, kupajući se u morima i odmarajući se kraj reka.
Planiranje i upravljanje vremenom se vežba
Upravljanje vremenom je jedna od veština koja verovatno zauzima važno mesto u vašoj biografiji. Ali, da li stvarno umete da organizujete svoje vreme i da iz njega izvučete maksimum? Koliko puta vam se desilo da isplanirate previše, pa da na kraju dana znojnog čela proklinjete kratak dan? Meni veoma često. Planiranje je inače odlika Device, ali mi to nikako nije polazilo za rukom. Umela sam ja da napišem spisak stvari koje treba da završim, ali retko kad sam se svog plana držala. Uvek sam nešto ostavljala za sutra i uvek sam imala premalo vremena.
Kada sam počela da putujem, morala sam da se uklopim u određene vremenske okvire. Polazak autobusa i voza, vreme sastanka grupe, rano ustajanje i pakovanje poslednjeg dana putovanja. Ti vremenski okviri su mi pomogli da bolje isplaniram vreme provedeno na destinaciji, da se stignem i odmoriti, da ne preskočim doručak. Bilo je raznih situacija u kojima je moje planiranje i upravljanje vremenom zakazalo. Sećam se kako smo Lidija i ja u Berlinu optimistiično isplanirale izlet u Potsdam poslednjeg dana, a nakon toga i kupovinu suvenira, uzimanje kofera iz smeštaja, odlazak do autobuske stanice, da bismo na kraju panično u prodavnici kupile pivo i par suvenira, zakasnile na metro i na kraju platile taksi do autobuske stanice… Da nismo stigle, naredni autobus bi nas čekao tek za sedam dana! Međutim, danas sam ona koja uvek ranije dolazi na mesto za polazak, koja uvek ispoštuje vreme dato za obilazak neke znamenitosti, koja uvek razmišlja unapred i kreće ranije, uzimajući u obzir sve okolnosti koje bi mogle poći po zlu.
Baratanje novcem se takođe da navežbati
Kada sam prvi put išla da radim u Nemačku, ponela sam sa sobom određenu sumu novca koja će mi služiti prvog meseca, dok ne stigne i prva plata. Međutim, kao studentkinja u obećanoj zemlji, vrlo brzo sam trošila svoj novac, jer nisam umela da odolim sniženjima koja su me svakodnevno mamila na putu ka poslu. I tako svaki dan, poneka majica, košulja, pokloni za roditelje i druge drage osobe u Srbiji, dovele su do toga da pred kraj meseca ostanem sa 10 evra u džepu. Tih 10 evra sam razvukla na 9 dana, i opametila se.
Nakon toga počela sam da planiram svoj budžet. Odredila sam koliko novca smem da potrošim dnevno. Ako bih potrošila manje od tog maksimuma, stavila bih razliku u kasicu. Taj princip koristim i danas. Pri svakom putovanju odredim maksimalnu sumu po danu ( u zavisnosti od destinacije) i pridržavam je se, Ako jedan dan slučajno potrošim više od planiranog, sutradan ću imati manju sumu za trošenje. Ali, nikad mi se nije dogodilo da na kraju putovanja ostanem bez dinara/ evra, da gladujem ili da pozajmljujem novac. Kući sam se uvek vratila sa određenim „viškom” .
Strani jezik gvozdena vrata otvara
Izreka kaže: „ Lepa reč i gvozdena vrata otvara”, a ja bih rekla: „ Reč stranog jezika na putovanju i gvozdena vrata otvara”. Ako znate bar neku reč engleskog ili jezika zemlje u koju putujete osećaćete se sigurnije. Međutim, šta ako odete u zemlju u kojoj stanovnici ne znaju/ ne žele da govore engleskim?
Moje iskustvo je pokazalo da je veoma dobro pre samog putovanja naučiti par reči i fraza na jeziku države u koju idem. Ne samo da je zabavno, već je i korisno, i doprineće tome da među lokalnim stanovništvom budete bolje prihvaćeni. Činjenica je da i mi u Srbiji volimo kad neki stranac progovori par reči na srpskom, odmah nas oduševi i bolje ga prihvatamo. Učiti jezik nekog naroda znači ceniti taj narod i njegovu kulturu.
Dok sam bila u Rumuniji, jedna Monika me je pozvala na ručak. Njena majka govori samo rumunski, a otac rumunski i nemački. Videla sam da je njenoj majci neugodno jer je ništa ne razumem, Monika je sve vreme prevodila. Kada smo seli za sto, ja sam rekla „pofta buna”, što znači „prijatno”. Monikina majka je bila veoma srećna što sam umela da kažem nešto na rumunskom, pohvalila je moj izgovor, a posle je i komšinicama sa oduševljenjem prepričavala ovu anegdotu.
U Paviji sam jednom Italijanu na svom italijanskom objašnjavala kako da pronađe restoran koji je tražio. Znam maksimalno 100 reči italijanskog i naučila sam ih neposredno pred putovanje u Milano. Italijan je nakon moje dve rečenice pomislio da sam odande, i ništa mu nije bilo jasno kad sam rekla da sam iz Srbije. Nadam se da je restoran pronašao 😉
U Letoniji sam naučila par reči, od kojih su mi najdraže iela – ulica, karstvin – kuvano vino, maksa – cena, paldies – hvala 😉 I tamo sam naišla na osmehe prodavaca na pijaci i na štandovima s vinom nakon izgovorenih reči, a jedna baka mi je ubacila dodatno pecivo u kesu kada je čula da se zahvaljujem na letonskom.
Zaključak
Dakle, svako putovanje nam donosi neku novu veštinu, sposobnost ili znanje. Neke veštine ćemo koristiti svakodnevno, a nećemo ni znati gde smo ih stekli. Informacije koje čujemo i zapamtimo putujući kroz razne zemlje proširiće naša znanja iz opšte kulture, a ko zna, možda nam pomognu i pri učešću u nekom kvizu? Svaki deo naše putničke slagalice ima neki smisao. Samo treba da ga pronađemo.
Šta su vas putovanja ( do sada) naučila?