Već prvog dana našeg odmora u Pargi Marko i ja smo otišli do doka na kom su usidreni brodići i raspitali se o jednodnevnim izletima. Brodići Marco Polo, Wicky, Captain Hook i Gaios nudili su istu turu – izlet do ostrva Paksos i Antipaksos. Čak je i cena ista – 20 evra. Odlučili smo se za brodić Gaios jer smo primetili da je najmanji, a i čuli smo da iz tog razloga jedini može da uđe u jednu od Plavih pećina koje se na izletu obilaze. Kupili smo karte i nestrpljivo čekali četvrtak, nadajući se sunčanom vremenu.
Probudila sam se u četvrtak – vreme kao poručeno! Spakovali smo sendviče i vodu, uzeli šešire, kupaći i peškire i bili spremni za polazak. Kreće se u 10h, ali se zbog gužve preporučuje sat vremena raniji dolazak. Kapetan nas je čekao – stigli smo među prvima i zauzeli svoja mesta. Brodić se brzo punio – primetila sam da je bilo dosta Nemaca i Norvežana, ali i ljudi iz Srbije. Svi su bili veseli i spremni da upiju tu lepotu o kojoj se u prospektima toliko pisalo.
Znali smo program putovanja – plovidba do nenaseljenog ostrva Antipaksos, skakanje sa broda u kupanje na plaži Vrika, poseta Plavim pećinama sa zapadne strane ostrva Paksos i kupanje u njima, i za kraj obilazak njegovog glavnog grada – Gaiosa.
Ova dva ostrva su, po mitologiji, nastala kada je grčki bog mora Posejdon udario svojim trozupcem o tlo Krfa i odvojio rajska ostrva na kojima bi mogao nesmetano da uživa sa svojom ženom Amfitritom.
Pri plovidbi ka Antipaksosu upoznali smo se našim kapetanom, odmarali oči i razbistrili misli gledajući u more. Talasa je bilo, i brod se povremeno jače ljuljao, taman da i cela ova potpuno romantična plovidba dobije prizvuk avanture. Neposredno pre dolaska do plaže Vrika oglasili su se vodiči i saopštili nam da jse približavamo , ali da brod ne može da se usidri na plaži, te da oni koji žele mogu skočiti u vodu i plivati pola sata. Voda kod plaže Vrika nestvarne je tirkizne boje zbog belog peska na samom dnu i sigurno je najlepša boja vode koju smo ikada do sada doživeli. Kažu, takva boja se može videti i na najlepšim plažama Lefkade i Kefalonije.
Nakon pauze od pola sata na kojoj smo se osvežili i hranili jata ribica bacajući im mrvice hleba, nastavili smo ka Plavim pećinama sa zapadne strane ostrva Paksos. Usput nam je kapetan pokazao i prirodni kameni most koji nas je sve oduševio.
I dalje smo osećali vetar u kosi, njegovo hujanje i miris mora. Pozdravljali smo druge brodiće i jahte koje su prolazile kraj nas. Brod se približavao stenama, a primetili smo da se ponovo vraća ona tirkizna boja mora – bili smo blizu Plavih pećina. Ovo je mesto gde se svi brodovi sastaju i daju svojim putnicima pola sata pauze za kupanje i samostalno otkrivanje stena. Međutim, kako je naš brod bio dosta niži, uplovili smo u jednu od pećina, a neki su imali i tu sreću da je dodirnu 😉 Sam ulazak u pećinu bio je veoma uzbudljiv, brodić je milio i vladao je potpuni muk – smatrali smo da kapetanu treba mir kako bi se skoncentrisao na vožnju. Na isti način izašli smo iz nje – a onda je usledio aplauz i svi smo bili razdragani 😉
Nakon kupanja ovde krenuli smo dalje – ka glavnom gradu ostrva Paksos – Gaiosu. Kružili smo oko ostrva i pritom primerili još nekoliko malih pećina i jedan fotogenični vijugavi kanal između ostrva Paksos i Mongonissi.
Zatim smo prošli i pored ostrvca Panagia, koje je prepoznatljivo po divnom belom manastiru i kraj ostrva Agios Nikolaos – koje se nalazi tačno preko puta Gaiosa. Pritom smo već mogli videti obrise lučkog gradića – pre svega crkvu i taverne nanizane tik kraj mora. Imali smo dva sata da prošetamo i upoznamo i ovaj slikoviti gradić.
Šarenilo, šarenilo – baš kao i u Pargi, raznobojne fasade taverni i vila, i cveće na sve strane. Ružičasto, narandžasto, plavo i belo – dominantne su boje ovde. Ulice uske i kaldrmisane – pravi grčki doživljaj. I mnogo mačaka 🙂 Iako sam negde pročitala da je ovaj grad veoma skup – cene u kafićima su me potpuno razuverile, jer su bile niže nego u Pargi. Tako da sam u svojoj duploj grčkoj kafi uživala za samo dva evra 😉 I to sve sa pogledom na more!
Paksos ima i svog lokalnog heroja – to je Georgios Anemoyiannis, koji je u prvoj polovini 19. veka uspeo da spasi ostrvo od najezde Turaka, tako što je zapalio turske brodove usidrene u gradskoj luci. Kasnije su ga Turci uhvatili i obesili kao primer svima koji im se žele suprotstaviti. Zbog ovog hrabrog čina Georgios je dobio svoju statuu u Gaiosu, pored koje se vijori grčka zastava.
Gaios takođe ima i svoju gradsku plažu, na kojoj smo se u hladu odmorili od obilaska. Posmatrali smo par dečaka koji su se igrali loptom u vodi. Pomislili smo: „Sigurno su pobegli iz škole!” A kad bolje razmislim, ko bi u ovom raju i pomišljao da ide u školu? More, sunce, tirkizno plava voda, beli pesak, masline i riba, čamci koji jedva čekaju da posete neko od obližnjih ostrva… Pravi raj.
Iz misli nas je trgla sirena našeg broda. Bilo je vreme za polazak. Dečaci su ostali u svojoj, a mi smo se morali vratiti u svoju realnost. Smestili smo se u naš brod i vratili u naš privremeni dom – Valtos.
Pri izlasku, kapetan nas je pozdravio i poručio da dođemo ponovo. „Svakako hoćemo”, pomislih. „Možda već naredne godine…”
Da li ste vi posetili ova dva rajska ostrva? Kako su vam se dopala? Čekam vaše odgovore u komentarima.
Ako vam se svideo ovaj tekst, možete pročitati i tekst o reci Aheron, koju smo posetili sutradan.