“Mislila sam da jedan dan odemo do ostrva Favinjana” – rekla nam je Stana, koja je i inicirala i organizovala naše putovanje. Pristala sam bez pogovora, ne pogledavši nijednu fotografiju ovog ostrva. Verujem Stani, iskusnoj putnici, ipak je proputovala pola sveta!
Toliko sam bila srećna što su me ona i njena sestra Marica pozvale da im se pridružim na putešestviju po zapadnoj Siciliji. Mogli su samo da me bace tamo negde kraj mora i ja bih bila zadovoljna 🙂 Ipak, nisu to uradili, već smo dve nedelje kasnije stigli u San Vito Lo Capo, gde smo bili smešteni narednih devet dana.
Nakon što smo se potpuno odmorili na dugoj peščanoj plaži u našem selu, kako ga je Miloš zvao, bilo je vreme za malo avanture. Na red je došla Favinjana.
Spakovali smo peškire, kupaće kostime, vodu i grickalice za put i krenuli autobusom do luke Trapani. Tamo je trebalo da uhvatimo trajekt u 9:10 i da za 35 minuta kročimo na tlo živopisnog Egadskog ostrva. Egadska ostrva smeštena su u Sredozemnom moru i ima ih tri – Levanzo, Favignana i Marettimo.
Bila sam veoma uzbuđena zbog otkrivanja još jednog dela Evrope. Ostrva su me uvek privlačila, jer sam sigurna da svako od njih krije neku tajnu. Da biste je otkrili, morate se pomučiti – doplivati, doveslati, dojedriti…Ili stići trajektom, kao mi 🙂 Za 22 evra kupili smo povratnu kartu Trapani – Favinjana – Trapani u turističkom info centru preko puta luke. Nestrpljivo smo čekali naš trajekt.
More je bilo mirno, te vožnju nismo ni osetili. Neki su i zaspali 😉 Ja sam se trudila da vidim plava prostranstva, iako je gospodin koji je sedeo kraj mene uporno pokušavao da mi zakloni prozor. Prošli smo kraj ostrva Levanzo, koje je manje, ali takođe popularno među turistima.
Iskrcali smo se u lučkom gradiću i bacili se u potragu za autobuskom stanicom. Imali smo red vožnje i dogovor je bio da lokalnim prevozom obiđemo tri plaže i gradić Favinjanu. Međutim, devojka sa info pulta u luci nagovorila nas je da iznajmimo bicikl. Ta ideja mi je bila zanimljiva, ali nisam bila sigurna koliko mogu da budem brza i spretna, jer bicikl nisam vozila godinama. Stana me je preduhitrila i – iznajmila četiri bicikla za 30 evra! Nisam imala drugu opciju nego da se pridružim ekipi u pedalanju 🙂
“Što mi je ovo trebalo”, mislila sam dok sam se nespretno provlačila kroz pešačku zonu. Ipak mi je bilo potrebno 10ak minuta da nađem balans i da se opustim – hvala Bogu, bez ijednog incidenta 😀 Vozila sam poslednja – Stana je imala ulogu navigatora i povremeno fotografa, Miloš je uživao, a Marica je bila tu za slučaj da ja usporim ili da mi zatreba neka pomoć.
Ovo je bio prvi put da neko mesto istražujem biciklom. Čim sam se opustila, shvatila sam da to ima nekoliko prednosti. Prvo – nailazili smo na čarobne predele, kraj kojih smo mogli zastati i koje smo mogli posmatrati do mile volje. Drugo – obuzeo me je neopisiv osećaj slobode.
S vetrom u kosi, pedalali smo po makadamu, kamenju, pesku…Mislila sam da će mi biti naporno i teško, ali sam se prevarila. Izgleda da sam potcenila svoje biciklističke sposobnosti 🙂 S vetrom su se mešali mirisi različitog bilja. Jedino što nas je ometalo tog dana bio je nedostatak prirodnog hlada. Smenjivali su se prirodom bujna i potpuno ogoljena prostranstva. Povremeno smo nalazili utočište pod krošnjom nekog osamljenog drveta, a potom nastavljali dalje.
Na Favinjani smo posetili tri plaže. Napravili smo krug: luka – Lido Burrone – Cala Azzurra – Cala Rossa – luka. Ukupno smo biciklom prešli oko 14km.
Moram vam reći da su mi se sve tri plaže dopale. Pre svega, zbog pogleda na nijanse plave koje se stapaju sa vedrim nebom. Izrazito čiste, prozirne, očaravajuće. Okružene stenama i teško dostupne, očekuju da se pomučite da biste do njih stigli. I sve bi bilo savršeno, da nismo došli u sezoni meduza 😀
Naravno da nismo znali da je sezona meduza. i naravno da nismo nikoga pitali. Ugledavši prvu plažu, prva je Stana skočila u vodu. Miloš za njom. Marica i ja smo odlučile da ovde samo uživamo u pogledu, jer nismo planirali dugo da se zadržimo. Meni je bilo dovoljno da posmatram, da se isključim, da poslučam tišinu i gledam u plavo. Moju nirvanu prekinuli su Stana i Miloš – Stanu je opekla meduza…
Svakako – nije bio smak sveta, ali je trebalo da budemo oprezni. Tog dana naučili smo da je najbolje da se mesto opekotine hladi morskom vodom, da će otok smanjiti paradajz presečen na pola i da se opekotina nikako ne treba izlagati suncu niti sušiti peškirom od peska 🙂 Na sreću, Stana je mogla da nastavi pedalanje.
Na sledećoj plaži – Cala Azzuro, saznali smo da se meduze nalaze samo u jednom delu, te smo se ovde svi rashladili. Ovde u suštini ne postoji prava plaža, već peškir stavite na prvu kamenu gromadu na koju naiđete. Pogled na uvalu je stvarno za pamćenje…
Taman kad smo se svi opustili, videli smo par ljudi koji izlaze iz vode i mažu neku mast. Oni su izgleda navikli na meduze, čim ih otok prođe, vraćaju se u vodu. A mi smo istrčali napolje što smo brže mogli 😀
Treća plaža – Cala Rossa – važi za najlepšu na ostrvu. Za mene je najimpresivnija. Okružena oštrim, kao nožem isečenim stenama, izgledala mi je prilično opasno. Avantura je bila samo spustiti se do nje uskim kamenim stepenicama bez ograde. A dole su nas dočekale prazne prostorije u vidu skladišta. Favinjana je inače bogata kamenolomima, iz kojih se vadi bledi krečnjak – bigar.
Cala Rossa svoj naziv duguje istorijskom događaju iz 241. godine pre nove ere. U Prvom punskom ratu, ovde su Rimljani pobedili Kartaginjane. Kažu da je tada proteklo mnogo krvi, pa je plaža zbog toga dobila atribut crvena.
Ovde se nažalost nismo kupali. Primetili smo samo dvoje kupača, a razlog za to nam je bio jasan – opet meduze. Odigrali smo partiju una s pogledom na, kako kažu, jednu od najlepših plaža u Evropi, a zatim se vratili u luku.
Imali smo još sat vremena do polaska našeg trajekta. Prošetali smo ulicama gradića, kupili razglednice i poneki suvenir. Bili smo pomalo umorni, ali puni utisaka. Videli smo i doživeli nešto sasvim drugačije. Favinjana nas je impresionirala, odgonetnuvši nam neke svoje tajne.
Saznali smo da je poznata kao leptir Mediterana, jer njen oblik podseća na leptira raširenih krila. Zatim, da se u njoj krije mnogo pećina u kojima su se nekad skrivali pirati. I, da je sedište zatvora u kom i danas robija veliki broj italijanskih mafijaša. Eto, da sam nekog zgazila biciklom znam gde bih završila 😀
Nadam se da sam uspela da vam prenesem svoj doživljaj Favinjane. Sigurna sam da ovo ostrvo čuva još mnogo tajni. Kada ga posetite, javite mi. Želela bih da znam šta ste novo otkrili.
Za još zanimljivosti o Favinjani pročitajte ovaj tekst.
A u ovom tekstu saznajte šta još možete posetiti u zapadnoj Siciliji.
