Tag: priroda

Srbija

Istočna Srbija: Vrelo Grze, Lazareva pećina, Lazarev kanjon i Brestovačka banja

Post author By Deni putuje
Post date April 8, 2021
2 Comments on Istočna Srbija: Vrelo Grze, Lazareva pećina, Lazarev kanjon i Brestovačka banja

I dalje smatram da je zajedničko putovanje najbolji način da s nekim provedem kvalitetno vreme. Zbog toga smo Jovana i ja jednog septembarskog dana krenule u otkrivanje istočne Srbije, sa prijateljima iz turističke agencije Putokaz 021.

Pitate se sigurno: ko je Jovana? Istina, nisam je ranije spominjala, pa je red da je predstavim. Jovana je jedna divna devojka iz Kragujevca, emotivna duša koja obožava književnost i prirodu. Još jedna zanimljiva činjenica: nas dve smo rođene istog dana, iste gpdine i trenutak kada smo to saznale je bio i trenutak kada smo počele intenzivnije da se družimo. P.S. Ranac koji nosim na većini izleta je baš poklon od nje 🙂

Na izlet smo krenule veoma rano, ali kad se radi o putovanjima, nije nam teško da se produdimo u 4h 😉 Od Novog Sada do vrela Grze delilo nas je oko četiri sata vožnje, koa sam uglavnom prespavala. Kada sam malo došla k sebi, slušala sam zanimljive priče vodiča Srđana, i razgledala osunčanu okolinu. Dan je bio kao savršen za šetanje po prirodi, a ja sam za tu priliku obula svoje omiljene, planinarske cipele!

Vrelo Grze

Zaštićeno područje Vrelo Grze obuhvata sam izvor reke i njenu dolinu. Grza izvire podno Kučajskih planina i duga je 23km. Leva je pritoka Crnice, koja prolazi kroz Paraćin i uliva se u Zapadnu Moravu.

Od mesta gde nas je ostavio autobus šetale smo uzvodno do samog izvora. Bilo je rano jutro, pa nije bilo mnogo posetilaca, ali smo primetile nekoliko familija koje su se pripremale za roštiljanje na izletištu. Šetnja uz reku je svakako veoma opuštajuća a posebno kada ste okruženi ovakvim ambijentom.

Kad smo stigle do vrela, dvoumile smo se: da li se smestiti negde u hlad, osluškivati mir i upijati različite nijanse zelene koje se mestimično stapaju i razilaze? Ili nahraniti radoznalost, te krenuti nepreglednim stazama uzbrdo i saznati kuda vode?

Napravile smo neki kompromis, te zašle malo dublje u šumu, prateći putokaz ka pećini. Nakon što je nismo našle, vratile smo se ponovo do izvora i ostatak slobodnog vremena provele kraj bistre zelenkaste reke. Posmatrale smo rečne kaskade, prelazile preko drvenih mostića, umile se ledenom vodom sa izvora…

Jedino šro je pokvarilo naš utisak o ovom blagu istočne Srbije jeste nemar posetilaca koji za sobom ostavljaju smeće, i nonšalantno se odnose prema onoome što treba da čuvamo i negujemo. Više o ovoj temi pročitajte ovde.

Lazareva pećina

U mestu Zlot, na nadmorskoj visini od 291m, nalazi se Lazareva pećina. Smeštena je kraj Lazareve reke i do nje se stiže kada se pređe viseći most. Ako ste ranije čitali moje tekstove, znate da imam strah od visine, tako da mi je prelazak preko ovog mosta bio prava avantura. Posebno iz razloga što se baš ljuljao 🙂

Veruje se da je Lazareva pećina najduža pećina u Srbiji. Za posetioce je uređena staza od oko 800m, kojom nas je proveo jedan mili i duhoviti stariji vodič. Jedini stanovnici pećine su slepi miševi, koji se nalaze u posebnom delu pećine, zabranjenom za posetioce.

Prirodno izrezbareni stalaktiti i stalagmiti krase svaku od pećinskih dvorana, a svako od nas je pred sobom video neku drugačiju figuru sačinjenu od pećinskog nakita. Ipak, speleolozi su ove figure nazvali Draperije, Fontana želja, Dirigent, Glava bizona, Devojački balkon…

U zidovima su pronađene i kosti pećinskog medveda, pećinskog lava i pećinske hijene, za koje se veruje da potiču iz kamenog doba i da ih je donela voda.

Temperatura u pećini varira od 8 do 12 stepeni, tako da savetujem da ponesete jaknu, čak i ako idete u letnjem periodu.

Lazarev kanjon

Lazarev kanjon je najduži i najdublji kanjon istočne Srbije. Nalazi se na obodu planine Kučaj i obuhvata sliv Zlotske reke, pritoke Crnog Timoka. Spada u zaštićena prirodna dobra prve kategorije.

Na našem izletu popeli smo se na prvi od vidikovaca na liticama kanjona – Dubašnica, sa kog se pruža veličanstven pogled na fantastičnu prirodu. Pešačka staza do ovog vidikovca nije naporna, te je mogu preći i deca i starije osobe. Ima nekoliko manjih uspona koji su lako savladivi uz malo truda i entuzijazma.

Nas dve smo se malo – malo okretale i posmatrale područje iza nas. Kako smo se penjale, pogled je bivao sve interesantniji, a poslednji korak doveo nas je do impresivnog.

Pošto je ovo bio izlet na kom smo posećivali nekoliko lokaliteta, nismo se penjale dalje ( iako smo želele), već smo planinarenje i uživanje u čarima kanjona ostavile za neku individualnu posetu. Ako vas zanima kako stići do ostalih vidikovaca, možete se informisati na ovoj stranici..

Brestovačka banja

Za kraj našeg obilaska ovog srpskog kraja provozali smo se do Brestovačke banje. Ovo je jedna od najstarijih banja u Srbiji, ušuškana mešu stoletnim šumama na 385m nadmorske visine, kraj rečice Pujice.

Svoj procvat je doživela u vreme Miloša Obrenovića, koji je ovde imao svoj, nažalost napušteni, konak. Danas je većina objekata u Banji zapuštena i prazna. Jedan od razloga dolaska malobrojnih turista ovde, jeste priroda koja zaista oduzima duh, i lekovite vode: za oči, želudac i živce.

Pri dolasku smo videle nekoliko meštana koji prodaju domaće proizvode, a jedna baka je prodavala magičnu biljku raskovnik. Kažu da ova biljka donosi pozitivne životne promene onome ko je unese u kuću i okrene na istok. Pošto nisam našla nijedan drugi suvenir koji bih mogla poneti kući, kupila sam jedan raskovnik. Ne znam da li je delovao, ali su mi se od septembra u životu dogodile stvarno lepe stvari 🙂

Ako ne nađete drugi razlog da posetite Brestovačku banju, onda neka to bude da kupite raskovnik od jedne fine bake. Javite da li je delovao 🙂

Nadam se da sam uspela da vam prenesem utiske iz obilaska istočne Srbije sa Putokaz 021 i da vas motivišem da posetite sve ove lokalitete. Ukoliko ste kao ja, bez automobila, savetujem da iskoristite jednodnevne izlete sa turističkim agencijama i obiđete i ovaj nekomercijalizovani deo Srbije.

Moje utiske iz Resavskog i Homoljskog kraja pročitajte ovde.

A Ako biste pre na zapad, tu je i tekst o Zlatiboru.

Za zaljubljenike u Frušku goru napisala sam tekst o poseti Vrdniku.

Tags istočna Srbija, priroda, Srbija

Srbija

Šta posetiti u banji Vrdnik: Devet predloga za aktivan odmor

Post author By Deni putuje
Post date March 19, 2021
77 Comments on Šta posetiti u banji Vrdnik: Devet predloga za aktivan odmor

Banja Vrdnik je poznato lečilište na Fruškoj gori, udaljeno samo pola sata vožnje od Novog Sada. Bilo da želite da šetate šumovitim predelima, posetite neki od fruškogorskih manastira, istorijskih lokaliteta ili vidikovaca, u Vrdniku ćete naći nešto za sebe. Ovim tekstom želim da vam predstavim devet predloga za aktivan odmor, kako biste manje vremena proveli u organizaciji, a više u uživanju.

Pa, da krenemo!

Manastir Vrdnik – Mala Ravanica

Veruje se da je ovaj manastir izgrađen krajem 15. ili početkom 16. veka. O njemu se vrlo malo znalo, sve dok ga nisu naselili monasi iz manastira Ravanica, od kada postaje poznat i kao Mala Ravanica.

Ovde su se do 1942. godine nalazile mošti kneza Lazara, a manastir je posebno zanimljiv jer je jedini fruškogorski manastir u naseljenom mestu.

Njegov konak ubraja se u najlepše na Fruškoj gori. Nama se posebno dopala staza koja sa glavnog puta vodi ka manastiru.

Manastri Vrdnik - Mala Ravanica — Manastir Vrdnik – Mala Ravanica

Zgrada stare Železničke stanice

Od 1899. do 1969. godine bila je aktivna železnička pruga Vrdnik – Ruma, za potrebe transporta uglja iz vrdničkog ugljenokopa. Zgrada stare železničke stanice izgrađena je 1901. godine i zatvorena je ubrzo nakon što je transport uglja obustavljen.

Danas u Vrdniku možete videti ovu šarmantnu zgradu, koja je samo simbol nekih prošlih vremena. Zvižduk voza se više ne čuje u Vrdniku, a o postojanju ove pruge možete saznati samo na osnovu spomen – table ispred usamljene pastelne zgrade.

Kuća Milice Stojadinović – Srpkinje

Milica Stojadinović – Srpkinja bila je istaknuta srpska književnica, čijem talentu i lepoti su se divili mnogi, među njima i veliki Njegoš.

Rođena je 1828. godine u Bukovcu, ali se njena porodica već 1829. seli u Vrdnik, gde je provela detinjstvo i načinila prve pesničke korake u duhu rodoljubive poezije. Sa 13 godina objavljuje prvu pesmu u Srpskom narodnom listu, a nakon toga i u drugim književnim časopisima.

Smatra se i prvom ženom – ratnim izveštačem, jer je 1862. godine objavila svoju ratnu reportažu iz Beograda Srce i barikade. Uprkos velikom značaju, umire u potpunom siromaštvu, u Beogradu, 1878. godine.

Danas se u Vrdniku nalazi kuća u kojoj je provela najveći deo svog života. Kuća je, nažalost, u jako lošem stanju. a pored nje se nalazi spomen – tabla koja ukazuje da je ovde nekad živela žena izuzetnog talenta,

Njena bista nalazi se od 1912. godine u dvorištu manastira Vrdnik.

Kuća Milice Stojadinović - Srpkinje — Kuća Milice Stojadinović – Srpkinje

Zaboravljene Novosađanke

Stepenice koje ne vode nikuda

Vrdničke stepenice su sigurna jedna od najzanimljivij atrakcija ovog vojvođanskoh mesta. Pedeset i osam stepenika vode sa glavnog puta direktno u šumu i vode do platoa na kom – nema ničega!

Zaintrigirala nas je priča o misterizonim stepenicama, pa smo se kod meštana raspitali o njihovoj svrsi. Postoje dve verzije priče: neki kažu da su ove stepenice sagrađene za potrebe kasarne koja je trebalo da se izgradi na platou. Drugi tvrde da je reč o ostacima starog kamenoloma koji je u blizini, a vodile su do kućice koja se nalazila na platou.

Šta vi mislite?

Vrdnička kula i etno selo

Vrdnička kula je simbol Vrdnika, lokalitet star 1700 godina!Donžon kula visine 18m uzdiže se na 400 mnv.

Veruje se da je izgrađena sredinom 3. veka, da su je opsedali Huni i Avari, a da su joj poslednji udarac zadali Turci u 15. veku. Od tada kula nažalost nije obnavljana, ali su postavljene metalne konstrukcije koje omogužavaju razgledanje njene unutrašnjosti, kao i klupe za odmor oko samog lokaliteta.

Kada krenete ka Vrdničkoj kuli, naići ćete i na istoimeno etno selo sa restoranom i crkvom. Mene je jako podsetilo na Etno selo Stanišići. Ovde se možete snestiti prilikom boravka u Vrdniku, ako želite malo drugačiji ambijent. Restoran nas, priznajem, nije oduševio.

Hotel Fruške terme

Ukoliko ste željni wellness-a i želite da svoj boravak u Vrdniku začinite pravim uživanjem, možete iskoristiti wellness ponudu hotela Fruške terme. Nama to, nažalost, nije uspelo, jer su pristup wellness- u imali samo gosti hotela ( bio je državni praznik), ali možda vi budete imali više sreće.

Više informacija o ponudi hotela možete videti na njihovom sajtu.

Vodopad Lazin vir

Da biste došli do ovog vodopada, potrebno je da malo zađete u šumu. Od centrs Vrdnika do vodopada potrebno vam je 20ak minuta hoda. Mi smo imali tu sreću da vidimo zaleđen vodopad i potočić, dakle da uživamo u pravoj zimskoj idili. Dok su se sunčevi zraci probijali kroz ogolelo granje.

Meni je ovo bio prvi put u životu da sam videla zaleđeni vodopad. Morala sam ga dodirnuti! Kako vam se čini?

Izvorište i manastir Jazak

Ako ste nekad išli na Fruškogorski maraton, sigurno ste posetili i selo jazak sa istoimenim izvorom i manastirom. Udaljenost Vrdnik – Jazak je oko 4 km i to može biti odličan izbor ukoliko želite da odete na poludnevni izlet.

Izvorište Jazak je veoma popularno ne samo među meštanima ova dva, već i okolnih vojvođanskih sela. Neretko ćete ovde sresti ljude koji toče hladnu vodu sa izvora, a to obavezno uradite i vi ukoliko se ovde nađete.

Na 200 m od izvorišta je i ženski manastir Jazak, izgrađen 1736. godine. Čine ga manastirska crkva sa trospratnim zvonikom, koja je sa tri strane okružena konacima, a sa četvrte manastirskom portom. Kako je odvojen od sela, u dvorištu manastira vlada potpuni mir.

Restoran Stari orah

Za kraj bih želela da vam preporučim i restoran u kom smo ručali dva puta prilikom naše posete. To je restoran Stari orah koji nas je oduševio ambijentom, gostoljubivošću i hranom.

Obavezno probajte butkice i rebarca s renom, a za poneti uzmite palačinke sa njihovim belim kremom. Verujte mi da se nećete pokajati.

Da li biste dodali još neku aktivnost na ovu listu? Šta je ono što se vama u Vrdniku dopalo? Ako do sada niste, nadam se da ćete uskoro posetiti ovaj fruškogorski biser. Čekam vaše utiske!

Tags aktivan domor, banje, Fruška gora, Novi Sad, priroda, Srbija

Srbija

Bajina Bašta – kako stići i šta videti

Post author By Deni putuje
Post date June 12, 2020
104 Comments on Bajina Bašta – kako stići i šta videti

Bajinu Baštu sam ove godine posetila prvi put ( kraj maja 2020. godine). Slušala sam priče o lepoti ovog gradića, koga grle planina i reka, kao i o gostoljubivosti njegovih stanovnika, Bajinobaštana. Ovim tekstom želim da vam pomognem da organizujete svoje putovanje, ako niste sigurni kako do tamo stići i šta videti.

Bajina Bašta je gradić u Zapadnoj Srbiji, smešten na desnoj obali zelene Drine, u podnožju planine Tare. Zanimljivo ime mesta potiče verovatno iz turskog perioda – veruje se da je na ovom području živeo neki Baja koji je imao velike posede, bašte. Grad je zvanično nastao 12. jula 1858. godine, kada je knez Aleksandar Karađorđević izdao rešenje o osnivanju varošice.

Kako stići?

Bajina Bašta je od Novog Sada udaljena 237 km, a od Beograda 166 km. Pošto nemamo automobil, do Bajine Bašte smo putovali autobusom iz Novog Sada. Autobusi na ovoj relaciji saobraćaju dva puta dnevno, a cena povratne karte je 1790 RSD. Putovanje traje oko 5 i po sati. Red vožnje možete proveriti na ovom linku.

Bajina Bašta reka Pilica — Bajina Bašta – reka Pilica

Putovali smo sa prevoznikom Božur 021, što i vama preporučujem. Autobusi su udobni, čisti i prostrani, a imate i mogućnost punjenja telefona. Vozači su zaista odlični, i sigurno će vas odvesti do željene destinacije. Ovaj autobus inače ide do Tare i Zlatibora, tako da ih možete kontaktirati ukoliko planirate posetu ovim planinama.

Šta posetiti?

Kućica na steni

Kućica na steni je simbol i jedan od najfotografisanijih motiva Srbije. Po legendi, Marko Kraljević je želeo da pređe na levu obalu Drine, a da njegov konj Šarac pritom ne pokvasi noge. Junak je uzeo stenu i bacio je usred reke, na koju je Šarac skočio i odbacio se na drugu stranu. I dan – danas, kažu, se na steni vidi otisak konjskog stopala.

Što se tiče same drvene kućice, ona je prvobitno nastala 1968. godine, u igri bajinobaštanskih dečaka, koji su na steni od dasaka sagradili malu kućicu. Nakon što ju je nabujala Drina odnela, 1969. je na steni je sagrađena čvrsta kućica – ista kao što je ova koju vidimo danas. Tokom godina, moćna Drina je rušila kućicu šest puta, a meštani su je obnavljali. Ona koju vidimo danas sagrađena je 2011. godine, i ojačana je sa dva betonska stuba.

Ako i vi želite da vidite ovu kućicu, koja je odraz sklada prirode i čoveka, potrebno je da dođete do restorana Studenac u Bajinoj Bašti i da se spustite do reke. Fotogenična je iz svih uglova, a najlepša, čini mi se, u zoru i suton, kada je i najmanje posetilaca u njenoj blizini.

BB Klekovača

Da li ste znali da je 1905. godine u Srbiji otvorena prva srpska destilerija? I to baš u Bajinoj Bašti? Prva rakija koja je tada proizvedena bila je šljivovica sa dodacima lekovitih bobica kleke – klekovača, po kojoj destilerija i dobija naziv.

Danas se u ovoj destileriji proizvodi osamnaest vrsta rakija vrhunskog kvaliteta, od najboljeg voća Zapadne Srbije. Rakija se čuva u hrastovim buradima dok ne dostigne željeni kvalitet, a zatim prebacuje u bakarne, koji taj kvalitet zadržavaju.

Destilerija je za posete otvorena radnim danima od 9 do 15h. Ovde ćete čuti priču o njenom nastanku, degustiraćete prvoklasne rakije, od svetlih do obojenih, i uz svaku degustaciju saznati nešto novo od vodiča Vlade.

Probaćete Nijansu, klasičnu Klekovaču, Ticu, rakiju od divlje kruške, maline, ali i rakiju 1858, čija je godišnja količina ograničena na simboličnih 1858 litara. U destileriji takođe možete kupiti litarske, polulitarske, ali i popularne unučiće za poklon porodici i prijateljima.

Godine 1858, osnovana je Bajina Bašta — 1858. godine osnovana je Bajina Bašta

Ukoliko nećete imati priliku da uskoro posetite destileriju, a želeli biste da probate ovaj srpski brend, rakije možete poručiti i online na ovom linku.

Manastir Rača

Šest kilometara od Bajine Bašte nalazi se srednjovekovni manastir Rača, koji se smatra zadužbinom kralja Dragutina.

Manastir je okružen zelenilom Tare, a leži kraj rečice Rače, nadomak istoimenog sela. Sam boravak ovde će vas ispuniti mirom i blagostanjem, kako zbog dražesne prirode u kojoj je smešten, tako i zbog duhovnog i kulturnog bogatstva kojim manastir pleni.

Za vreme Drugog svetskog rata je u manastiru čuvana najstarija sačuvana knjiga pisana na srpskom književnom jeziku – Miroslavljevo jevanđelje. Danas se u njemu čuva deo močtiju kralja Dragutina.

Do manastira smo otišli taksijem ( cena 500 din), a vratili se peške, kako bismo još malo uživali u prirodi i pritom posetili i selo Rača. Od manastira do sela se ide uz rečicu Raču, koja vas prati svojim žuborom.

Vrelo i vodopad Lađevac

Od manastira Rača vodi 5 km duga staza do vrela i vodopada Lađevac – izvora reke Rače. Postoje dve staze – drumska i šumska. Zbog velikih padavina tih dana, izabrali smo drumski put, koji je malo duži, ali manje tehnički zahtevan.

Na putu do Lađevca udisali smo svež planinski vazduh, mirisali paprati, videli jedno lane iz daljine, pozdravili jednog psa čuvara, pričali sa meštanima sela…Do Lađevca smo stigli za 50 min laganog hoda od manastira.

Vrelo Lađevac deo je zaštićenog rezervata prirode Kanjon Rača u okviru Nacionalnog parka Tara. Nalazi se na nadmorskoj visini od 498 metara, i do samog izvora stiže se strmim stepenicama.

Voda sa izvora Lađevac je temperature 15- 18 stepeni, i smatra se lekovitom. A posebno je lekovit boravak ovde, među krečnjačkim stenama iz čijih pukotina šiklja čista voda. Ona se zatim račva na nekoliko čarobnih vodopada, čiji tokovi se na kraju spajaju i čine tok reke Rače.

Na ovom mestu ostali smo malo duže. Umili smo se, i još jednom divili lepoti jedinstvene prirode. Pročitali smo i poruke na tablama oko izvora, i zamislili se nad njima, a zatim krenuli nazad.

Kaluđerske bare – Manastirski stanovi

Kako iz Bajine Bašte postoji autobus do Kaluđerskih bara, odlučili smo da jedan dan odemo do Tare i posetimo bar jedan njen vidikovac. Do tamo smo putovali istim autobusom kojim smo i došli u Bajinu Baštu – sa prevoznikom Božur 021.

Vožnja je trajala oko pola sata i zaista smo uživali u pogledu kroz prozor – ti divni planinski pejzaži probudili su u nama avanturistički duh i jedva smo čekali da stignemo. Izašli smo kod kultnog restorana Kurta, a zatim krenuli ka hotelu Beli Bor.

Negde na sredini puta videli smo putokaz ka Manastiru srpskih svetitelja – Manastirski stanovi. Ovo je kompleks koji je smatra prvim turističkim objekatom na planini Tari, izgrađen između dva svetska rada. Građevine su opljačkane i spaljene 1943. godine, a 1973. godine započeta je izgradnja spratne kuće sa kapelom, koja je danas posebno zanimljiva posetiocima.

U okviru kompleksa postoji i ergela konja, za ljubitelje jahanja ili one koje bi to želeli da postanu.

Vidikovac Crnjeskovo

Od Manastiskih stanova vodi šumska staza ka vidikovcu Crnjeskovo. Staza je markirana i duga oko 1 km. Ono što je važno napomenuti je da na stazi postoje i upozorenja o opasnosti od mrkog medveda, tako da se preporučuje odlazak u grupi.

Staza do vidikovca je prohodna i lagana, sve do poslednjeg kamenog dela, na kome bi trebalo biti posebno pažljiv. A pogled je veličanstven! Odavde se vide Krstasta stena, i gustom šumom obrasli obronci Tare. Još ako vas gore, kao što je nas, dočeka pravo prolećno sunce -doživljaj će biti potpun.

Vidikovac Crnjskovo — Vidikovac Crnjeskovo

Pošto smo na ovom putovanju videli samo jedan majušni deo Tare, plan nam je da u nekom narednom periodu posvetimo više vremena obilasku pve planinske lepotice. Ako vam je potrebno još informacija o tome kako otići na Taru i šta sve tamo videti, pročitajte ovaj tekst.

Perućac

Perućac je od Bajine Bašte udaljen 13 km, i do njega se lako stiže autobusom sa glavne autobuske stanice. Vožnja traje oko pola sata, a cena karte je 110 din u jednom pravcu

Pošto smo u Perućcu proveli najviše vremena ( tamo smo bili smešteni dva dana), odlučila sam da njemu i njegovim lepotama posvetim poseban tekst, koji vas očekuje već naredne nedelje 🙂

Bajina Bašta – dodatne informacije

Ukoliko vam je potreban smeštaj u Bajinoj Bašti, preporučila bih apartman Zvezdica, čije fotografije možete videti ovde.

Ukoliko vam je potreban taksi, za obilaske po gradu ili za izlete do Tare i Peručca, možete kontaktirati Jocu na broj 064/ 2627- 021

Preporuka za ručak je restoran Tara – veoma lep ambijent, pristojne cene, i zaista ljubazni domaćini.

Ukoliko želite da se zasladite, preporučujem palačinkarnicu Keops, koja ima velik izbor slanih i slatkih palačinki zanimljivih naziva i nadeva.

Ukoliko imate bilo koje pitanje u vezi sa Bajinom Baštom i našim boravkom tamo, pišite mi slobodno putem kontakt forme.

BB Klekovača — Živeli! Pozdrav iz Bajine Bašte!

Da li ste posetitli Bajinu Baštu? Šta vam se najviše svidelo? Slobodno napišite svoje utiske u komentarima.

Tags Bajina Bašta, manastiri, Perućac, priroda, putovanja, Srbija, Tara

Kroz prirodu Srbija

Šta raditi na Zlatiboru? Sedam predloga za aktivan odmor na najposećenijoj planini Srbije

Post author By Deni putuje
Post date September 30, 2019
136 Comments on Šta raditi na Zlatiboru? Sedam predloga za aktivan odmor na najposećenijoj planini Srbije

Ovog septembra smo Marko i ja odlučili da, za promenu, odemo na odmor u Srbiji. Izabrali smo Zlatibor jer smo želeli da udahnemo svež vazduh, prošetamo borovim šumama, te probamo čuvenu komplet lepinju i druge zlatiborske specijalitete. Ako se pitate šta raditi na Zlatiboru, ovo je tekst za vas.

Šetnja do Spomenika na Šumatnom brdu/ Glavudži

Spomenik je od centra Zlatibora udaljen oko 5 km. Staza je uređena i osvetljena, pa se možete prošetati i u večernjim satima. Usput ćete sresti veliki broj prodavaca domaćih proizvoda koji će vas pozvati da degustirate rakiju, med, kupinovo vino, i to obavezno uradite 🙂

Na kraju staze ugledaćete Spomenik partizanima streljanim 1941. godine. Na Spomeniku su ispisani stihovi Vaska Pope: Ne dam ovo Sunca u očima, ne dam ovo hleba na dlanu.

Preporučujem vam da, nakon šetnje do Spomenika, siđete do naselja Gajevi i posetite Krčmu Gaj, u kojoj se služe odlična komplet lepinja i domaće kiselo mleko. Osim ukusne hrane, dah će vam oduzeti pogled na talasasta brda koja okružuju naselje.

Šetnja do vrha Čuker ( 1359 m.n.v. )

Vrh Čuker nalazi se tačno preko puta Spomenika. Šetnja do njega je izazovnija jer je do vrha potrebno preći oko 16 km od centra Zlatibora. Postoji više staza, ali mi smo izabrali stazu kroz borovu šumu koja počinje odmah posle nadvožnjaka. Staza je markirana i kroz šumu se ide do naselja Gajevi, odakle počinju usponi.

Da biste stigli do vrha Čuker, potrebno je da savladate tri strmija uspona. Savetujem da za ovaj izlet izdvojite jedan ceo dan, i da natenane, sa nekoliko pauza, stignete do svog cilja. Pri svakom usponu doživećete veličanstven pogled na okolna brda i na Ribničko jezero.

Šetnja do ranča Zova

Ranč Zova udaljen je od centra manje od 2 km. Osmišljen je tako da je interesantan i starijim i mlađim posetiocima. Za decu je svakako najzanimljiviji mini zoološki vrt u kome mogu videti lame, paunove, prasiće, konje, srnu, jazavce, lisicu, ali i strašne vukove.

Za ljubitelje konja postoji mogućnost terenskog jahanja, kao i škola jahanja. A kad se umorite od šetnje i razgledanja, možete popiti kafu ili sok u maštovito uređenoj bašti kafića.

Ulaz na ranč je 100 din, a radno vreme je svakog dana od 9 do 20h.

Poseta Muzeju Sirogojno i Muzeju pletilja

Staro selo Sirogojno je etno muzej na otvorenom, jedini takav u Srbiji. Njegova izgradnja započela je 1980. godine, prenošenjem graditeljskih objekata zlatiborskog kraja na jedno mesto.

Pored autentičnih brvnara u kojima su smeštene dve okućnice, vajati, ambari, mlekara, furuna, štale, tu je i krčma, koja nudi uživanje u etno ambijentu, ali i u hrani i piću. Mi smo probali pitu sa zeljem, kiselo mleko i kolač Staro selo. Cene su zaista pristupačne tako da preporučujem da se počastite nekim od tradicionalnih specijaliteta.

Na ulazu u Staro selo Sirogojno nalazi se Muzej pletilja. Unikatne džempere pletilja iz Sirogojna nosile su u drugoj polovini 20. veka dame u Italiji, Švedskoj, Nemačkoj , Francuskoj… U Muzeju se čuvaju tekstovi iz modnih časopisa i revija, te pisma i fotografije poznatih ličnosti koje su bile redovni kupci.

Radno vreme Muzeja pletilja je od 9 do 19h u letnjem i od 9 do 17h u zimskom periodu.

Izlet do Stopića pečine

Stopića pećina je fascinantno delo prirode u zaseoku Stopići, po kom je dobila ime. Pećina je duga 1691 m, a za posetioce je uređeno prvih 300m.

Ova pećina je prvenstveno zanimljiva zbog svog prostranog ulaza. Sastoji se od pet dvorana, a u jednoj od njih može se videti vodopad Izvor života. Nama su se najviše dopale Bigrene kade – udubljenja koja se u kišnom periodu napune vodom i prelivaju u vidu kaskada.

Cena ulaznice za pećinu iznosi 250 din. Obilazak će biti najzanimljiviji ukoliko sačekate vodiča da vas povede uređenim stazama i ispriča zanimljivosti. Pri šetnji obratite pažnju na bogati pećinski nakit i stubove koji su nastali njihovim spajanjem – takozvanim pećinskim poljupcem 🙂

Radno vreme pećine je od 9:30 do 18h.

Poseta Gostilje vodopadu

Na 25 km od Zlatibora čeka vas predivan prizor – sa krečnjačke litice visoke 20m obrušava se voda, stvarajući tako jedinstveni Gostilje vodopad.

Od prvog pada voda se kreće dalje, praveći manje vodopade i slapove sve do ušća u reku Katušnicu. Tok vodopada možete pratiti uređenom stazom i pritom udisati svež planinski vazduh, te odmoriti oči u zelenilu šuma.

Vodopad se može posetiti od 9 do 19h u letnjem i od 9 do 16:30h u zimskom periodu. Cena ulaznice je 150 din.

Krstarenje meandrima Uvca i poseta Ledenoj pećini

Pregrađivanjem reke Uvac nastala su tri jezera – Radoinjsko, Zlatarsko i Uvačko. Prizore kojima je Srbija najčešće predstavljena u turističkim vodičima i video zapisima doživećete baš ovde – na jednom od vidikovaca iznad Uvačkog jezera.

Najlepši način da doživite lepotu Uvca u svom njegovom sjaju je da odete na krstarenje. Pritom ćete imati priliku da posmatrate beloglave supove – čistače prirode kojih trenutno u rezervatu ima oko pet stotina.

Krstarenje traje oko četiri sata – sa dva stajanja – kod Ledene pećine i kod vidikovca. Ledena pećina je zaista ledena – temperatura u njoj iznosi uvek 8 stepeni. Za obilazak je potrebno da ponesete čeonu lampu ili mobilni telefon, jer je slabo osvetljena. Stara je oko 4 miliona godina, što se vidi po dužini pećinskog nakita. Ova pećina me je oborila s nogu, a verujem da će i vas.

Na koji ćete se vidikovac penjati, zavisi od vaših vodiča. Mi smo se penjali na Ravni krš – vidikovac koji je otkriven pre dve godine i koji je zaista pristupačan svima. Staza vodi kroz šumu i nema jako strmih uspona. A kad se popnete – sigurna sam da ćete ostati bez teksta. Sedite na travu i uživajte u pogledu, u tšini, u lepoti.

Cena krstarenja meandrima Uvca iznosi 1500 din. Ulaznica u Ledenu pećinu košta 150 din.

Napomena u vezi sa izletima: Na izlete do Sirigojna, Gostilje vodopada, Stopića pećine i Uvca išli smo sa lokalnom turističkom agencijom Zlatibor tours. Cena izleta Sirogojno je 1550 din, cena izleta Uvac je 1000 din.

Napomena u vezi sa smeštajem: Bili smo smešteni u Apartmanu Branka, koji je od centra udaljen 10ak minuta lagane šetnje. Apartman je čist, uredan i sadrži sve što je potrebno da vaš boravak na Zlatiboru bude savršen. Za još informacija o smeštaju posetite ovu stranicu.

Šta još, po vašem mišljenju, treba videti na Zlatiboru? Napišite mi vaše predloge u komentarima.

A ako vam se svideo ovaj, možda vam se dopadnu i sledeći tekstovi:

Prvi put planinar – šta treba da znaš?

Kanjon reke Gradac

Poseta Golubačkoj tvrđavi

Tags priroda, Srbija, Zlatibor

Makedonija Putnica

Vevčani – tradicionalno makedonsko selo koje žubori

Post author By Deni putuje
Post date July 7, 2019
113 Comments on Vevčani – tradicionalno makedonsko selo koje žubori

Pri planiranju putovanja u Severnu Makedoniju naišla sam na podatak da se u blizini Struge nalazi jedno živopisno selo, poznato po Vevčanskim izvorima. Drago mi je da sam taj podatak zapisala u svoj rokovnik, jer je selo Vevčani bilo najprijatnije iznenađenje na ovom našem putešestviju po zemlji gde večno sunce sja.

Do Vevčana smo putovali preko Struge, gde smo se zadržali nekoliko sati. U Strugi smo više od pola sata čekali autobus do sela, a naišao je taman u trenutku kada smo želeli da odustanemo i da se vratimo u Ohrid. Tog dana je vetar bio baš jak, najavljivali su i kišu…Nadu da će autobus doći dali su nam ljudi na stanici koji su strpljivo čekali čak i duže od nas.

Kada smo u daljini videli beli autobus sa natpisom Vevčani, oduševljeno smo skočili sa klupe i pripremili denare za kartu. Povratna karta Struga – Vevčani košta 100 DEN i kupuje se direktno kod vozača. Autobusi voze na svakih sat vremena, a vožnja traje 20ak minuta. Poslednji autobus za Strugu ide u 20h – saznali smo od jedne kovrdžave devojke iz autobusa.

Kako smo se približavali selu, tako je u meni uzbuđenje raslo. U prvom delu vožnje mogla sam kroz prozor posmatrati Ohridsko jezero, a zatim vile i hotele u izgradnji. Zaista ih je mnogo, i sigurna sam da će Struga i cela ova oblast tek turistički zaživeti za nekoliko godina.

Na samom ulazu u selo stoji veliki ćirilićni natpis Vevčani.. Selo je jedino naseljeno mesto istoimene opštine. Veruje se da je nastalo između 6. i 8. veka, kada su se ovde naselili Berziti koji su primili hrišćanstvo.

Vevčani su autentični pre svega zbog arhitekture. Uživali smo u šetnji uskim kaldrmisanim ulicama, prolazeći kraj starinskih makedonskih kuća. Usput smo pozdravljali vredne meštane ovog mirnog mesta, koji nisu navikli na veliki broj turista.

Turisti u Vevčane najčešće dolaze 13. i 14. januara, kada se ovde održava Vevčanski karneval povodom proslave Svetog Vasilija. Tada selom paradira karnevalska povorka sačinjena od meštana koji maskama, gestikulacijom i uzvicima oponašaju demone i đavole. Na pozornici , koja se nalazi u samoj blizini autobuske stanice, se tada izvode živopisne predstave, uz muziku tradicionalnog instrumenta zurle.

Već pri izlasku iz autobusa čuli smo žubor Vevčanskog potoka. Mešao se sa blagim vetrom, koji nam je sada mnogo više prijao nego onaj u Strugi. Pratili smo žubor vode, a nakon par minuta smo ugledali i jedan romantični kutak krivudavog sliva, kraj koga je na klupi sedeo zaljubljeni par. Ulični fenjeri još nisu obasjavali potok. Nadala sam se da ćemo ovde ostati do noći, kako bismo uživali i u tom prizoru.

Vevčanski izvori su, kažu, najlepša prorodna znamenitost ovog mesta i cele Makedonije. Ima ih deset i raštrkani su po planini Jablanici koja se uzdiže nad selom. Deset potoka krči svoj put kroz šume i pećine, sudarajući se i ponovo razilazeći, sve do sela Vevčani. Vijugaju kraj kuća, kroz dvorišta, sporednim i glavnim ulicama, provlače se kroz najsitnije pukotine, čineći da celo selo žubori.

Na prvi pogled se čini da potok ide kroz garažu 😉

Meštani Vevčana koji imaju posede kraj potoka sagradili su drvene mostiće kako bi sebi olakšali prilaz kućama. Mostovi su jaki i sigurni, i mi smo iskoristili svaki od njih da se popnemo i pod nogama osetimo snagu potoka. Sunce se i dalje supešno borilo sa tmurnim oblacima i obasjavalo krupno kamenje kanjona. Tu, na bajkovitim mostićima nastale su i neke najlepše fotografije sa ovog našeg izleta. Zastajali smo na svakih par minuta, da se okrenemo, da dodirnemo ledenu vodu, da se divimo njenoj bistrini.

Na našem poludnevnom izletu uspeli smo posetiti izvor Jankov kamen, koji se nalazi na 1200 m nadmorske visine. Do njega se lagano stiže peške iz centra sela – dovoljno je samo da pratite potok. Pritom ćete uživati u nekim od najlepših prizora koje samo priroda može da stvori. Doživećete nesalomivu prodornost vode koja krši sve pred sobom, idući ka svom cilju.

Izvor Jankov kamen dosegli smo nakon pola sata lagane šetnje. Gore nas je dočekao jedan štand sa suvenirima i improvizovana blagajna – na kojoj niko nije radio. Ulaznica za posetu izvoru košta 20 DEN, ali nismo imali kome da ostavimo novac.

Međutim, kupili smo dva magneta kao uspomenu na naš dolazak ovde i usput popričali sa vlasnikom suvenirnice. Rekao nam je da će Vevčani tek postati turistička destinacija, i da će ceo projekat uređenja finansirati Evropska unija. Izvori su 1999. godine proglašeni spomenikom prirode i od tada je počelo uređenje celog područja.

Kružnom drvenom stazom prošetali smo do izvora Jankov kamen i odmorili se na jednoj od klupa. Tu, okruženi mirisnom šumom, gledajući u bistre potoke koji se prepliću, sudaraju i sjedinjuju, odmorili smo i dušu i telo. Shvatili smo koliko nam priroda znači, koliko leči, koliko opija.

Nakon šetnje i uživanja u netaknutoj prirodi odlućili smo da se vratimo u centar sela i posetimo restoran Via Ignatia. Za ovaj restoran smo se odlučili jer smo od prijatelja čuli da spremaju izvrsnu hranu, u šta smo se posle i sami uverili. Ono što je zanimljivo ovde je da postoji jedan deo restorana u crnogorskom stilu. Baš tu smo se smestili, jer se u glavnom delu održavala neka proslava. Ne znamo da li je vlasnik Crnogorac ili samo ljubitelj Crne Gore 🙂

Marko u autentičnom crnogorskom ambijentu 😉

Pri izlasku iz restorana dočekala nas je suton. Krenuli smo ka autobuskoj stanici, prateći sada već fenjerima obasjan potok. Žuborilo je i dalje, umilno i nežno, a meštani su polako gasili vanjska svetla. Smestili smo se u autobus i puni utisaka krenuli put Struge.

U ruci sam držala magnete sa fotografijama Vevčana. A u srcu sam napravila kutak za još jedno divno mesto.

Da li ste posetili Vevčane? Da li vas je možda ovaj tekst inspirisao da pri sledećoj poseti Makedoniji svratite i do ovog sela?

Ako vam se svideo ovaj tekst, možete pročitati i tekst o opštim informacijama o Ohridu ili tekst o Strugi.

Tags Makedonija, Ohridsko jezero, priroda, selo

Kroz prirodu Putnica Slovenija

Bohinj – jezero koje mami uzdahe

Post author By Deni putuje
Post date August 20, 2018
59 Comments on Bohinj – jezero koje mami uzdahe

Eh, taj Bohinj…Koliko sam samo puta gledala fotografije čarobnog jezera, sanjareći da ću ga jednog dana posetiti. Sve je izgledalo kao san, sve dok se nisam tamo zaista pojavila. Kročivši na tlo gradića Ribčev Laz shvatila sam da se snovi zaista ostvaruju, samo ako se dovoljno potrudimo da ih ispunimo.

Uzbuđenje je počelo da raste od samog dolaska na glavnu železničku stanicu u Kranju. Marko i ja smo nestrpljivo čekali voz za Bohinjsku Bistricu, U turističkom info centru u Kranju dobili smo mapu jezera, koju smo detaljno izučavali. Plan je bio da prepodne provedemo na Bohinju, a da nakon toga odemo do Bleda.

Voz je došao tačno u minut, a mi smo se oduševljeno smestili i pripremili na posmatranje zelenih pejzaža Gorenjske. 70 minuta vožnje nas je delilo od Bohinjske Bistrice, sa presedanjem u mestu Jesenice. Voz je bio krcat – što se i očekivalo, s obzirom na popularnost naše destinacije.

„Zeleno, volim te zeleno…” – sigurno su omiljeni stihovi Slovenaca, jer smo prilikom vožnje primetili da priroda ovde dominira, da je bujna, očuvana i neokrnjena. Slovenci je čuvaju, a ona im zauzvrat daje božanstvene prizore.

„Naredna stanica: Bohinjska Bistrica” – čulo se na razglasu. Gomila ljudi pohrlila je ka izlazu, usput pokupila i nas, tako da smo se za tili čas našli napolju. Sačekali smo da prođu oni koji su u žurbi, i polako krenuli ka gradiću. Do jezera nas je delila staza duga oko 5km, i bili smo spremni za tu šetnju.

Međutim, odmah iza železničke stanice stajao je autobus koji je vozio ka mestu Ribčev Laz, na samu obalu jezera. Zašto ne sačuvati noge i snagu, ipak nas čeka naporan dan? Ušli smo u autobus, i kupili kartu, koja je bila besplatna! Naime, vozač svakom napomene da kupi kartu, koju vam ištampa u vidu fiskalnog računa. Zanimljivo je bilo posmatrati osmehe ljudi koji su pri ulasku, pripremivši novčanik, primetili da je cena karte 0,00€. Ovaj gest mi se veoma dopao, i pokazao je gostoprimstvo Slovenije na najlepši mogući način.

Naredni momenat koji pamtim bio je prvi pogled na Bohinjsko jezero. Nestvarna lepota. Različite nijanse plave, od one najsvetlije do najmodrije. Obasula me je neizmerna sreća i uzbuđenost. Kameni most i crkva krasili su očaravajući ambijent. I stvarno sam se tako osećala – očarano. Nisam ništa pričala. Samo sam gledala, i upijala. Sunčeve zrake, miris šuma, svežinu vetra, zvuk talasa..

Prešli smo kameni most, i krenuli ka jednoj od uvala, gde smo odlučili da provedemo naše prve trenutke ovde. Vreli je avgust, i velika je šteta da se ne osvežimo u kristalno čistoj vodi. Ali, i ledenoj. Toliko ledenoj da se ja nisam usudila da uđem, Marku to nije predstavljalo veliki problem, više krupno kamenje koje je otežavalo sam ulaz u vodu i ležanje na improvizaovanoj plaži. Ja sam se smestila u hlad, jela nektarine koje smo poneli i uživala u pogledu. Stvarno sam se osećala kao na nekom rajskom mestu. Bohinj mi je delovao divlje, još uvek neistraženo. Iako dosta posećeno, nije mi odavalo utisak veoma popularne turističke atrakcije – ovde je najviše bilo Slovenaca. Uživali su tu u vožnji kajaka, biciklizmu, šetnji, kupanju. I što je najbitnije – ovde su mogli da uživaju u miru i tišini. Ovde nema kafića, diskoteka, splavova, nema hordi turista.

Ostatak svog vremena ovde provela sam na jednom kamenu u jezeru, sedeći s nogama uronjenim u ledenu vodu, i gledajući u daljinu. Nirvana. To je ono što mi često nedostaje na putovanjima. Da se isključim, opustim, da ne brinem, da se prepustim…Bohinj mi je to pružio.

U gradiću Ribčev Laz smo kansije prošetali, probali domaći sladoled, hranili jariće, a zatim nastavili ka mestu Ukanc, gde smo želeli da se popnemo žičarom na Vogel i uživamo u pogledu na jezero. Ni prilikom šetnje nismo mogli da odvojimo pogled od jezera, koje je vremenom postajalo sve plavlje.

U jednom trenutku palo nam je na pamet da bismo mogli stopirati do Ukanca, kako bismo uštedeli vreme i od ovog putovanja napravili još veću avanturu. Posle pet minuta zaustavio se jedan automobil – to su bili momak i devojka iz Nemačke, koji su došli u Sloveniju na odmor, i tražili kamp u kom bi mogli da uživaju na jezeru barem dva dana. Ostavili su nas na našem odredištu, a oni su nastavili dalje, jer u ovom kampu nažalost više nije bilo mesta.

U Ukancu se nismo dugo zadržali. Obišli smo kamp i malo odmorili na jednoj od plaža. Prošetali smo u susret planinama koje su se dizale iznad zelenih livada, Idilične slike bile su nam sve vreme pred očima – krivudavi puteljci vodili su do kuća i etno-restorana, kravice su pasle na livadama, a sunce je doprinosilo i našem vedrom duhu. Uostalom, kako da ne budete vedri i nasmejani kad ugledate ovako nešto?

Preko puta samog kampa ide jedan uspon, koji vodi ka žičari i vrhu Vogel. Velika mi je želja bila da se popnem na vrh i sama napravim fotografiju koju sam dugo čuvala na desktopu svog računara. Da tu fotografiju doživim, da je uramim u svojim mislima. Međutim, bezobrazno visoka cena vožnje žičarom od 40 evra za nas dvoje spustila me je na zemlju. Prourokovala je malu dozu sete u meni, ali mi nije umanjila doživljaj Bohinja. Ono što sam videla do tada bilo je sasvim dovoljno da se u mom srcu i mislila napravi jedan bohinjski kolaž, koji tu ostaje uramljen zauvek.

U blizini kampa Ukanc pronašli smo autobusku stanicu, na kojoj smo čekali autobus za Bled. Mapu Bohinja sam vratila u torbu. Bilo je vreme za nova otkrića! A kako sam doživela Bled – pročitajte ovde.

Da li ste vi bili na Bohinju? Da li ste ispunili sebi želju i popeli se žičarom na Vogel? Podelite sa mnom vaše utiske u komentarima!

A ako vam se svideo ovaj tekst, pročitajte i tekst o najlepšem slovenačkom srednjovekovnom gradiću.

Tags Bohinj, jezero, priroda, Ribčev Laz, Slovenija, Ukanc