Danas, 9. 1. 2019. godine, ustala sam s osmehom. Odskakutala sam do šporeta da pristavim kafu, želeći da ovo jutro bude savršeno. Miris vrućeg napitka sa malo mleka proširio se po stanu. Spustivši šarenu šolju na radni sto, uključila sam računar. Dva klika i bila sam tu – na svom blogu. Shvatila sam da već 365 dana počinjem jutro na ovaj način. A danas – danas je poseban dan – prvi blogđendan!
Skrolovala sam mišem po svojoj virtuelnoj knjizi. Šezdeset osam tekstova nastalih u prethodnih godinu dana! U njima žive ne samo moja putovanja, već i moje misli, uverenja, želje, potajna nadanja, hobiji, navike i strahovi. U njima žive i moji saputnici, koji su upotpunili svaki moj dosadašnji korak.
Prvi moj tekst nastao je sasvim spontano, bez ikakve pripreme, i objavljen je u vidu beleške – bez ikakvih očekivanja. Nisam mislila da će ga iko čitati, osim nekolicine mojih prijatelja. Ali – desilo se sasvim suprotno! Belešku je pročitalo više od hiljadu ljudi! Počeli su da mi stižu pohvale od prijatelja, ali i od potpuno nepoznatih ljudi. Moj tekst se širio internetom.
Jedno jutro osvanuo je i u Travel Magazine-u. Urednici sajta su me pitali da li imam blog, kako bi ispod teksta objavili link. Kakav blog? Odakle meni blog? – bile su moje misli nakon pročitanog mejla. Ispod teksta su napisali moje ime i prezime. A ideja o blogu me je kopkala.
jedne večeri, nakon što sam se vratila s posla, pročitala sam na internetu mnoštvo tekstova o blogovima. Iste večeri kreirala sam Deni putuje. Moje srce je plesalo od silnog uzbuđenja. Napokon sam imala nešto svoje. Mesto do kog mogu da svratim kada god poželim. Svesku čije listove ispisujem ličnim doživljajima i ukrašavam svojim omiljenih bojama…
Danas, godinu dana kasnije, mogu reći da je pokretanje bloga bila najbolja odluka koju sam mogla doneti. Šta mi je sve blog doneo?
Blog mi je doneo oslobođenje
Nikad nisam mislila da sedenje za računarom nekoliko sati i kuckanje po tastaturi može da donese oslobođenje. Za mene je oslobođenje bilo šetanje parkom, šumama, praznim ulicama, posmatranje razigrane dece, slobodnih ptica… Radom na blogu sam shvatila da se sve ono što sam na destinacijama posmatrala, doživela, osetila, okusila i pomirisala pretočilo u moju inspiraciju. O nekim doživljajima nikom do tada nisam pričala i prvi put sam ih provukla kroz svoje putopise. Oslobodila sam se sumnje da moje mišljenje nije važno, i stidljivosti koju sam ranije često pokušavala da zataškam. Postala sam samouverenija i blog je postao moj bliski prijatelj koga sam vremenom svima ponosno predstavila.
Oslobodila sam se stega koje sam u početku imala pri pisanju. Prestala sam sebi da postavljam pitanje Da li je ovo dobro? Da li sam ovde preterala? Da li je tekst prekratak? Da li je predug? Sela sam i pisala. I odmah sam primetila poboljšanje. Tekstovi su postali iskreniji i dublji, a i publika mi je dala do znanja da je osetila neku promenu. To mi je bio vetar u leđa da u istom ritmu nastavim dalje.
I, najzad, imala sam osećaj da zaista radim nešto za sebe. Nešto što me ispunjava i što mi zaista donosi radost. Nešto u čemu sam ja zaista ja. Oslobodila sam se mišljenja da je pisanje bloga uzaludno jer od toga „nema hleba”, a i ljudi koji su mi takvo mišljenje nametali. Sada, posle godinu dana, dišem kroz svoje tekstove.
Blog mi je doneo prijatelje – virtuelne i prave
Dok nisam počela da pišem, nisam imala nikakav uvid u srpsku blogosferu. Znala sam za par najpoznatijih blogera, i najčešće sam čitala tekstove o putovanjima. Od trenutka kada sam se učlanila u blogerske Facebook grupe, shvatila sam da je zaista mnogo nas koji delimo istu ljubav prema pisanju. U ovim grupama naišla sam na pravu podršku, a prva koja mi je pružila ruku bila je Ivana sa bloga Orbis Marketing, koja me je spomenula u svom tekstu Pružamo ruke drugim blogerima. Hvala ti Ivana!
U slobodno vreme sam s oduševljenjem čitala putopise Jelene Bašević, autorke bloga Snovi u koferima. U februaru sam saznala da će ta ista Jelena u Novom Sadu održati radionicu Kreativno pisanje na internetu! Prijavila sam se istog momenta! Brojala sam dane do radionice, iščekujući da čujem njenu priču, kao i savete koji su meni, kao potpunom početniku, i te kako bili od pomoći. Jelena nam je na radionici velikodušno odala neke „tajne zanata”, koje su mi bile na umu pri pisanju svakog narednog teksta. A lekcije smo svečano ponovile na masterklas radionici Velika čarolija pisanja krajem decembra. Hvala ti Jelena!
Sa dosta blogera iz Srbije i regiona ostvarila sam kontakt putem mejlova ili privatnih poruka. Oni iskusniji su mi slali reči podrške, smernice i konstruktivne kritike. Najveću podršku u trenucima blokade i manjka inspiracije dao mi je Svjetski Putnik sa bloga Putovanja za svakoga. Hvala, Putniče 🙂
A u mnoštvu kontakata, poslatih poruka i mejlova, pohvala i ktitika, izdvojila se Tanja sa bloga Believe in Unicorn. Tanja, koja je tada živela u Južnoafričkoj republici, majka dva dečaka, pokrenula je 27. januara svoj blog o porodičnim putovanjima. Posle prvih poruka smo se zbližile i osećala sam kao da se poznajemo celog života! Naši stilovi života i pisanja se potpuno razlikuju, ali nas veže ljubav prema otkrivanju neotkrivenog. U julu smo se napokon i upoznale, i sa njom sam ostvarila svoje prvo pravo blogersko prijateljstvo 😉 Ona voli da kaže da sam joj ja najbolja blogodrugarica. Tanja, i ti si moja 😉
Blog mi je doneo nova znanja
Samo kreiranje bloga zahtevalo je od mene da naučim neke osnovne komande u WordPressu i da ih primenim u praksi. Blog sam kreirala samostalno, za nekoliko sati jedne večeri. To zaista nije komplikovano, ali je za mene, koja se uopšte ne razumem ni u računare ni u sajtove, to bio ogroman uspeh. Često su mi postavljali pitanje: „Ko ti je radio blog? ”A ja sam ponosno i sa širokim osmehom odgovarala: „Ja, sama!”
A onda – društvene mreže. Do tada sam imala samo lični Facebook profil, na kom sam kačila fotografije, pesme i statuse. Tu sam objavila i svoje prve tekstove, u beleškama. Prijatelji su me zbog toga iskritikovali, jer te beleške nisu vidljive i potrebno je nekoliko klikova da bi se do njih došlo. Zašto ne napraviš Facebook stranicu? I Instagram profil? – pitali su me. Posle nekog vremena sam shvatila da moram, ukoliko želim da me ljudi primete. Uložila sam dosta vremena i truda kako bih naučila što više o oglašavanju na društvenim mrežama, pre svega o Instagramu, od koga me je u početku bolela glava! U tome su mi najviše pomogli Ivanini tekstovi.
Kako za pisanje nije dovoljan samo talenat, već i mnogo, mnogo vežbe ( da, vežba je važnija od talenta), trudila sam se da svakodnevno pišem. Da se igram rečima, da pokušam da izrazim svoje misli na više načina. Objavljivala sam redovno na Instagramu i Facebook-u fotografije uz opis ( eng,. caption) i to mi je bila najbolja vežba! A osim što sam vežbala pisanje, učila sam se i istrajnosti.
Nova znanja će tek stizati – i preda mnom je veliki zadatak da naučim što više o internet marketingu, fotografiji, da unapredim pisanje…Svesna sam da su novine neminovne, ali sam spremna da idem u korak s njima.
Sa blogom su stigle i nove šanse
Blog mi je pomogao pre svega u mom primarnom poslu – moji čitaoci sve češće postaju moji učenici. Pitaju me kada ću početi da pišem blog na nemačkom, a pošto to još uvek nemam u planu, donesem im neki tekst sa bloga preveden na nemački, da im bar malo ugodim.
Pokretanjem bloga sam dobila i šansu da širim humane ideje. Ono što sam pre, kao studentkinja, uspevala volontirajući, sada uspevam online. Moj tekst o Magičnoj pošti doneo je projektu mnogo novih saradnika. Tako sam shvatila kolika je moć interneta i drago mi je što sam uspešno posredovala između dobre humane ideje i humanih ljudi.
I ptice na grani znaju da je teško zaraditi od bloga u Srbiji. Blog sam pokrenula iz ljubavi i želje da imam svoj kreativni kutak. Ali, nećemo se lagati – svaka šansa za zaradu na blogu je dobrodošla. Ako u nešto ulažem vreme i trud, svakodnevno, bilo bi lepo da jednog dana mogu potpuno da se posvetim tome i da od toga živim.
Za sada sam dobila šansu da putujem besplatno, a dati večitoj lutalici besplatno putovanje najlepša je nagrada! Hvala Marijani i Srđanu iz turističke agencije Putokaz 021 koji su pročitali moje tekstove i ponudili mi saradnju. Nadam se da ćemo se i dalje družiti, na nekim novim destinacijama!
I za kraj prve blogerske godine…
Pre svega, hvala svima koji su tokom ove godine svraćali na moj blog. Hvala onima koji su čitali, hvalili, kritikovali, komentarisali, delili. Hvala i onima koji nisu na društvenim mrežama, ali su bili moralna podrška tokom čitave godine. Posebno mom Marku, što je ove godine istrpeo moje nalete kreativnosti i ispratio moje putničke želje, što mi je davao savete oko fotografisanja i dao ideju da ovaj rođendan nazovem „blogđendan”!
Hvala darodavcima moje nagradne igre „U susret blogđendanu” koji su se odazvali mom pozivu i dodelili čitaocima sjajne nagrade: Sanji iz Dunavskog raftinga, Strahinji iz Rekreativno – planinarske sekcije Novi Sad. Draganu i Milici iz Papirnice Krug, mojoj kreativnoj Saški iz Saškinih decoupage rukotvorina, Ivani iz Knotting Matters NS, turističkim agencijama Putokaz 021. Putomanija i Barcino Tours.
I za kraj, hvala Jeleni Antonić iz Slatkog kutka kod Jelene, koja mi je napravila prvu blogđendansku tortu! Što je za mene ručno izvajala Evropu, kojom putujem poslednjih godina, i kofer pun uspomena, doživljaja i snova, i što je zastavicu zadenula negde u Baltičko more, prvo more u kom sam plivala kao studentkinja!
Ne znam gde će me staze odvesti ove godine, odlučila sam da sve prepustim slučaju. Ali, sigurna sam da nijedna staza neće biti slepa ulica. Jer, kako je rekao Kafka, staze nastaju hodanjem. A ja hodam i dalje.