Tag: Srbija

Srbija

Istočna Srbija: Vrelo Grze, Lazareva pećina, Lazarev kanjon i Brestovačka banja

Post author By Deni putuje
Post date April 8, 2021
2 Comments on Istočna Srbija: Vrelo Grze, Lazareva pećina, Lazarev kanjon i Brestovačka banja

I dalje smatram da je zajedničko putovanje najbolji način da s nekim provedem kvalitetno vreme. Zbog toga smo Jovana i ja jednog septembarskog dana krenule u otkrivanje istočne Srbije, sa prijateljima iz turističke agencije Putokaz 021.

Pitate se sigurno: ko je Jovana? Istina, nisam je ranije spominjala, pa je red da je predstavim. Jovana je jedna divna devojka iz Kragujevca, emotivna duša koja obožava književnost i prirodu. Još jedna zanimljiva činjenica: nas dve smo rođene istog dana, iste gpdine i trenutak kada smo to saznale je bio i trenutak kada smo počele intenzivnije da se družimo. P.S. Ranac koji nosim na većini izleta je baš poklon od nje 🙂

Na izlet smo krenule veoma rano, ali kad se radi o putovanjima, nije nam teško da se produdimo u 4h 😉 Od Novog Sada do vrela Grze delilo nas je oko četiri sata vožnje, koa sam uglavnom prespavala. Kada sam malo došla k sebi, slušala sam zanimljive priče vodiča Srđana, i razgledala osunčanu okolinu. Dan je bio kao savršen za šetanje po prirodi, a ja sam za tu priliku obula svoje omiljene, planinarske cipele!

Vrelo Grze

Zaštićeno područje Vrelo Grze obuhvata sam izvor reke i njenu dolinu. Grza izvire podno Kučajskih planina i duga je 23km. Leva je pritoka Crnice, koja prolazi kroz Paraćin i uliva se u Zapadnu Moravu.

Od mesta gde nas je ostavio autobus šetale smo uzvodno do samog izvora. Bilo je rano jutro, pa nije bilo mnogo posetilaca, ali smo primetile nekoliko familija koje su se pripremale za roštiljanje na izletištu. Šetnja uz reku je svakako veoma opuštajuća a posebno kada ste okruženi ovakvim ambijentom.

Kad smo stigle do vrela, dvoumile smo se: da li se smestiti negde u hlad, osluškivati mir i upijati različite nijanse zelene koje se mestimično stapaju i razilaze? Ili nahraniti radoznalost, te krenuti nepreglednim stazama uzbrdo i saznati kuda vode?

Napravile smo neki kompromis, te zašle malo dublje u šumu, prateći putokaz ka pećini. Nakon što je nismo našle, vratile smo se ponovo do izvora i ostatak slobodnog vremena provele kraj bistre zelenkaste reke. Posmatrale smo rečne kaskade, prelazile preko drvenih mostića, umile se ledenom vodom sa izvora…

Jedino šro je pokvarilo naš utisak o ovom blagu istočne Srbije jeste nemar posetilaca koji za sobom ostavljaju smeće, i nonšalantno se odnose prema onoome što treba da čuvamo i negujemo. Više o ovoj temi pročitajte ovde.

Lazareva pećina

U mestu Zlot, na nadmorskoj visini od 291m, nalazi se Lazareva pećina. Smeštena je kraj Lazareve reke i do nje se stiže kada se pređe viseći most. Ako ste ranije čitali moje tekstove, znate da imam strah od visine, tako da mi je prelazak preko ovog mosta bio prava avantura. Posebno iz razloga što se baš ljuljao 🙂

Veruje se da je Lazareva pećina najduža pećina u Srbiji. Za posetioce je uređena staza od oko 800m, kojom nas je proveo jedan mili i duhoviti stariji vodič. Jedini stanovnici pećine su slepi miševi, koji se nalaze u posebnom delu pećine, zabranjenom za posetioce.

Prirodno izrezbareni stalaktiti i stalagmiti krase svaku od pećinskih dvorana, a svako od nas je pred sobom video neku drugačiju figuru sačinjenu od pećinskog nakita. Ipak, speleolozi su ove figure nazvali Draperije, Fontana želja, Dirigent, Glava bizona, Devojački balkon…

U zidovima su pronađene i kosti pećinskog medveda, pećinskog lava i pećinske hijene, za koje se veruje da potiču iz kamenog doba i da ih je donela voda.

Temperatura u pećini varira od 8 do 12 stepeni, tako da savetujem da ponesete jaknu, čak i ako idete u letnjem periodu.

Lazarev kanjon

Lazarev kanjon je najduži i najdublji kanjon istočne Srbije. Nalazi se na obodu planine Kučaj i obuhvata sliv Zlotske reke, pritoke Crnog Timoka. Spada u zaštićena prirodna dobra prve kategorije.

Na našem izletu popeli smo se na prvi od vidikovaca na liticama kanjona – Dubašnica, sa kog se pruža veličanstven pogled na fantastičnu prirodu. Pešačka staza do ovog vidikovca nije naporna, te je mogu preći i deca i starije osobe. Ima nekoliko manjih uspona koji su lako savladivi uz malo truda i entuzijazma.

Nas dve smo se malo – malo okretale i posmatrale područje iza nas. Kako smo se penjale, pogled je bivao sve interesantniji, a poslednji korak doveo nas je do impresivnog.

Pošto je ovo bio izlet na kom smo posećivali nekoliko lokaliteta, nismo se penjale dalje ( iako smo želele), već smo planinarenje i uživanje u čarima kanjona ostavile za neku individualnu posetu. Ako vas zanima kako stići do ostalih vidikovaca, možete se informisati na ovoj stranici..

Brestovačka banja

Za kraj našeg obilaska ovog srpskog kraja provozali smo se do Brestovačke banje. Ovo je jedna od najstarijih banja u Srbiji, ušuškana mešu stoletnim šumama na 385m nadmorske visine, kraj rečice Pujice.

Svoj procvat je doživela u vreme Miloša Obrenovića, koji je ovde imao svoj, nažalost napušteni, konak. Danas je većina objekata u Banji zapuštena i prazna. Jedan od razloga dolaska malobrojnih turista ovde, jeste priroda koja zaista oduzima duh, i lekovite vode: za oči, želudac i živce.

Pri dolasku smo videle nekoliko meštana koji prodaju domaće proizvode, a jedna baka je prodavala magičnu biljku raskovnik. Kažu da ova biljka donosi pozitivne životne promene onome ko je unese u kuću i okrene na istok. Pošto nisam našla nijedan drugi suvenir koji bih mogla poneti kući, kupila sam jedan raskovnik. Ne znam da li je delovao, ali su mi se od septembra u životu dogodile stvarno lepe stvari 🙂

Ako ne nađete drugi razlog da posetite Brestovačku banju, onda neka to bude da kupite raskovnik od jedne fine bake. Javite da li je delovao 🙂

Nadam se da sam uspela da vam prenesem utiske iz obilaska istočne Srbije sa Putokaz 021 i da vas motivišem da posetite sve ove lokalitete. Ukoliko ste kao ja, bez automobila, savetujem da iskoristite jednodnevne izlete sa turističkim agencijama i obiđete i ovaj nekomercijalizovani deo Srbije.

Moje utiske iz Resavskog i Homoljskog kraja pročitajte ovde.

A Ako biste pre na zapad, tu je i tekst o Zlatiboru.

Za zaljubljenike u Frušku goru napisala sam tekst o poseti Vrdniku.

Tags istočna Srbija, priroda, Srbija

Srbija

Šta posetiti u banji Vrdnik: Devet predloga za aktivan odmor

Post author By Deni putuje
Post date March 19, 2021
77 Comments on Šta posetiti u banji Vrdnik: Devet predloga za aktivan odmor

Banja Vrdnik je poznato lečilište na Fruškoj gori, udaljeno samo pola sata vožnje od Novog Sada. Bilo da želite da šetate šumovitim predelima, posetite neki od fruškogorskih manastira, istorijskih lokaliteta ili vidikovaca, u Vrdniku ćete naći nešto za sebe. Ovim tekstom želim da vam predstavim devet predloga za aktivan odmor, kako biste manje vremena proveli u organizaciji, a više u uživanju.

Pa, da krenemo!

Manastir Vrdnik – Mala Ravanica

Veruje se da je ovaj manastir izgrađen krajem 15. ili početkom 16. veka. O njemu se vrlo malo znalo, sve dok ga nisu naselili monasi iz manastira Ravanica, od kada postaje poznat i kao Mala Ravanica.

Ovde su se do 1942. godine nalazile mošti kneza Lazara, a manastir je posebno zanimljiv jer je jedini fruškogorski manastir u naseljenom mestu.

Njegov konak ubraja se u najlepše na Fruškoj gori. Nama se posebno dopala staza koja sa glavnog puta vodi ka manastiru.

Manastri Vrdnik - Mala Ravanica — Manastir Vrdnik – Mala Ravanica

Zgrada stare Železničke stanice

Od 1899. do 1969. godine bila je aktivna železnička pruga Vrdnik – Ruma, za potrebe transporta uglja iz vrdničkog ugljenokopa. Zgrada stare železničke stanice izgrađena je 1901. godine i zatvorena je ubrzo nakon što je transport uglja obustavljen.

Danas u Vrdniku možete videti ovu šarmantnu zgradu, koja je samo simbol nekih prošlih vremena. Zvižduk voza se više ne čuje u Vrdniku, a o postojanju ove pruge možete saznati samo na osnovu spomen – table ispred usamljene pastelne zgrade.

Kuća Milice Stojadinović – Srpkinje

Milica Stojadinović – Srpkinja bila je istaknuta srpska književnica, čijem talentu i lepoti su se divili mnogi, među njima i veliki Njegoš.

Rođena je 1828. godine u Bukovcu, ali se njena porodica već 1829. seli u Vrdnik, gde je provela detinjstvo i načinila prve pesničke korake u duhu rodoljubive poezije. Sa 13 godina objavljuje prvu pesmu u Srpskom narodnom listu, a nakon toga i u drugim književnim časopisima.

Smatra se i prvom ženom – ratnim izveštačem, jer je 1862. godine objavila svoju ratnu reportažu iz Beograda Srce i barikade. Uprkos velikom značaju, umire u potpunom siromaštvu, u Beogradu, 1878. godine.

Danas se u Vrdniku nalazi kuća u kojoj je provela najveći deo svog života. Kuća je, nažalost, u jako lošem stanju. a pored nje se nalazi spomen – tabla koja ukazuje da je ovde nekad živela žena izuzetnog talenta,

Njena bista nalazi se od 1912. godine u dvorištu manastira Vrdnik.

Kuća Milice Stojadinović - Srpkinje — Kuća Milice Stojadinović – Srpkinje

Zaboravljene Novosađanke

Stepenice koje ne vode nikuda

Vrdničke stepenice su sigurna jedna od najzanimljivij atrakcija ovog vojvođanskoh mesta. Pedeset i osam stepenika vode sa glavnog puta direktno u šumu i vode do platoa na kom – nema ničega!

Zaintrigirala nas je priča o misterizonim stepenicama, pa smo se kod meštana raspitali o njihovoj svrsi. Postoje dve verzije priče: neki kažu da su ove stepenice sagrađene za potrebe kasarne koja je trebalo da se izgradi na platou. Drugi tvrde da je reč o ostacima starog kamenoloma koji je u blizini, a vodile su do kućice koja se nalazila na platou.

Šta vi mislite?

Vrdnička kula i etno selo

Vrdnička kula je simbol Vrdnika, lokalitet star 1700 godina!Donžon kula visine 18m uzdiže se na 400 mnv.

Veruje se da je izgrađena sredinom 3. veka, da su je opsedali Huni i Avari, a da su joj poslednji udarac zadali Turci u 15. veku. Od tada kula nažalost nije obnavljana, ali su postavljene metalne konstrukcije koje omogužavaju razgledanje njene unutrašnjosti, kao i klupe za odmor oko samog lokaliteta.

Kada krenete ka Vrdničkoj kuli, naići ćete i na istoimeno etno selo sa restoranom i crkvom. Mene je jako podsetilo na Etno selo Stanišići. Ovde se možete snestiti prilikom boravka u Vrdniku, ako želite malo drugačiji ambijent. Restoran nas, priznajem, nije oduševio.

Hotel Fruške terme

Ukoliko ste željni wellness-a i želite da svoj boravak u Vrdniku začinite pravim uživanjem, možete iskoristiti wellness ponudu hotela Fruške terme. Nama to, nažalost, nije uspelo, jer su pristup wellness- u imali samo gosti hotela ( bio je državni praznik), ali možda vi budete imali više sreće.

Više informacija o ponudi hotela možete videti na njihovom sajtu.

Vodopad Lazin vir

Da biste došli do ovog vodopada, potrebno je da malo zađete u šumu. Od centrs Vrdnika do vodopada potrebno vam je 20ak minuta hoda. Mi smo imali tu sreću da vidimo zaleđen vodopad i potočić, dakle da uživamo u pravoj zimskoj idili. Dok su se sunčevi zraci probijali kroz ogolelo granje.

Meni je ovo bio prvi put u životu da sam videla zaleđeni vodopad. Morala sam ga dodirnuti! Kako vam se čini?

Izvorište i manastir Jazak

Ako ste nekad išli na Fruškogorski maraton, sigurno ste posetili i selo jazak sa istoimenim izvorom i manastirom. Udaljenost Vrdnik – Jazak je oko 4 km i to može biti odličan izbor ukoliko želite da odete na poludnevni izlet.

Izvorište Jazak je veoma popularno ne samo među meštanima ova dva, već i okolnih vojvođanskih sela. Neretko ćete ovde sresti ljude koji toče hladnu vodu sa izvora, a to obavezno uradite i vi ukoliko se ovde nađete.

Na 200 m od izvorišta je i ženski manastir Jazak, izgrađen 1736. godine. Čine ga manastirska crkva sa trospratnim zvonikom, koja je sa tri strane okružena konacima, a sa četvrte manastirskom portom. Kako je odvojen od sela, u dvorištu manastira vlada potpuni mir.

Restoran Stari orah

Za kraj bih želela da vam preporučim i restoran u kom smo ručali dva puta prilikom naše posete. To je restoran Stari orah koji nas je oduševio ambijentom, gostoljubivošću i hranom.

Obavezno probajte butkice i rebarca s renom, a za poneti uzmite palačinke sa njihovim belim kremom. Verujte mi da se nećete pokajati.

Da li biste dodali još neku aktivnost na ovu listu? Šta je ono što se vama u Vrdniku dopalo? Ako do sada niste, nadam se da ćete uskoro posetiti ovaj fruškogorski biser. Čekam vaše utiske!

Tags aktivan domor, banje, Fruška gora, Novi Sad, priroda, Srbija

Srbija

Perućac – kako stići i šta raditi u idiličnom mestu pokraj Drine

Post author By Deni putuje
Post date July 2, 2020
64 Comments on Perućac – kako stići i šta raditi u idiličnom mestu pokraj Drine

Perućac je selo u zapadnoj Srbiji, 13 km udaljeno od Bajine Bašte. Smešteno između planinske lepotice Tare i vijugave Drine, pravo je mesto za odmor, opuštanje i uživanje u prirodi, mirisima, i ukusima zapadne Srbije. U Perućac je najbolje doći na dva – tri dana, kako biste natenane upili svu njegovu lepotu.

Kako stići?

Ako nemate automobil, do Perućca možete doći autobusom, sa presedanjem u Bajinoj Bašti. Mi smo prvog dana, zbog kofera, ipak izabrali taksi, koji nas je dovezao do našeg smeštaja za 900 din. Svaki naredni put smo išli autobusom, čija je cena 110 din u jednom pravcu.

Vožnja autobusom Bajina Bašta – Perućac za nas je bila veoma zanimljiva. U zavisnosti od muzičkog ukusa vozača slušali smo narodnu ili rock muziku, jednom prilikom smo slučali i Zelje, čestitke, pozdrave povodom rođenja jednog dečaka 🙂 Ovakvi momenti uvek pamtimo, i potpuno je drugačiji doživljaj mesta kada se vozimo lokalnim prevozom.

To, naravno, može imati i svoje mane – može se desiti da autobus ne dođe, da imate pogrešan red vožnje pa zakasnite/ poranite ( što se nama desilo)…Međutim, to je sve deo putovanja, i sve te nezgode prerastu u anegdote koje se kasnije prepričavaju s osmehom 🙂

Aktivnosti u Perućcu

Reka Drina i Drinska regata

Drinu su nekada zvali Zelenika, zbog izrazito zelene boje po kojoj je prepoznatljiva. Pored epiteta zelena, uz Drinu se vezuje i epitet kriva, zbog njenog krivudavog toka.

Najpoznatija manifestacija na reci Drini je Drinska regata, koja se održava svake godine na leto, i okuplja veliki broj turista iz Srbije i regiona. Drinska regata počinje baš u Perućcu, i to sa ovog mesta na fotografiji:

Ove godine regata će biti održana od 15. do 18. jula. Sve informacije možete naći ovde.

Reka Vrelo – reka Godina

Reka Vrelo je simbol Perućca i jedan od razloga zašto domaći, ali i strani turisti posećuju ovo mesto. Vrelo se smatra jednom od najkraćih reka u Evropi, i kažu da je duga tačno 365 m, pa je zbog toga zovu i Godina.

Reka Vrelo - Godina — Reka Vrelo – Godina

Međutim, nije samo njeno ime ono što privlači. Divan je vodopad na njenom izvoru, a još veličanstveniji njen strmoglavi pad u Drinu, gde nastaje vodopad Vrelo. Zanimljiva je Godina – izvire hitro, teče lagano, a onda se svom svojom snagom ulije u Drinu, koja je dalje nosi svojim kanjonom.

Na reci smo bili više puta tokom našeg boravka,jer nam se toliko svideo mir koji ovde vlada. Posmatrali smo kalifornijske pastrmke i druge ribe koje su ovde nastanjene, u blizini jednog od mostića na reci.

Vodopad Vrelo se može videti samo sa Drine, iz čamca, pa smo za to iskustvo nažalost bili uskraćeni zbog lošeg vremena koje nas je zadesilo prilikom posete. Međutim, verujemo da ćemo ga videti narednom prilikom 🙂

Mramorje

Mramorje je srednjovekovna nekropola stećaka – hrišćanskih nadgrobnih spomenika iz 14. i 15. veka. U Perućcu ih ima 88, a samo jedan ima ukras u obliku kruga, dok su ostali neukrašeni i bez natpisa. Svi spomenici su klesani od jednog komada krečnjačke stene i teški po tri tone.

Park sa stećcima u Perućcu otvoren je za posetioce svakoga dana. Međutim, nema nikog ko bi ovo istorijsko blago čuvao, pa se noću ovde često skuplja nemarna omladina, koja sedi na spomenicima i ostavlja smeće za sobom. Nadam se da će se ovo u budućnosti promeniti, kako bi se ovaj deo istorije sačuvao i za naredna pokolenja.

Perućačko jezero

Perućačko jezero je veštačko jezero, nastalo pregrađivanjem toka Drine za potrebe hidroelektrane Bajina Bašta, puštene u rad 27. novembra 1966. godine.

U letnjim danima jezero je savršeno za kupanje, vožnju čamcima pecanje…Izgrađena je plaža za posetioce, a tu su i pontoni sa bazenima za decu, Posebno su fotogenične i atraktivne kućice na vodi koje možete iznajmiti, kao što je to uradila Jovana.

Postoji mogućnost iznajmiljivanja čamaca, kanua i pedalina za samostalno otkrivanje kanjona Drine i potpuno uživanje u čarima čarobne reke.

Do jezera iz samog Perućca možete stići automobilom, biciklom, ili peške – tamo ste za 25- 30 minuta laganog hoda.

Krstarenje do Višegrada

Sa Perućačkog jezera, tokom sezone, u julu i avgustu, možete krenuti na celodnevno krstarenje do Višegrada u Bosni i Hercegovini. Ove ture organizuje lokalna agencija Tara Tours, a cena po osobi je 2500 din.

Nažalost, zbog lošeg vremena u junu nismo uspeli da odemo na ovo krstarenje, što nam je bila najveća želja. Ipak, to je samo još jedan razlog da se vratimo Perućcu.

Umesto toga, otišli smo do Bajine Bašte i tamo posetili manastir Rača, izvor Lađevac, BB Klekovaču, te napravili izlet do Kaluđerskih bara. O svim obilascima možete čitati ovde.

Gde jesti u Perućcu?

U samom Perućcu postoje dva restorana – popularni restoran Vrelo, i Drinska priča.

U restoranu Vrelo nismo bili. Iako se nalazi na atraktivnoj lokaciji, iznad samog vodopada, odlučili smo da ga zaobiđemo iz dva razloga. Prvo – zbog iskustva nezadovoljnih posetilaca s kojima smo razgovarali pre samog dolaska, koji su se požalili na hranu i visoke cene. Drugo – zbog toga što smo želeli da podržimo drugi, često zapostavljeni restoran, o kom nema reči na stranicama turističkih organizacija.

U restoran Drinska priča išli smo na doručak i ručak. Bili smo prezadovoljni. Restoran nije prefinjen niti ima fanstastičan pogled. Ali, konobari su srdačni, hrana je ukusna, cene su pristupačne. Čisto je i uredno. Još jedan plus je to što nije prenatrpan i uvek ćete jesti na miru i uživati u ručku bez ikakvog pritiska. Restoran nudi kuvana jela i jela sa roštilja, a tu su i poslastice, koje nažalost nismo probali, jer nismo mogli 🙂

Smeštaj u Perućcu

Bili smo smešteni u kući na samom kraju sela, u blizini mesta gde počinje Drinska regata – u apartmanu Anđela. Vlasnici imaju dva apartmana – sa jednom, i sa dve spavaće sobe. Kuća je imala sve što nam je bilo potrebno za prijatan boravak, a od divnog domaćina Buce dobili smo dosta korisnih informacija o samom mestu i mogućnostima obilazaka.

Ovu kuću smo izabrali pre svega zbog okoline – zaljubili smo se u zeleni ambijent u kom je smeštena, i u veliko dvorište, koje je posebno atraktivno za porodice sa decom. Ukoliko vam se sviđa ova kuća, više fotografija i informacija možete videti ovde.

Da li ste bili u Perućcu? Kakve su vaše uspomene na njega? Šta vam se najviše svidelo? Pište mi slobodno u komentarima 🙂

Tags Bajina Bašta, Perućac, Srbija, Tara

Srbija

Bajina Bašta – kako stići i šta videti

Post author By Deni putuje
Post date June 12, 2020
104 Comments on Bajina Bašta – kako stići i šta videti

Bajinu Baštu sam ove godine posetila prvi put ( kraj maja 2020. godine). Slušala sam priče o lepoti ovog gradića, koga grle planina i reka, kao i o gostoljubivosti njegovih stanovnika, Bajinobaštana. Ovim tekstom želim da vam pomognem da organizujete svoje putovanje, ako niste sigurni kako do tamo stići i šta videti.

Bajina Bašta je gradić u Zapadnoj Srbiji, smešten na desnoj obali zelene Drine, u podnožju planine Tare. Zanimljivo ime mesta potiče verovatno iz turskog perioda – veruje se da je na ovom području živeo neki Baja koji je imao velike posede, bašte. Grad je zvanično nastao 12. jula 1858. godine, kada je knez Aleksandar Karađorđević izdao rešenje o osnivanju varošice.

Kako stići?

Bajina Bašta je od Novog Sada udaljena 237 km, a od Beograda 166 km. Pošto nemamo automobil, do Bajine Bašte smo putovali autobusom iz Novog Sada. Autobusi na ovoj relaciji saobraćaju dva puta dnevno, a cena povratne karte je 1790 RSD. Putovanje traje oko 5 i po sati. Red vožnje možete proveriti na ovom linku.

Bajina Bašta reka Pilica — Bajina Bašta – reka Pilica

Putovali smo sa prevoznikom Božur 021, što i vama preporučujem. Autobusi su udobni, čisti i prostrani, a imate i mogućnost punjenja telefona. Vozači su zaista odlični, i sigurno će vas odvesti do željene destinacije. Ovaj autobus inače ide do Tare i Zlatibora, tako da ih možete kontaktirati ukoliko planirate posetu ovim planinama.

Šta posetiti?

Kućica na steni

Kućica na steni je simbol i jedan od najfotografisanijih motiva Srbije. Po legendi, Marko Kraljević je želeo da pređe na levu obalu Drine, a da njegov konj Šarac pritom ne pokvasi noge. Junak je uzeo stenu i bacio je usred reke, na koju je Šarac skočio i odbacio se na drugu stranu. I dan – danas, kažu, se na steni vidi otisak konjskog stopala.

Što se tiče same drvene kućice, ona je prvobitno nastala 1968. godine, u igri bajinobaštanskih dečaka, koji su na steni od dasaka sagradili malu kućicu. Nakon što ju je nabujala Drina odnela, 1969. je na steni je sagrađena čvrsta kućica – ista kao što je ova koju vidimo danas. Tokom godina, moćna Drina je rušila kućicu šest puta, a meštani su je obnavljali. Ona koju vidimo danas sagrađena je 2011. godine, i ojačana je sa dva betonska stuba.

Ako i vi želite da vidite ovu kućicu, koja je odraz sklada prirode i čoveka, potrebno je da dođete do restorana Studenac u Bajinoj Bašti i da se spustite do reke. Fotogenična je iz svih uglova, a najlepša, čini mi se, u zoru i suton, kada je i najmanje posetilaca u njenoj blizini.

BB Klekovača

Da li ste znali da je 1905. godine u Srbiji otvorena prva srpska destilerija? I to baš u Bajinoj Bašti? Prva rakija koja je tada proizvedena bila je šljivovica sa dodacima lekovitih bobica kleke – klekovača, po kojoj destilerija i dobija naziv.

Danas se u ovoj destileriji proizvodi osamnaest vrsta rakija vrhunskog kvaliteta, od najboljeg voća Zapadne Srbije. Rakija se čuva u hrastovim buradima dok ne dostigne željeni kvalitet, a zatim prebacuje u bakarne, koji taj kvalitet zadržavaju.

Destilerija je za posete otvorena radnim danima od 9 do 15h. Ovde ćete čuti priču o njenom nastanku, degustiraćete prvoklasne rakije, od svetlih do obojenih, i uz svaku degustaciju saznati nešto novo od vodiča Vlade.

Probaćete Nijansu, klasičnu Klekovaču, Ticu, rakiju od divlje kruške, maline, ali i rakiju 1858, čija je godišnja količina ograničena na simboličnih 1858 litara. U destileriji takođe možete kupiti litarske, polulitarske, ali i popularne unučiće za poklon porodici i prijateljima.

Godine 1858, osnovana je Bajina Bašta — 1858. godine osnovana je Bajina Bašta

Ukoliko nećete imati priliku da uskoro posetite destileriju, a želeli biste da probate ovaj srpski brend, rakije možete poručiti i online na ovom linku.

Manastir Rača

Šest kilometara od Bajine Bašte nalazi se srednjovekovni manastir Rača, koji se smatra zadužbinom kralja Dragutina.

Manastir je okružen zelenilom Tare, a leži kraj rečice Rače, nadomak istoimenog sela. Sam boravak ovde će vas ispuniti mirom i blagostanjem, kako zbog dražesne prirode u kojoj je smešten, tako i zbog duhovnog i kulturnog bogatstva kojim manastir pleni.

Za vreme Drugog svetskog rata je u manastiru čuvana najstarija sačuvana knjiga pisana na srpskom književnom jeziku – Miroslavljevo jevanđelje. Danas se u njemu čuva deo močtiju kralja Dragutina.

Do manastira smo otišli taksijem ( cena 500 din), a vratili se peške, kako bismo još malo uživali u prirodi i pritom posetili i selo Rača. Od manastira do sela se ide uz rečicu Raču, koja vas prati svojim žuborom.

Vrelo i vodopad Lađevac

Od manastira Rača vodi 5 km duga staza do vrela i vodopada Lađevac – izvora reke Rače. Postoje dve staze – drumska i šumska. Zbog velikih padavina tih dana, izabrali smo drumski put, koji je malo duži, ali manje tehnički zahtevan.

Na putu do Lađevca udisali smo svež planinski vazduh, mirisali paprati, videli jedno lane iz daljine, pozdravili jednog psa čuvara, pričali sa meštanima sela…Do Lađevca smo stigli za 50 min laganog hoda od manastira.

Vrelo Lađevac deo je zaštićenog rezervata prirode Kanjon Rača u okviru Nacionalnog parka Tara. Nalazi se na nadmorskoj visini od 498 metara, i do samog izvora stiže se strmim stepenicama.

Voda sa izvora Lađevac je temperature 15- 18 stepeni, i smatra se lekovitom. A posebno je lekovit boravak ovde, među krečnjačkim stenama iz čijih pukotina šiklja čista voda. Ona se zatim račva na nekoliko čarobnih vodopada, čiji tokovi se na kraju spajaju i čine tok reke Rače.

Na ovom mestu ostali smo malo duže. Umili smo se, i još jednom divili lepoti jedinstvene prirode. Pročitali smo i poruke na tablama oko izvora, i zamislili se nad njima, a zatim krenuli nazad.

Kaluđerske bare – Manastirski stanovi

Kako iz Bajine Bašte postoji autobus do Kaluđerskih bara, odlučili smo da jedan dan odemo do Tare i posetimo bar jedan njen vidikovac. Do tamo smo putovali istim autobusom kojim smo i došli u Bajinu Baštu – sa prevoznikom Božur 021.

Vožnja je trajala oko pola sata i zaista smo uživali u pogledu kroz prozor – ti divni planinski pejzaži probudili su u nama avanturistički duh i jedva smo čekali da stignemo. Izašli smo kod kultnog restorana Kurta, a zatim krenuli ka hotelu Beli Bor.

Negde na sredini puta videli smo putokaz ka Manastiru srpskih svetitelja – Manastirski stanovi. Ovo je kompleks koji je smatra prvim turističkim objekatom na planini Tari, izgrađen između dva svetska rada. Građevine su opljačkane i spaljene 1943. godine, a 1973. godine započeta je izgradnja spratne kuće sa kapelom, koja je danas posebno zanimljiva posetiocima.

U okviru kompleksa postoji i ergela konja, za ljubitelje jahanja ili one koje bi to želeli da postanu.

Vidikovac Crnjeskovo

Od Manastiskih stanova vodi šumska staza ka vidikovcu Crnjeskovo. Staza je markirana i duga oko 1 km. Ono što je važno napomenuti je da na stazi postoje i upozorenja o opasnosti od mrkog medveda, tako da se preporučuje odlazak u grupi.

Staza do vidikovca je prohodna i lagana, sve do poslednjeg kamenog dela, na kome bi trebalo biti posebno pažljiv. A pogled je veličanstven! Odavde se vide Krstasta stena, i gustom šumom obrasli obronci Tare. Još ako vas gore, kao što je nas, dočeka pravo prolećno sunce -doživljaj će biti potpun.

Vidikovac Crnjskovo — Vidikovac Crnjeskovo

Pošto smo na ovom putovanju videli samo jedan majušni deo Tare, plan nam je da u nekom narednom periodu posvetimo više vremena obilasku pve planinske lepotice. Ako vam je potrebno još informacija o tome kako otići na Taru i šta sve tamo videti, pročitajte ovaj tekst.

Perućac

Perućac je od Bajine Bašte udaljen 13 km, i do njega se lako stiže autobusom sa glavne autobuske stanice. Vožnja traje oko pola sata, a cena karte je 110 din u jednom pravcu

Pošto smo u Perućcu proveli najviše vremena ( tamo smo bili smešteni dva dana), odlučila sam da njemu i njegovim lepotama posvetim poseban tekst, koji vas očekuje već naredne nedelje 🙂

Bajina Bašta – dodatne informacije

Ukoliko vam je potreban smeštaj u Bajinoj Bašti, preporučila bih apartman Zvezdica, čije fotografije možete videti ovde.

Ukoliko vam je potreban taksi, za obilaske po gradu ili za izlete do Tare i Peručca, možete kontaktirati Jocu na broj 064/ 2627- 021

Preporuka za ručak je restoran Tara – veoma lep ambijent, pristojne cene, i zaista ljubazni domaćini.

Ukoliko želite da se zasladite, preporučujem palačinkarnicu Keops, koja ima velik izbor slanih i slatkih palačinki zanimljivih naziva i nadeva.

Ukoliko imate bilo koje pitanje u vezi sa Bajinom Baštom i našim boravkom tamo, pišite mi slobodno putem kontakt forme.

BB Klekovača — Živeli! Pozdrav iz Bajine Bašte!

Da li ste posetitli Bajinu Baštu? Šta vam se najviše svidelo? Slobodno napišite svoje utiske u komentarima.

Tags Bajina Bašta, manastiri, Perućac, priroda, putovanja, Srbija, Tara

Kroz prirodu Srbija

Šta raditi na Zlatiboru? Sedam predloga za aktivan odmor na najposećenijoj planini Srbije

Post author By Deni putuje
Post date September 30, 2019
136 Comments on Šta raditi na Zlatiboru? Sedam predloga za aktivan odmor na najposećenijoj planini Srbije

Ovog septembra smo Marko i ja odlučili da, za promenu, odemo na odmor u Srbiji. Izabrali smo Zlatibor jer smo želeli da udahnemo svež vazduh, prošetamo borovim šumama, te probamo čuvenu komplet lepinju i druge zlatiborske specijalitete. Ako se pitate šta raditi na Zlatiboru, ovo je tekst za vas.

Šetnja do Spomenika na Šumatnom brdu/ Glavudži

Spomenik je od centra Zlatibora udaljen oko 5 km. Staza je uređena i osvetljena, pa se možete prošetati i u večernjim satima. Usput ćete sresti veliki broj prodavaca domaćih proizvoda koji će vas pozvati da degustirate rakiju, med, kupinovo vino, i to obavezno uradite 🙂

Na kraju staze ugledaćete Spomenik partizanima streljanim 1941. godine. Na Spomeniku su ispisani stihovi Vaska Pope: Ne dam ovo Sunca u očima, ne dam ovo hleba na dlanu.

Preporučujem vam da, nakon šetnje do Spomenika, siđete do naselja Gajevi i posetite Krčmu Gaj, u kojoj se služe odlična komplet lepinja i domaće kiselo mleko. Osim ukusne hrane, dah će vam oduzeti pogled na talasasta brda koja okružuju naselje.

Šetnja do vrha Čuker ( 1359 m.n.v. )

Vrh Čuker nalazi se tačno preko puta Spomenika. Šetnja do njega je izazovnija jer je do vrha potrebno preći oko 16 km od centra Zlatibora. Postoji više staza, ali mi smo izabrali stazu kroz borovu šumu koja počinje odmah posle nadvožnjaka. Staza je markirana i kroz šumu se ide do naselja Gajevi, odakle počinju usponi.

Da biste stigli do vrha Čuker, potrebno je da savladate tri strmija uspona. Savetujem da za ovaj izlet izdvojite jedan ceo dan, i da natenane, sa nekoliko pauza, stignete do svog cilja. Pri svakom usponu doživećete veličanstven pogled na okolna brda i na Ribničko jezero.

Šetnja do ranča Zova

Ranč Zova udaljen je od centra manje od 2 km. Osmišljen je tako da je interesantan i starijim i mlađim posetiocima. Za decu je svakako najzanimljiviji mini zoološki vrt u kome mogu videti lame, paunove, prasiće, konje, srnu, jazavce, lisicu, ali i strašne vukove.

Za ljubitelje konja postoji mogućnost terenskog jahanja, kao i škola jahanja. A kad se umorite od šetnje i razgledanja, možete popiti kafu ili sok u maštovito uređenoj bašti kafića.

Ulaz na ranč je 100 din, a radno vreme je svakog dana od 9 do 20h.

Poseta Muzeju Sirogojno i Muzeju pletilja

Staro selo Sirogojno je etno muzej na otvorenom, jedini takav u Srbiji. Njegova izgradnja započela je 1980. godine, prenošenjem graditeljskih objekata zlatiborskog kraja na jedno mesto.

Pored autentičnih brvnara u kojima su smeštene dve okućnice, vajati, ambari, mlekara, furuna, štale, tu je i krčma, koja nudi uživanje u etno ambijentu, ali i u hrani i piću. Mi smo probali pitu sa zeljem, kiselo mleko i kolač Staro selo. Cene su zaista pristupačne tako da preporučujem da se počastite nekim od tradicionalnih specijaliteta.

Na ulazu u Staro selo Sirogojno nalazi se Muzej pletilja. Unikatne džempere pletilja iz Sirogojna nosile su u drugoj polovini 20. veka dame u Italiji, Švedskoj, Nemačkoj , Francuskoj… U Muzeju se čuvaju tekstovi iz modnih časopisa i revija, te pisma i fotografije poznatih ličnosti koje su bile redovni kupci.

Radno vreme Muzeja pletilja je od 9 do 19h u letnjem i od 9 do 17h u zimskom periodu.

Izlet do Stopića pečine

Stopića pećina je fascinantno delo prirode u zaseoku Stopići, po kom je dobila ime. Pećina je duga 1691 m, a za posetioce je uređeno prvih 300m.

Ova pećina je prvenstveno zanimljiva zbog svog prostranog ulaza. Sastoji se od pet dvorana, a u jednoj od njih može se videti vodopad Izvor života. Nama su se najviše dopale Bigrene kade – udubljenja koja se u kišnom periodu napune vodom i prelivaju u vidu kaskada.

Cena ulaznice za pećinu iznosi 250 din. Obilazak će biti najzanimljiviji ukoliko sačekate vodiča da vas povede uređenim stazama i ispriča zanimljivosti. Pri šetnji obratite pažnju na bogati pećinski nakit i stubove koji su nastali njihovim spajanjem – takozvanim pećinskim poljupcem 🙂

Radno vreme pećine je od 9:30 do 18h.

Poseta Gostilje vodopadu

Na 25 km od Zlatibora čeka vas predivan prizor – sa krečnjačke litice visoke 20m obrušava se voda, stvarajući tako jedinstveni Gostilje vodopad.

Od prvog pada voda se kreće dalje, praveći manje vodopade i slapove sve do ušća u reku Katušnicu. Tok vodopada možete pratiti uređenom stazom i pritom udisati svež planinski vazduh, te odmoriti oči u zelenilu šuma.

Vodopad se može posetiti od 9 do 19h u letnjem i od 9 do 16:30h u zimskom periodu. Cena ulaznice je 150 din.

Krstarenje meandrima Uvca i poseta Ledenoj pećini

Pregrađivanjem reke Uvac nastala su tri jezera – Radoinjsko, Zlatarsko i Uvačko. Prizore kojima je Srbija najčešće predstavljena u turističkim vodičima i video zapisima doživećete baš ovde – na jednom od vidikovaca iznad Uvačkog jezera.

Najlepši način da doživite lepotu Uvca u svom njegovom sjaju je da odete na krstarenje. Pritom ćete imati priliku da posmatrate beloglave supove – čistače prirode kojih trenutno u rezervatu ima oko pet stotina.

Krstarenje traje oko četiri sata – sa dva stajanja – kod Ledene pećine i kod vidikovca. Ledena pećina je zaista ledena – temperatura u njoj iznosi uvek 8 stepeni. Za obilazak je potrebno da ponesete čeonu lampu ili mobilni telefon, jer je slabo osvetljena. Stara je oko 4 miliona godina, što se vidi po dužini pećinskog nakita. Ova pećina me je oborila s nogu, a verujem da će i vas.

Na koji ćete se vidikovac penjati, zavisi od vaših vodiča. Mi smo se penjali na Ravni krš – vidikovac koji je otkriven pre dve godine i koji je zaista pristupačan svima. Staza vodi kroz šumu i nema jako strmih uspona. A kad se popnete – sigurna sam da ćete ostati bez teksta. Sedite na travu i uživajte u pogledu, u tšini, u lepoti.

Cena krstarenja meandrima Uvca iznosi 1500 din. Ulaznica u Ledenu pećinu košta 150 din.

Napomena u vezi sa izletima: Na izlete do Sirigojna, Gostilje vodopada, Stopića pećine i Uvca išli smo sa lokalnom turističkom agencijom Zlatibor tours. Cena izleta Sirogojno je 1550 din, cena izleta Uvac je 1000 din.

Napomena u vezi sa smeštajem: Bili smo smešteni u Apartmanu Branka, koji je od centra udaljen 10ak minuta lagane šetnje. Apartman je čist, uredan i sadrži sve što je potrebno da vaš boravak na Zlatiboru bude savršen. Za još informacija o smeštaju posetite ovu stranicu.

Šta još, po vašem mišljenju, treba videti na Zlatiboru? Napišite mi vaše predloge u komentarima.

A ako vam se svideo ovaj, možda vam se dopadnu i sledeći tekstovi:

Prvi put planinar – šta treba da znaš?

Kanjon reke Gradac

Poseta Golubačkoj tvrđavi

Tags priroda, Srbija, Zlatibor

Srbija

Viteške borbe na Smederevskoj tvrđavi – romantika i ratobornost na jednom mestu

Post author By Deni putuje
Post date August 1, 2019
61 Comments on Viteške borbe na Smederevskoj tvrđavi – romantika i ratobornost na jednom mestu

Da li ste znali da se Svetsko prvenstvo u viteškim borbama Bitka nacija održava već deset godina? I da je ove godine Smederevska tvrđava bila domaćin istog? Nisam ni ja, dok naša grupa, predvođena Srđanom – vodičem turističke agencije Putokaz 021, nije stigla pred bedeme srednjovekovnog ravničarskog utvrđenja.

Iz Novog Sada ispratila nas je dosadna kiša. Ja sam na ovaj izlet krenula sama, i smestila sam se pored Aške – još jedne solo putnice. Putovanje nam je prošlo u čavrljanju o svemu i svačemu – odmah smo se sprijateljile, i pritom shvatile da imamo isti ukus za obuću. Za ovaj izlet smo obe obule nove cipele za suvo vreme – baš optimistično 🙂

Ali, izgleda da je naš optimizam pobedio, jer smo, pri izlasku iz autobusu, svatili da je kiša stala. Spretno smo izbegavale barice na putu ka ulazu u tvrđavu iz 15. veka.

Ušavši u njeno dvorište, zapljusnuo nas je talas šarenih odora, potpuni kontrast tmurnom danu koji je bio pred nama. Odzvanjali su udarci mačevima – vitezovi su vežbali za borbu. Bilo je tu oko njih i dama, obučenih u najfinije dvorske haljine, koje su ushićeno čekale da otpočne bitka.

Bitka nacija je međunarodno takmičenje u viteškim borbama, koje je ove godine održano unutar Smederevske tvrđave od 2. do 7. maja. Okupljeno je oko 300 učesnika iz 40 država sveta. Novo u odnosu na prethodne godine takmičenja bio je okršaj 150 na 150, za koji kažu da je bio pravi spektakl.

Posmatrala sam oklope, odore i oružje koje vitezovi nose. Iznenadila sam se kada sam saznala da sva oprema odgovara pravoj srednjovekovnoj. Materijali od kojih se izrađuju odore i oklopi, njihova težina, te izgled oružja – sve je autentično. Jedino je oružje zatupljeno, kako bi se smanjile povrede. Jedva sam čekala da vidim uživo neku od borbi.

Za to vreme prošetala sam zidinama trougaone tvrđave, koju je podigao despot Đurađ Branković Za jedanaest godina, od 1428. do 1439. godine, na ušću reke Jezave u Dunav, izgrađeni su Mali i Veliki grad. Osim rezidencije despota i zgrade za porodicu, tu se nalaze i bilblioteka, kovnica novca, odaje za sluge i čuvare, te prostorije u kojima je živelo lokalno stanovništvo.

Odličan tekst o istoriji Smedereva i Smederevske tvrđave napisala je Kristina sa bloga According to Kristina – možete ga naći ovde.

Borbe su ubrzo počele. Prvo 1 na 1. Sevali su mačevi, topuzi i buzdovani. Vitezovi su se udarali svom snagom, kao na pravom bojnom polju. Elegantne dame su ih bodrile uzvicima Bravo, bravo. Verujem da je svaka od njih s ponosom posmatrala borbu svog izabranika.

Od siline udaraca bilo je i povreda. Blagih, doduše, ali meni je i to bilo strašno. Borbe su se nastavljale dok su vitezovi bili na nogama. Kada jedan padne – borba je gotova. Poraženi vitez je po zavšetku borbe odlazio do svoje dame, koja ga je grlila i tešila. Zaista romantično 🙂

Posmatrala sam i nekoliko borbi žena. Moram priznati da su mi izgledale ratobornije od muškaraca. Već mimikom su pokazivale svoje odlučnost da pobede i njihove borbe su zaista bile uzbudljive. Pored elegantnih haljina i savršenih frizura, na njima su bili i oklopi teški i do 25 kg!

U viteškom kampu – gde su se učesnici smestili pod šatore, vladala je odlična atmosfera. Vitezovi i dame su se družili, upoznavali, svirali i pevali zajedno. Bilo je i onih koji su odmarali u samoći, pripremajući se psihički na borbe koje slede.

A neki su se opuštali gledajući u Dunav – kao jedan od vitezova kog sam srela na bedemima tvrđave.

Za kraj sam sa gospođom Gordanom, koju sam upoznala tog dana, prošetala po štandovima na kojima se prodaje srednjovekovna oprema – odore, prsluci, oružje i razni viteški suveniri.

Drago mi je da sam baš tog dana posetila Smederevsku tvrđavu. Zaista sam uživala u posmatranju viteških borbi. Ti raznobojni kostimi i vitezovi iz različitih zemalja obojili su mi dan. Još uvek se ne zna gde će se održati naredna bitka Borbe nacija 2021. Ali, ko zna, možda se i tamo slučajno nađem?

Posetioci su se takođe obukli u srednjovekovno ruho

Hvala turističkoj agenciji Putokaz 021 koja je sponzorisala ovaj izlet. Istog dana posetili smo i Golubačku tvrđavu – tekst o najlepšoj tvrđavi na Dunavu možete pročitati ovde.

Tags izlet, Srbija, tvrđave

Srbija

Tvrđava Golubački grad – tamo gde je Dunav najširi

Post author By Deni putuje
Post date June 13, 2019
No Comments on Tvrđava Golubački grad – tamo gde je Dunav najširi

Tvđava Golubački grad svojom lepotom krasi desnu obalu Dunava i deo je Nacionalnog parka Đerdap- Ne zna se ko ju je i kada tačno podigao, ali prvi put se u istorijskim izvorima spominje 1335. godine kao tvrđava sa ugarskom posadom.

Tu, na samom ulazu u Đerdapsku klisuru, na okomitoj steni , svoje mesto je zauzela srednjovekovna lepotica. Tokom burne istorije oko nje su se najviše otimali Turci i Ugari. 1867. godine pripala je srpskom knezu Mihailu Obrenoviću.

Tvrđava je dugo bila zapostavljena, a 2012 godine napokon je započela njena obnova. Svečano je otvorena za posetioce 29. marta 2019. godine. Pošto nikada nisam imala prilku da je posetim, prijatno me je iznenadio poziv Marijane iz turističke agencije Putokaz 021 da s njima pođen na izlet. Naravno, prihvatila sam!

Na izletu smo obišli Smederevsku tvrđavu, Viminacijum i Srebrno jezero, a Golubačka tvrđava je bila vrhunac našeg putovanja. Zbog toga prvi tekst sa putešestvija posvećujem baš njoj.

Do Golupca smo stigli u ranim popodnevnim časovima, što je bio pun pogodak, jer nije bilo gužve. Dok smo joj se približavali, doživeli smo veličanstvene prizore. Suncem okupani Dunav i tvrđava u svom sjaju izmamili su nam uzdah na prvi pogled.

Čim smo izašli iz autobusa, pohrlili smo kao ulazu želeći da je vidimo izbliza. Zaista je izgledala svetski, mnogo lepša nego na bilo kojoj fotografiji koju sam pre dolaska videla. Ima deset kula – povikao je neko iz grupe, a ja sam se dala u brojanje. Razmišljala sam da li ću i dokle smeti da se popnem, jer imam strah od visine. Ali, savladaću ga nekako, ipak sam samo danas ovde.

Ubrzo je došao i naš vodič Srđan i podelio nam ulaznice. Krenuli smo ka ulazu tvrđave, svi sa osmesima na licima i fotoaparatima u rukama. Trudila sam se da što manje gledam kroz kameru, ali nekoliko fotografija se moralo napraviti 🙂

Po ulasku u tvrđavu dočekao nas je lokalni vodič i poveo u vizitorski centar – Palatu. Tu smo se smestili, i, zaštićeni od košave, poslušali priču o Golubačkom gradu. Vodič nam je pričao o istoriji, značaju, revitalizaciji tvrđave i planovima za budućnost. Skrenuo nam je pažnju i na hamam sa devet prostorija, koji tek treba da bude renoviran. Ako želite da saznate više o tvrđavi, posetite ovaj link. Iz vizitorskog centra posmatrali smo Dunav – čija širina ovde iznosi čak 6500 m!

Nakon predavanja, bilo je vreme za posetu i penjanje u kule. Do kog ćete nivoa moći da se popnete, zavisi od ulaznice koju ste kupili. Cene ulaznice su sledeće: zelena zona ( tri kule i Palata) 600 din, plava ( srednje teška zona) 800 din, crvena ( teška zona) 800 din i crna ( izuzetno teška zona) 1200 din. Plava, crvena i crna zona dozvoljene su samo punoletnim licima, i zahtevaju pratnju vodiča.

Mi smo imali ulaznice za zelenu zonu, što je meni potpuno odgovaralo. Mogli smo prošetati najnižim nivoom tvrđave i posetiti tri kule. Meni su klecala kolena već pri penjanju ka ove tri kule, jer ne volim stepenice u vidu metalnih konstrukcija. Silaženje mi je još teže palo 😀 Ali, vredelo je zbog pogleda na Dunav i na susednu Rumuniju, koju već znate da obožavam.

Nakon obilaska kula imali smo još dovoljno vremena da prošetamo uređenom stazom kraj Dunava i da upijamo sunce, gledajući tvrđavu sa svih strana. Pošto je već bio kraj radnog vremena tvrđave, nismo imali vremena da kupimo neki suvenir- Ali, ono što smo videli tog dana bilo je dovoljno da ovaj izlet u nama ostavi neizbrisiv trag.

Šetnja kraj Dunava s pogledom na tvrđavu

Ako odlućite da samostalno posetite tvrđavu, imajte na umu da je radno vreme u letnjim mesecima od 10 do 17h, a poslednji ulazak u 16:30h. Ponedeljkom je tvrđava zatvorena za posetioce.

Ako imate vremena, možete tvrđavu posmatrati iz brodića. Sve informacije o krstarenju Dunavom s pogledom na Golubački grad možete naći ovde.

A ako biste pak želeli da posetu tvrđavi upakujete u izlet Tvrđave na Dunavi i Viminacijum, možete se obratiti turističkoj agenciji Putokaz 021. Naredni termin je već 15. jun!

Zahvaljujem se Marijani koja me je pozvala i omogućila da otkrijem još jedan biser na Dunavu, Nadam se da će u budućnosti biti još prilika da zajedno upoznajemo Srbiju!

Ako vam se svideo ovaj tekst, možda vam se dopadne i tekst o krstarenju po Dunavu u susret zalasku sunca.

Tags Dunav, Srbija, tvrđave

Srbija

Zaboravljene Novosađanke: ko su žene koje su Novi Sad krasile intelektom, humanošću, lepotom i talentima?

Post author By Deni putuje
Post date March 20, 2019
1 Comment on Zaboravljene Novosađanke: ko su žene koje su Novi Sad krasile intelektom, humanošću, lepotom i talentima?

Ko je stvarao topli dom za novosadske uspešne trgovce, političare, pesnike? Za kim su se okretali na korzou? Ko je svojim stihovima lomio muška srca? – tim rečima započela je tematska šetnja o zaboravljenim Novosađankama, u organizaciji turističke agencije Putokaz 021.

Ova tema zaintrigirala me je već na prvi pomen. Zapitala sam se koliko zapravo znam o ženama koje su nekad šetale ulicama moga grada? Zaista malo. Iz tog razloga sam odlučila da se pridružim šetnji, da vidim njihove rodne kuće ili one u kojima su živele , čujem anegdote iz njihovih života i saznam za šta su zaslužne.

Draginja Ružić (1834-1905)

bila je prva srpska profesionalna glumica. Završila je samo osnovnu školu, ali je kasnije stekla obrazovanje i radne navike. Prvi put se na sceni pojavila 1860. godine, kada je glumila u Sterijinim Ajducima. Skoro polovinu glumačke trupe Srpskog narodnog pozorišta sačinjavala je njena familija ( muž, braća, sestre, snaje i zetovi) i smatrali su ih umetničkom dinastijom. Kasnije je glumila i u Zagrebu i Beogradu.

Bila je veoma zapažena glumica, vrlo ambiciozna i prodorna. Smatrali su je lepoticom, darovitom glumicom, i odličnom pevačicom. Poslednju ulogu odigrala je u Šilerovom komadu Spletke i ljubav 1898. godine, kada se neočekivano povukla sa scene. Sahranjena je na Almaškom groblju u Novom Sadu, a jedna novosadska ulica nosi njeno ime.

Milica Tomić ( 1859-1944)

bila je ćerka političara Svetozara Miletića. Govorila je četiri jezika i želela da upiše medicinu. Zbog hapšenja oca 1876. godine odustaje od studija i preuzima deo njegovih obaveza – jedna od njih je bilo i uredništvo političkog lista Zastava. Sa nepunih dvadeset godina piše prve političke tekstove.

Njen muž bio je ugledni Jaša Tomić, političar i pisac. Živeli su u skladnom braku, iako se po varoši pričalo da je to bio brak iz računa. Zbog političkog napada na Milicu od strane Miše Dimitrijevića, Jaša Tomić ubija Mišu 1890. godine na železničkoj stanici ( tada kod Limanske pijace) i dobija kaznu od šest godina zatvora.

Milica Tomić se, uz podršku svog muža Jaše, borila za emancipaciju žena sa sela, kroz tekstove i angažovanje. Radila je na opismenjavanju žena u svojoj čitaonici Posestrima, i osnovala časopis Žena – časopis koji se bavio svima pitanjima, koja se odnose na život žena i na poziv njezin.

Mileva Marić ( 1875 – 1948)

Mileva je, čini mi se, od svih zaboravljenih Novosađanki, najpoznatija. U prilog tome ide činjenica da je bila žena poznatog fizičara Alberta Ajnštajna. Međutim, malo se priča o Milevi kao individui.

Rođena je u bogatoj porodici u Titelu, nadomak Novog Sada. Pohađala je dve gimnazije – u Novom Sadu i u Sremskoj Mitrovici, i maturirala kao najbolja iz fizike i matematike. Zatim je bila đak Kraljevske srpske škole u Šapcu, a u Zagrebu je, posle preseljenja porodice, dobila specijalnu dozvolu da ide u školu sa dečacima.

U Cirihu je upisala studije medicine, ali se ubrzo prebacila na studije matematike i fizike. Na Državnoj politehničkoj školi upoznala je Alberta, tada svog sedamnaestogodišnjeg kolegu. 1899. počinje njihova ljubav, kojoj su se protivili Albertovi roditelji.

Nakon odmora na jezeru Komo, dobijaju ćerku Liserl, čija sudbina je neizvesna. Neki kažu da je umrla od šarlaha, ali postoje i naznake da je data na usvajanje jer je bila vanbračno dete. Mileva i Albert se venčavaju u Bernu 1903. godine. Imali su dva sina – Hans Alberta i Eduarda. Njihov brak zapada u krizu kada Ajnštajn započinje aferu sa svojom rođakom Elzom, sa kojom se sastaje u Berlinu, gde radi kao redovni profesor.

Posle razvoda od Mileve, Ajnštajn se ženi Elzom, a Milevi šalje novac od Nobelove nagrade. Njen život posle braka postaje veoma težak. Zbog brige o sinovima i sestri Zorki prodaje kuće u Cirihu i ostaje u velikim dugovima. Umire 1948. godine u Cirihu, gde je i sahranjena.

Kuća Mileve i Alberta Ajnštajna nalazi se u Novom Sadu, na adresi Kisačka 20. Kuća je zapuštena i oronula i na njoj stoji jedva vidno obeležje koje svedoči o dvoje genijalnih ljudi koji su ovde sarađivali i voleli se. Da li će i kada ova kuća postati muzej, neizvesno je. Ostaje nam samo da se nadamo.

Anica Savić – Rebac (1892-1953)

bila je književnica, prevodilac i profesorka Univerziteta u Beogradu. Zahvaljujući ocu Milanu, koji je bio ugledni urednik i saradnik mnogih književnih časopisa, od ranog detinjstva je bila u dodiru sa književnicima i školovanim ljudima svog vremena. Sa samo trinaest godina objavila je prevod Bajronovog epa Manfred, a ubrzo nakon toga objavljuje i drame inspirisane antičkim likovima i prve pesme.

Njenom stvaranju divili su se mnogi umetnici tog doba, među njima i Miloš Crnjanski, koji se divio i njenoj lepoti i u jednom pismu je pozvao da se prošetaju po Kalemegdanu. Nakon što je Anica odbila, Crnjanski joj se osvetio tako što je sabotirao izdavanje njene prve zbirke pesama.

Bila je udata za Hasana Rebca, a koliko ga je silno volela govori činjenica da je izvršila samoubistvo ubrzo posle njegove smrti. Sahranjena je na beogradskom Novom groblju. Njene studije rasute po časopisima sakupio je i objavio Predrag Vukadinović u zbirku naziva Helenski vidici.

Jelisaveta Savka Subotić ( 1834-1918)

bila je dobrotvorka i jedna od prvih feministkinja u Srbiji. Poticala je iz ugledne i imućne porodice Polit – Desančić. Školovala se u Temišvaru i Beču, gde se 1851. godine udala za doktora prava, književnika i političara Jovana Subotića.

Savka Subotić s pravom nosi epitet narodna majka ili majka jednog naroda. Tokom celog života zalagala se za poboljšanje položaja žena u društvu, posebno onih sa sela. U Novom Sadu je osnovala Prvu žensku zadrugu, koja je pomagala siromašnim devojčicama da se školuju za učiteljice.

Bila je prva predsednica Kola srpskih sestara. Toliko je bila uticajna da se izborila za postojanje srpske sobe na dvorcima širom Evrope, u kojima su bili izloženi ručni radovi sa srpskim motivima.

Marija Trandafil ( 1816-1883)

bila je novosadska veleposednica i dobrotvorka, i nosi epitet najveće srpske dobrotvorke. Rođena je u Novom Sadu, u kući Kod ikone u Miletićevoj ulici. O njenom školovanju se malo zna, ali je poznato da je bila pismena i da je čitala nemačku književnost. Udala se za Jovana Trandafila iz Transilvanije, koji je bio trgovac krznom.

Najveća zasluga Marija Trandafil je podizanje sirotišta, na mestu gde se danas nalazi zgrada Matice Srpske. Porodica Popović – Trandafil dala je novac za podizanje Nikolajevske crkve. Testamentima su omogućili i fond za stipendiranje gimnazijalaca, fond za pomoć Nikolajevskoj i Uspenskoj crkvi, nekoliko kuća su namenili za izdržavanje sirotih udovica i nemoćnih trgovaca i majstora. Slepom Novosađaninu Nikoli Lučiću Marija je ostavila legat za mesečno izdržavanje, a određene sume novca ostavila je i svojim prijateljima.

Jelena Lenka Dunđerski (1870-1895)

bila je ćerka mezimica uglednog i imućnog trgovca Lazara Dunđerskog. Isticala se svojom lepotom, intelektom i talentima – govorila je nekoliko stranih jezika, svirala klavir i imala slavujski glas.

U 21. godini upoznaje Lazu Kostića, porodičnog prijatelja, kuma i ekscentričnog pesnika, sa kojim provodi naredne četiri godine u šetnjama i razgovorima. Laza Kostić u trenutku upoznavanja sa Lenkom ima 50 godina. Znajući da je ta ljubav nemoguća, povlači se u manastir Krušedol, a kasnije se ženi Julijanom Julčom Palanački, kojoj se davno obečao.

Lenka umire od tifusne groznice ( po navodima porodice) uoči svog 25. rođendana. Ostaje da živi u pesmama Laze Kostića, posebno u Santa Maria Della Salute – koju je pesnik pisao čitavih četrnaest godina.

2017. godine premijerno je prikazana serija Santa Maria della Salute, koja svedoči o neostvarenoj ljubavi Lenke i Laze Kostića. Ako je niste pogledali, preporučujem.

Spomenute Novosađanke nisu jedine vredne divljenja i pomena – one su samo predstavnice različitih sfera u kojima su žene u 19. i 20. veku pronašle svoje mesto, one koje su istupile lepotom, intelektom, talentima i dobročinstvom. Sigurna sam da se u Novom Sadu može pronaći još mnogo takvih, samo osvrtom na nazive ulica našeg grada. Neka mi to bude zadatak za naredni tekst 🙂

Turistička agencija Putokaz 021 nastavlja sa svojim tematskim šetnjama kroz Novi Sad, a uskoro će organizovati i zanimljivu šetnju sa osvrtom na novosadske kafane. Ukoliko želite da se prijavite, možete im se javiti putem njihove fb stranice. Ovim putem im se još jednom zahvaljujem što su mi omogućili da prošetam s njima i otvorim novu kategoriju na svom blogu.

Sve informacije u tekstu rezultat su već pomenute tematske šetnje i informacijama koje sam dobila od divnog vodiča Srđana, te samostalnog istraživanja.

A u prethodnom tekstu sam pisala o činjenicama o Novom Sadu koje do sada nisam znala.

Na koji način vi istražujete svoj grad?

Tags istorija, Novi Sad, Srbija, žene